Na Novom groblju u Beogradu održan ispraćaj za kremaciju glumca Narodnog pozorišta Andreje Maričića (1959-2021)

Ispraćaj za kremaciju glumca Narodnog pozorišta u Beogradu Andreje Maričića, održan je 5. jula na Novom groblju u Beogradu. 

Supruga Ivana Dragutinović Maričić i članovi porodice primali su saučešće u kapeli za kremaciju koja je bila mala da primi sve one koji su želeli da dramskom umetniku upute poslednje zbogom.

Zvaničnih govora nije bilo, a kovčeg je spušten nakon održanog opela.

Prisutni su Maričića ispratili na večni počinak dugotrajnim i snažnim aplauzom. 

Dva dana ranije, u subotu 3. jula, na Sceni „Raša Plaović“ održana je komemoracija Andreji Maričiću, koji je preminuo 30. juna u 62. godini. 

Dok su se na video bimu smenjivale fotografije iz Maričićeve dugogodišnje karijere, u prisustvu porodice, prijatelja i kolega, dirljivim rečima od glumca i jednog od umetničkih rukovodilaca Operskog studija Narodnog pozorišta „Borislav Popović“ oprostili su se upravnica Ivana Vujić, korepetitor Milivoje Veljić, i koleginice Vesna Stanković i Suzana Petričević.

Nakon što je pozvala prisutne da minutom ćutanja odaju poslednju poštu Andreji Maričiću, upravnica Ivana Vujić podsetila je da je Maričić svoj put ka pozorištu započeo na Fakultetu dramskih umetnosti u jednoj beskrajno uzbudljivoj pozorišnoj klasi u kojoj su bili i Sonja Savić, Svetislav Goncić, Zoran Cvijanović, Suzana Petričević, Žarko Laušević, Maro Brailo...  

„To je bila jedna interesantna klasa beskrajno neobičnih, različitih, darovitih mladih ljudi. Gospodin Maričić – tanan, visok, interesantan, ironičan, bio je zainteresovan za eksperiment od samog početka svog školovanja. Kad se govori o Andreji, mora se govoriti o dostojanstvu, o zainteresovanosti za nešto novo u pozorištu, o pokušaju stvaranja različitih trupa, o zaista vrednom radu u Operskom studiju“, istakla je Ivana Vujić i podsetila da je sa Maričićem imala divnu saradnju 1984. godine u „Spaljivanju udovica“, prvoj predstavi u njenoj režiji u Narodnom pozorištu.

„Andreja je bio vrlo inteligentan, vrlo osetljiv, voleo je pozorište, pripadao je pozorištu i zbog toga mu beskrajno hvala. Živeti pozorište, pripadati pozorištu, to je veoma težak put. Zahvalna sam Andreji što je bio dobar kolega, vredno je radio, ništa nije tražio preko, imao je neku svoju gospodstvenost... Beskrajno sam mu zahvalna na njegovim filmovima o Narodnom pozorištu, kao i njegovoj intelektualnoj zainteresovanosti da stvori još nešto novo. Zahvaljujem se Andreji, klanjam mu se i neka mu je lak put od četrdeset dana ka mestima gde ga čekaju njegove dobre kolege Sonja Savić, Maro Brailo, kao i mnogi drugi doajeni ove kuće – Predrag Ejdus, Marko Nikolić, Ksenija Jovanović... sa kojima će on nastaviti“, rekla je Ivana Vujić.

Korepetitor Milivoje Veljić podsetio je da je sa Maričićem, u okviru Operskog studija Narodnog pozorišta „Borislav Popović“, sarađivao dugi niz godina. 

„U tom radu je bio onakav, kakav je i bio, inače – neposredan, spontan, impulsivan, direktan. Momentalno je pokazivao da li ima nešto simpatično i da li mu se dopada ili ne. On je bez maski mlade uvodio u čarobni svet mimikrije, scene, igre kojom je bio i opstao opčinjen“, kazao je Veljić. 

On je naglasio da o tom njegovom angažmanu najrečitije govore oproštajne poruke polaznika Operskog studija koje ovih dana objavljuju na društvenim mrežama i koje pristižu, bukvalno, sa svih strana sveta u kojima se zahvaljuju i potvrđuju koliko im je značilo sve čemu ih je naučio.  

Glumica Vesna Stanković je istakla da je sa Andrejom nemoguće bilo ne biti prijatelj, jer je on osvajao svojom „dobrotom, skromnošću, posvećenošću porodici, prijateljima, poslu“. 

Ukazala je da je kao saradnik bio tačan, precizan, nenametljiv, vredan i lojan, kako prema kolegama, tako i prema projektu koji bi radio. 

