Prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Marko Nikolić sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Marko Nikolić sahranjen je u subotu 5. januara u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Od slavnog srpskog i jugoslovenskog glumca, oprostili su se rodbina, brojne kolege, prijatelji i drugi poštovaoci njegovog lika i dela.

Poslednji pozdrav Marku Nikoliću, u ime njegove matične Kuće, biranim rečima uputila je upravnica Ivana Vujić. 

"Poštovani i voljeni gospodine glumče, sve je u najboljem redu. Scena je čista i prazna, vaša publika je ovde, sa ljubavlju, vaši dekorateri, šminkeri, vaše kolege glumci, vaše koleginice glumice, vaša čestita porodica, vaše troje dece. Svi smo ovde. O kakav srećan dan. Po našim običajima ovo je drugi najvažniji dan u našim životima. Prvi kada se rađamo, a drugi kada ćemo vaskrsunti. Ja vam se zahvaljujem na stotinama uloga koje ste nam dali, na onome što ste nam podarili, svoje srce, kožu... Ja se zahvaljujem i srcem ovih ljudi uza vas. Oni su vas voleli. Jako je teško probuditi ljubav u čoveku, jako je lako govoriti o ljubavi. Stvoriti ljubav je jako teško. Beskrajno smo vam zahvalni na služenju Narodnom pozorištu, vašem narodu, vašoj publici, svima nama, dugih pedeset godina. Igrali ste Barona u komadu "Na dnu". Baron kaže: "Zlatne kočije sam imao". Tačno tako, gospodine Nikoliću. Zlatnim kočijama ste nas vodili kroz hladan, tmuran svakodnevni život, a sada se dešava ono što treba da se dogodi u komadu "Na dnu" - treba da se otvore vrata i da čovek bude slobodan na kraju. Beskrajno hvala na svemu i živeli. Ovo je srećan dan", rekla je Vujić. 

Pre toga, održano je opelo, a u prepodnevnim satima, na Velikoj sceni Narodnog pozorišta i komemorativni skup. 

Upravnica Ivana Vujić pozvala je prisutne, koji su se okupili u velikom broju, da minutom ćutanja odaju poslednju poštu velikom dramskom umetniku, a potom je citirala reči poznatog francuskog dramaturga, pesnika, glumca i pozorišnog reditelja Antonena Artoa koji je rekao da je “pozorište stanje, mesto u kome je moguće shvatiti anatomiju čoveka”.

“Poznavanje anatomije čoveka omogućava nam i da pozdravimo i da razumemo život. Gospodin Marko Nikolić je pedeset godina nama davao zdravlja i vodio nas putevima shvatanja, razumevanja života. Marko, beskrajno hvala”, poručila je Ivana Vujić, a potom pročitala “Sonet broj 60” Vilijama Šekspira. 

Glumac Narodnog pozorišta Boris Pingović, koji je sa Nikolićem skoro dve decenije igrao u čuvenoj predstavi “Zagonetne varijacije”, podsetio je da je davne 1993. godine imao ogromnu čast i zadovoljstvo da svoju prvu premijeru na Velikoj sceni Nacionalnog teatra odigra, kako je rekao, sticajem okolnosti baš sa njim.

“A, te nemile 2018. godine, odigrao si svoju poslednju predstavu, na ovoj sceni, sticajem okolnosti, sa mnom. U tom zatvorenom dvoipodecenijskom krugu, zbilo se puno toga, a ja ovom prilikom izdvajam našu zajedničku slagalicu koju smo godinama slagali, naše ‘Zagonetne varijacije’. Dakle, igra, slagalica, disciplina, asocijacija… 25 dana… Rešenje: Trista izvođenja, puta dva sata, jednako šestotina sati, podeljeno sa 24 časa, jednako 25 dana. Toliko smo, neprekidno proveli na sceni, a da ne govorim o onim još mnogobrojnijim danima satkanim od sat pre predstave i ‘ohoho’ sati u bifeu posle predstave, pa gostovanja, putovanja… Sva ta suma vremena ne može da dogodi večnost. Sve te sekunde, minuti, sati, dani, ipak su samo podanici njegovog veličanstva trenutka. Samo kroz sjaj trenutaka, mogu da se kandiduju za večnost. Pa, da znaš da ću ih pregršt, naših zajedničkih, uneti u svoju kad za nju dođe vreme”, istakao je Pingović.
 
