Čuveni srpski bariton Nikola Mitić sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Velikan operske umetnosti, čuveni srpski bariton i dugogodišnji prvak Opere Narodnog pozorišta Nikola Mitić sahranjen je 30. januara u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Poslednjem ispraćaju slavnog umetnika, osim ćerke Tatjane i familije, prisustvovali su njegovi prijatelji, kolege, poštovaoci...

Opelo je održano u crkvi Svetog Nikole, uz sasluženje Hora Narodnog pozorišta kojim je dirigovao Đorđe Stanković.

Pre toga, na Velikoj sceni, održana je komemoracija na kojoj su svoja sećanja na Nikolu Mitića evocirali v.d. upravnica Narodnog pozorišta Ivana Vujić, direktor Muzeja Narodnog pozorišta Dragan Stevović, dirigent Dejan Savić i primadone Radmila Smiljanić, Milka Stojanović i Radmila Bakočević.

Vujić je istakla da Mitić nije bio samo gospodin bariton, veličanstveni umetnik i kolega, nego i divno biće.

„On nas nije napustio. Nikola je i dalje sa nama, sa nama je njegovo veliko delo, njegov veličanstven bariton, njegove dobre misli. Kao i svaki umetnik, dao je sve što ima ovoj sceni, publici, svojim kolegama i porodici, koliko je mogao. Ja vas molim, gospodine Nikola, da nas čuvate, pazite onako kako ste radili svih ovih godina. U to se uzdam, i u to verujem, i pružam vam ruke. Hvala beskrajno“, rekla je Ivana Vujić.  

Nakon što je pročitao Mitićevu veoma bogatu biografiju, prožetu velikim, glavnim ulogama i brojnim nagradama, Stevović je, s puno emocija, zahvalio priznatom umetniku „za strpljenje, na početku zajedničkog rada kada ste me prihvatili kao ravnopravnog u poduhvatu pripreme audio izdanja naših predstava s ove pozornice“.  

„Spremili smo 23 naslova i siguran sam da će oni jednog dana ugledati svetlost dana. Šefe, obećavam“, poručio je Stevović i zahvalio se Mitiću što je naše živote obogatio svojom umetnošću i što je bio i ostao veliki gospodin.

Savić je ocenio da je Mitić bio „umetnik najfinijeg kova, s toplim, izražajnim glasom, sjajnom dikcijom i intonacijom“, dok mu se primadona Radmila Smiljanić zahvalila na „svim tim filigranskim, finim umetničkim senzibilitetima“ zbog kojih je, kako je istakla, „privatno, verovatno, plaćao visoku cenu“.

Dodala je da je od svog dragog i cenjenog kolege dobila najveći kompliment, a koji se nije odnosio ni za pevanje, ni za fizički izgled, kada ju je jednog dana pozvao telefonom i zamolio da na Akademiju muzičkih umetnosti, na kojoj je tada predavala, u svoju klasu primi njegovu talentovanu ćerku Tatjanu koja je, u međuvremenu (2003. godine) postala stalni član ansambla Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.

Milka Stojanović je istakla da je Nikola Mitić svojom jedinstvenom ličnošću bio „potpuno opredeljen da iz dubine duše služi svom nebeskom daru, u kome smo imali sreću da uživamo i da mu se divimo dugi niz godina“.

„Njegov prekrasni glas, jedan od najlepših u sazvežđu baritona, osvajao je prostore širom planete i ostao da večno traje. Njegova ljudskost, dobrota, osmeh, okrenutost mladim pevačkim snagama, šarm i smisao za humor, nezaboravni su. Zato ovakve ličnosti uvek ostaju sa nama, u našim dušama, a duša je kao i umetnost, večna. Neka mu je večna slava i hvala“, kazala je gospođa Stojanović.

Bakočević je istakla da joj je najčešći partner u predstavama bio upravo Mitić za koga je rekla da je zajedno sa njom, Milkom Stojanović, Bredom Kalef, Zvonkom Krnetićem, Đurđevkom Čakarević, Živanom Saramandićem...  pripadao „jednoj porodici, koja je bila iskrena“.

„Među nama nikada nije bilo rivaliteta. Nama je najvažnije bilo da cela predstava uspe... Nikola je bio sjajan čovek, veliki umetnik i bila je velika radost nastupati s njim na sceni“, rekla je gospođa Bakočević.  

U okviru komemoracije, emitovani su inserti sa Mitićevim arijama iz opera „Nabuko“ (1985), „Travijata“ (1992), „Rigoleto“ (2005), kao i sa koncertnog izvođenja Verdijevog „Magbeta“ (1988).

Slavni umetnik, rođen 27. novembra 1938. godine u Nišu, posle završetka srednje škole, postao je član Hora RTB, a potom je upisao Muzičku akademiju, odsek za solo-pevanje. 

Kao veoma perspektivan, posle prvog semestra, postaje solista Opere Narodnog pozorišta, a posle godinu dana (1964) njen najmlađi prvak. 

Debitovao je u ulozi Valentina u Gunoovom „Faustu“. Ubrzo posle toga slede pozivi za gostovanje u zemlji i inostranstvu - u Austriji, Francuskoj, Belgiji, Španiji, Italiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, SAD, Turskoj i SSSR.
 
Oblog pastoznog glasa, ujednačenog u celom registru, muzikalan, glumački stabilan i ubedljiv, Mitić je dugo godina bio jedan od vodećih jugoslovenskih baritona, a naročito se isticao kao tumač glavnih baritonskih uloga u Verdijevim operama. 

Posebno upečatljive kreacije ostvario je kao Figaro, Rigoleto, Luna, Onjegin, Magbet, Jago, Nikola Šubić Zrinjski, Simon Bokanegra...

Mitić pripada onoj grupi pevača koja, pored precizno vokalno izrađene uloge, podjednaku pažnju poklanja scenskoj interpretaciji. Pevao je sa Kabalje, Ričareli, Mofo, Baltsom, Bergoncijem, Domingom, Karerasom, Gedom...

Pored operskog, negovao je i koncertni repertoar. Učestvovao je u izvođenjima vokalno-orkestarskih dela Baha, Bartoka, Britna, Forea, Hendla, Stravinskog, Baranovića, Papandopula...

U želji da pomogne mladim pevačima, 1992. godine, postao je pedagog Operskog studija Narodnog pozorišta u Beogradu. 

Pre dva meseca, 27. novembra, povodom njegovog 80. rođendana, u Muzeju Narodnog pozorišta otvorena je izložba „Nikola Mitić – bariton 20. veka“, autora Dragana Stevovića, koja može da se pogleda do kraja februara.  

Nikola Mitić je preminuo 25. januara u Beogradu, u 80. godini.
M.B.