„Andreja je bio čovek sa mnogim talentima i sposobnostima, a sa druge strane, sa vrlo malo ambicija. Malo toga je bilo što on nije umeo sam, sa svojim rukama, da popravi, napravi, konstruiše... Bio je i odličan kuvar. Bavio se i režijom, montažom, fotografijom...E, takav duh, koji je Andreja imao, nikad ne umire“, istakla je Vesna Stanković.

Maričićeva koleginica sa klase i iz ansambla Drame Narodnog pozorišta Suzana Petričević rekla je da je Andreja bio ponosan na svoj poziv i naglasila da nije upoznala nijednog glumca koji je sa toliko strasti radio taj posao.  

Ocenila je da mu je „Bog dao sve što je jednom glumcu potrebno – lepotu, čistotu, dikciju“...

„Želeo je da radi i imao je sve što je za to bilo potrebno. Pre svega, imao je jedno divno vaspitanje. To su neke stvari koje su oduvek bile najvažnije u životu. Andreja će u mom srcu i mojoj duši ostati kao jedan kulturan čovek kultivisane duše, jedan gradski, urbani lik koji je to nosio i pronosio svuda“, kazala je Suzana Petričević.

Na kraju komemoracije, emitovan je film Balše Đoga sa insertima iz nekih od brojnih predstava („Velika drama“, „Zečiji nasip“, „Opasne veze“/ „Kvartet“, „Knjiga druga“...) u kojima je igrao Andreja Maričić.

Rođen je u Beogradu 15. aprila 1959. godine. Studije glume završio je 1982. godine u klasi profesora Miroslava Minje Dedića, a stalni član ansambla Drame Narodnog pozorišta postao je četiri godine kasnije.

Na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu radio je kao asistent profesora Petra Zeca na odseku gluma, a zatim kao profesor glume na odseku solo pevanja. Takođe je predavao glumu u srednjoj baletskoj školi jednu polusezonu kada je ostvario i par uloga u nekim baletskim projektima koje je režirala Katarina Stojkov.

Značajnije pozorišne uloge ostvario je u predstavama „Kako zasmejati gospodara“ u režiji Vide Ognjenović, „Konak“ (Mira Trailović), „Spaljivanje udovice“ (Ivana Vujić), „Kako mogu da te čujem dok teče voda“ (Bora Grigorović), „Veštice iz Salema“ (Aleksandar Lukač), „Madam San-Žen“ (Ljubomir Muci Draškić), „Razvojni put Bore Šnajdera“ (Kokan Mladenović), „Idiot“ (Stevo Žigon), „Posle milion godina“ (Saša Latinović), „Stilske vežbe“ (Vera Crvenčanin), „Velika drama“ i „Zečiji nasip“ (Siniša Kovačević), „Slepi Miš“ (Plamen Kartalov), „Opasne veze“ (Stevan Bodroža), „Gospođa ministarka“ (Jagoš Marković), „Knjiga druga“ (Anđelka Nikolić) „Dama s kamelijama" (Jug Radivojević)...

Kao pomoćnik režije u Narodnom pozorištu radio je na predstavama„Idiot“, „Stilske vežbe“, „Trojanke“, „Galeb“ i „Zlatno tele“. 

Kao pozorišni reditelj režirao je niz prigodnih i manjih predstava vezanih za razne duhovne proslave, kao i predstavu „Reč“ Balkanskog eksperimentalnog teatra čiji je bio i osnivač. Takođe, bio je jedan od osnivača KPGT - a pod rukovodstvom Ljubiše Ristića, i pozorišta „Pivara“ pod rukovodstvom Borke Pavićević, kao i niza manjih pozorišnih alternativnih grupa vezanih za određene projekte.

Kao filmski reditelj ostvario je više dokumentarnih i kratkih filmova („Sin reke“, „Maskarada“, „Pogled“, „Ožalošćena porodica“...).

Na televiziji je odigrao niz manjih i većih uloga od kojih su najznačajnije Oficir u drami „Smrt gospođe ministarke“ u režiji Save Mrmka, Branče u drami „Otkos“ (Slavoljub Stefanović Ravasi), Zvonko Mihajlović u „Ljubavnom životu Budimira Trajkovića" (Dejan Karaklajić)... Takođe je učestvovao i u seriji „Kraj dinastije Obrenović“, kao i u drami „Odlazak ratnika, povratak maršala“ u režiji Save Mrmka.

Od značajnijih priznanja izdvajaju se Nagrada „Najbolji mladi glumac“ u Jagodini 1986. godine za ulogu Mace u predstavi „Kako zasmejati gospodara“, zatim, kao reditelj filma, Nagrada za najbolju montažu filma „Dobrodošli u Narodno pozorište“ 1997. godine na Festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma u Beogradu, Nagrada „Zlatna medalja – Beograd“ za montažu na Festivalu jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma (2002. godine za film „Elegija“, 2003. godine za film „Buđenje“).