Podsetio je da je Nikolić “vlasnik jednog od najblistavijih lapsusa izgovorenih na ovoj sceni, a rekao bih i šire” i citirao repliku iz predstave “Derviš i smrt” kada Nikolićev junak Hadži Sinanudin jadikuje nad kovčeg derviševog brata Haruna.
 
“Trebalo je da kažeš: ‘Pošao je Harun puta ahireta na put sa kojeg se niko ne vraća’. A, rekao si skoro, pa baš to: ‘Pošao je Harun puta ahireta na put sa kojeg se rijetko ko vraća’. Tada smo se iskrivili od smeha, a sada bih voleo da si ti jedan od tih ‘rijetkih’, iako znam da je to nemoguće… Dragi moj Mare, jedan si od onih posle kojih naše Narodno pozorište nikad više neće biti isto, posle kojih ni ja nikad više neću biti isti”, rekao je Pingović, a potom se kroz suze, replikom iz “Zagonetnih varijacija”, poslednji put obratio dragom kolegi i prijatelju: “Zbogom moj Abnele Znorko, do nekog novog viđenja. Tvoj Erik Larsen”.

Glumica Dobrila Boba Stojnić, Nikolićeva dugogodišnja koleginica iz ansambla Drame Narodnog pozorišta, prisetila se sa setom u glasu trenutka kada je, davnih sedamdesetih, u popularnom beogradskom kafiću „Žubor cveća“ upoznala Marka.

„Prišao mi je mladić, gotovo dečak, naklonio se, i zamolio me je za igru. Sećam se da smo plesali uz pesmu Inglberta Hamperdinka ’Poslednji valcer’. Od tada, postali smo veliki prijatelji i nismo se razdvajali. Marko je bio moj zaštitnik, moj partner na sceni... divan čovek i veliki glumac... Otišao je negde, u neku tišinu, kao što je umeo uvek da ode i da se malo odmori. Verujem da će se opet vratiti. A, onaj ’Poslednji valcer’, još uvek traje“, rekla je gospođa Stojnić. 
 
Prvakinja Drame Narodnog pozorišta Ljiljana Blagojević ukazala je da nas je Nikolić, svih ovih godina i decenija, pod svodovima ove kuće „vozdizao, vodio do ganuća, do smeha, do iskrene tuge, skoro pedeset godina“.

„Lider na sceni, obasut božanskim darovima talenta i dobrote, neisprljan slavom i aplauzima... dobri naš Marko. Lider na sceni, lider u pozorišnom klubu, okružen prijateljima koji jedva da dišu dok govori njihov Marko. Nije se štedeo na talentu, dobroti, smislu za humor, autoironiji. Zato se tako uspešno nosio sa danas gotovo nezamislivom popularnošću, u jednoj velikoj državi, koju su mu donosile njegove uloge u televizijskim serijama i filmovima. Među 22 miliona Jugoslovena, njegov Giga Moravac je bio najpopularniji. Kažu da je cela jedna svadba na Cresu, zajedno sa mladencima, kumovima, napustila svečanu salu i u 20 sati su prešli u salon da gledaju "Bolji život", koji nažalost nije stigao i koji se pretvorio u gorko posrtanje i odlazak na hemoterapiju gradskim prevozom... Onome, kome su se do poda klanjali zbog maestralnog Karađorđa, filmova i serija, pozorišnih čarolija, staće na trenutak Ibar voda - nigde neće žuriti. Da čuje o kojim će to jadima da joj peva veliki Kraljevčanin i veliki Beograđanin. Hvala ti na svemu, prijatelju, učitelju, brate“, kazala je Ljiljana Blagojević. 

Uz suze i sa bolom u glasu, od Nikolića su se oprostili i njegovi partneri iz jedne od najpopularnih televizijskih serija na ovim prostorima „Bolji život“ – Dragan Bjelogrlić, Gorica Popović i Svetlana Ceca Bojković koja je, između ostalog, podsetila da se sa Nikolićem, na ovoj sceni, prvi put srela davne 1984. godine u predstavi „Madam San Žen“.

„Sada, kada gledam ovu salu, ne mogu da zaboravim sve to, ali i ne mogu da verujem da više nisi tu. Međutim, sigurna sam da tvoj duh ostaje ovde ugrađen u scenu Narodnog pozorišta i da se tvoj eho i tvoja energija i dalje penje, od prve do poslednje galerije. Radili smo mnogo ti i ja, voleli smo se kao dva dobra, stara drugara i sve se nekako podrazumevalo, bez mnogo reči. To je bilo kao vazduh koji dišeš. Radili smo igrajući se, smejući se, vedro i ležerno. Oboje smo se, na neki način, stideli hvalospeva i patetike. A, danas, evo došao je taj dan, nažalost, kada se rastajemo. Jer, tek kada nekog izgubiš, onda duboko u sebi osetiš pravu meru njegove vrednosti. Mare moj, znaš da ostavljaš divan, neizbrisiv trag u svima nama, u tvom glumačkom jatu, u tvojoj publici, kao i u ljudima koje si iznad toga kruga susretao. Ostavljaš trag kao čovek pun topline, duhovitosti, čovek sa zdravim osećajem za realnost, koga krase čestitost, jednostavnost, nepretencioznost i otvoren um. Bio si bogat duhom i bogat znanjem. Bio si sjajan partner, veliki glumac i veliki umetnik. Znaj da sada ulaziš u sazvežđe najsjanijih koji grade istoriju našeg glumišta. I pored bolnog gubitka tvoja deca i tvoja Dubravka imaju čime da se ponose, da se ponose tobom. Dragi moj Puše iz ’Madam San Žen’, Majore Ćiriću iz ’Konaka’, mužu moj iz predstave ’Samo ljubav’ i moj nezaboravni Gigo iz ’Boljeg života’ – ponesi od mene veliki pozdrav ’tamo daleko’ u nama nepoznatu dimenziju u koju si se uputio i neka ti je slava, Mare moj“, poručila je gospođa Bojković.  

Gorica Popović se prisetila kako joj je Nikolić pre samo mesec dana, kada su se vraćali sa celodnevnog snimanja serije "Pogrešan čovek", pričao u kolima o reci, pecanju, ribljem paprikašu i šta planira da uradi sa čamcem, ali i kako je sa divljenjem kao brucoš gledala njegovu generaciju koja je osvajala scenu, posebno kako je on brzo sticao popularnost igrajući snažne likove sa oružjem u ruci i mangupskim osmehom, upisavši se među najpopularnije glumce sa serijom „Bolji život“.

"Marko kao Giga se brzo ustoličio u najomiljenije glumce publike. A on se gospodski i često preskromno nosio sa popularnošću. U "Pogrešnom čoveku", poslednjem našem projektu magija je bila biti na setu s njim. Ta magija je u toj njegovoj jednostavnosti. Pričali smo o životnim stvarima. Nije hteo da bude samo glumac, želeo je da bude prijatelj, da uživa, da se bavi ribolovom", rekla je Gorica Popović.  

"Kako biti jednostavan, običan, nenametljiv, a istovremeno snažan, autentičan i neponovljiv, zapitao se suznih očiju Dragan Bjelogrlić, a potom nastavio: "Hiljade i hiljade umetnika potrošilo je svoje živote tragajući za tom formulom, pokušavajući da dosegnu taj idealan spoj. Marku Nikoliću to nije bilo potrebno. Naš Mare je tako rođen, tako je živeo. Marko je voleo da lovi ribu, plovi rekom, pije vino, svira gitaru i peva. Vozio se gradskim prevozom i družio sa alasima, komšijama, majstorima i svim jednostavnim, rekli bi, običnim ljudima. O glumi i pozorištu je retko pričao. Uloge nije jurio, one su same do njega dolazile, on ih je živeo. Lišen ambicija da bude najbolji i najpopularniji bio je i jedno i drugo i zato se kao najveća glumačka zvezda osamdesetih godina velike Jugoslavije vozio gradskim prevozom i to nikom od njegovih obožavatelja nije bilo čudno, bilo im je normalno jer je uvek bio jedan od njih, deo tog bezgraničnog korpusa jednostavnih, malih, naizgled običnih ljudi. Zato je njegov Giga bio najomiljeniji Moravac i u Splitu, Mariboru, Rijeci, Cetinju, Tetovu, Zagrebu, Prištini, svuda... podsetio je Bjelogrlić i dodao da je Nikolića upoznao, kao dečak, pre četrdesetak godina, na snimanju filma "Boško Buha".

"Igrao je našeg ratnog komandanta koga smo mi njegovi ždrepci, zvali ćale. Nekoliko godina kasnije postao mi je i pravi ćale u seriji "Bolji život". Pet godina snimanja ove serije, druženja izmešalo je fikciju iz života tako da sam ga i godinama kasnije pri svakom susretu makar jednom oslovio sa ćale, a on mene sa sine. Bilo je to spontantno, čudno, toplo i iskreno. U svojoj poslednjoj ulozi pred kamerama Marko je odigrao čoveka koji živi na splavu, peca i pravi brod kojim će ploviti na put sa koga se neće vratiti. Uloga je bila pisana za njega. Snima se scena kako odlazi brodom, teško hoda, dan je tmuran... U trenutku kada brod isplovljava oblaci se razmiču, pojavljuje se sunce koje zalazi u reku. Brod plovi u suton. Snimanje se završilo, Marko je bio umoran, ali zadovoljan scenom. Tiho je rekao: "Eh, što nisam sada stvarno otplovio". Mare, ja te vidim sada na tom brodu kako ploviš ka mirnim lukama ka kojima si tragao celog života. Želim ti mirnu reku i da se jednom možda sretnemo na nekoj do tih luka. Ti zabaciš udicu, ja pričam, nerviram te, onda ti uzmeš gitaru pa zapevamo. Do tada, mnogo ćeš mi nedostajati dobri moj ćale, dobri Gigo moj", rekao je Bjelogrlić rasplakavši mnoge u sali.

U okviru komemoracije, koja je završena snažnim višeminutnim aplauzom, emitovani su inserti (prema izboru Petra Antonovića i Balša Đoga) iz brojnih pozorišnih predstava, filmova i serija u kojima je Marko Nikolić igrao.

Nikolić, koji je preminuo 2. januara u 73. godini, diplomirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. 

Tokom duge i veoma bogate karijere snimio je oko sto filmova i televizijskih serija, a pred kamere je prvi put stao 1967. godine epizodnom ulogom Pitomca u ratnoj seriji "Letovi koji se pamte", u režiji Nikole Tanhofera. 

Dve decenije kasnije, ogromnu popularnost i naklonost publike stekao je briljantnom interpretacijom čestitog i dobrodušnog oca porodice Dragiše Gige Popadića u TV seriji „Bolji život“ (1987-1991), ali i ulogom Karađorđa u seriji "Vuk Karadžić" (1987-1988).

Vođu Prvog srpskog ustanka maestralno je tumačio i u filmu "Karađorđeva smrt", kao i predstavi "Vožd Karađorđe i knjaz Miloš".

Na sceni matičnog Narodnog pozorišta, čiji je stalni član postao 1970. godine, osim te, ostvario je još niz nezaboravnih uloga od kojih se posebno izdvajaju Nikolaj Rostov („Rat i mir“), Kalimako („Mandragola“), Henri ("Ričard Treći"), Serdar Janko („Gorski vijenac“), Aleksa Žunjić („Sumnjivo lice“), Grof Cezar fon Muk („Mefisto“), Ljubomir Vulović („Apis“), Baron („Na dnu“), Jaša Tomić („Je li bilo kneževe večere“), Džordž, vojvoda od Klorensa  („Ričard Treći“), Lebedev („Idiot“), Sokolović („Izbiračica“), Dorn („Galeb“), Berald („Uobraženi bolesnik“), Šimurina („Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“)… 

U njegove antologijske pozorišne uloge, svakako se ubraja i lik Abela Znorka u “Zagonetnim varijacijama”, po tekstu Erika Emanuela Šmita i u režiji Božidara Đurovića.

Za rolu u toj kultnoj duodrami, zasnovanoj na neobičnom ljubavnom trouglu i inspirisanoj istoimenom kompozicijom Edvarda Elgara, a koju je sa kolegom Borisom Pingovićem (Erik Larsen) od premijere 2. maja 1998. godine odigrao 293 puta na matičnoj sceni i brojnim gostovanjima, dobio je i prestižno glumačko priznanje - Nagradu „Raša Plaović“.

Predstava „Zagonetne varijacije“ poslednji put bila je na repertoaru 15. juna 2015. godine. 

O maestralnoj glumi Marka Nikolića u toj ulozi, svedoče i reči autora komada, slavnog francuskog pisca Šmita, koji mu je rekao da mu se njegovo izvođenje lika Abela Znorka više svidelo od interpretacije čuvenih glumaca svetske reputacije Alena Delona u Parizu i Donalda Saderlenda u Londonu.

Nikolić je ostvario veoma upečatljive uloge i u filmovima „Devojački most“ (Marko), „Rani radovi" (Dragiša), „Užička republika“ (Klaker), „Boško Buha” (Puškar), „Petrijin venac“ (Dobrivoje), „Gluvi barut" (Mrki), „Dnevnik uvreda 1993“ (Stefan Nikolić), „Terasa na krovu" (Ratko), „Kordon“ (Zmaj), „Montevideo, Bog te video“ (Atanas Božić), "Za kralja i otadžbinu" (Milisav Janjić – stari)...

Za izuzetan doprinos umetnosti glume na domaćem filmu, 2012. godine dobio je Nagradu „Pavle Vuisić". 

Igrao je veoma zapažene uloge i u serijama “Doktorka na selu” (Sekretar Radiša), „Svetozar Marković“ (Adam Bogosavljević), „Šesta brzina“ (Gastarbajter), „Srećni ljudi” (Velimir Bata Šejn Davidović), „Kraj dinastije Obrenović“ (General Cincar Marković), “Gore dole” (Damjan Danković Džoks), "Jagodići" (Mate), „Budva na pjenu od mora“ (Đed Joko), "Senke nad Balkanom" (Luka Pletikosić), „Komšije“ (Živojin)...

Poslednje role na televiziji ostvario je u aktuelnim serijama „Pogrešan čovek“ (Lazar Crnković) i „Žigosani u reketu“ (Deda Miša). 
 
Osim pomenutih priznanja, za svoja glumačka ostvarenja dobio je brojne staleške nagrade, a pre nepunih godinu dana, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić uručio mu je Zlatnu medalju za zasluge.

Visoko priznanje, koje se dodeljuje za izuzetne zasluge i postignute rezultate u javnim i kulturnim delatnostima, Nikolić je primio 14. februara na svečanosti održanoj povodom Dana državnosti Republike Srbije.

Marko Nikolić rodio se u Kraljevu 20. oktobra 1946. godine.
M.B.