Prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Boris Komnenić sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Boris Komnenić sahranjen je 11. marta u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Od priznatog srpskog i jugoslovenskog glumca, oprostili su se rodbina, brojne kolege i prijatelji.

Pre toga, u crkvi Svetog Nikole održano je opelo, a u podne, na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, i komemorativni skup na kojem su bile ispoštovane sve epidemiološke mere u cilju sprečavanja širenja korona virusa.

Komemoraciju,  koja je prenošena uživo putem striminga na YouTube kanalu Narodnog pozorišta, vodio je glumac nacionalnog teatra Nebojša Kundačina koji je pozvao prisutne da minutom ćutanja odaju počast priznatom dramskom umetniku.

Potresnim rečima, od njega se prva oprostila upravnica Ivana Vujić Kominac koja je istakla da je danas divan, sunčan dan, baš onakav kakav i treba da bude, kada na put kreće „mlad, lep, plav, neobičan, izuzetan, veoma pošten, iskren, nikad zadovoljan, gospodin glumac, Boris Komnenić”.

„Upoznala sam ga još na Fakultetu dramske umetnosti. Pripadao je izuzetnoj klasi, izuzetnog profesora, gospodina Predraga Bajčetića. Gledala sam u njega, kao i ostale kolege, u čudu. Bili su sjajni glumci, zainteresovani za svaku vrstu umetnosti, pratila sam ih po hodnicama. Gledala sam Borisa koji je voleo tišinu jer je ona istina, zato što reči, negde, istinu prikrivaju… Gospodin glumac Boris Komnenić je toliko voleo publiku i kolege. Voleo je ne samo pozorište, nego i sve ostale umetnosti. Bio je pun ljubavi, zainteresovan, neobičan, njegovo lično ja je bilo posebno. Danas je divan dan, kada na svoj put ka Eulisinskim poljima kreće blistavi gospodin glumac Boris Komnenić. Želimo mu sreću, svetlost... Tamo ga čekaju drage kolege, gospodin Ejdus, gospodin Nikolić i mnogi divni glumci, glumice, umetnici... Šire ruke. Nek mu je srećan i lak put”, poručila je Ivana Vujić Kominac.

Komnenićev kolega iz ansambla Drame Narodnog pozorišta Radovan Miljanić ocenio je da je „Boris neporecivo bio najduhovitiji čovek među glumcima na ovim prostorima”.

„Dok smo se mi držali za stomake i gromko se smejali, oni bi bio smrtno ozbiljan, ali i radostan što nas daruje svojom duhovitošću i čini nas veselim i razdraganim, zavisnima od njegovog postojanja. Ako bih morao da biram između krutosti i hedonizma, ostao bih zavisan od hedonizma, samo da bih bio u njegovom društvu, društvu koje je sve nas, koji smo bili mar malo uz njega, učinilo boljim, srećnijim i radosnijim ljudima. Sad ostaju samo tuga i sećanja. Lepa sećanja”, rekao je Miljanić.

Književnica i rediteljka Vida Ognjenović naglasila je da je Komnenić bio glumac protiv dosade koji je proživeo život vrhunske igre i istog takvog nemira, braneći svoju čovečnu volju da glumi očima i svešću izvan svakog zla.

„Od životnih nedoumica, intimne ranjivosti i drugih nevolja branio se ćuteći i svojom glumom. Boris je bio darovit u svemu. U istrajnom druženju, u bežanje u samoću, u nežnosti za svoju kćer, u odašiljanju i očekivanju svojih vesti i u diskretnom bolovanju. U svemu tome potpuno sam, ali uvek svoj”, primetila je gospođa Ognjenović.

Prema njenim rečima, Komnenić je branio svoje veliko poverenje u moć umetnosti kojoj je pripadao.

„Verovao je da gluma mora biti istrajno buđenje usnulog čuda… Nije podlegao slabostima zanata. Zato ni u životu ni u glumi nije pratio prečice. Niti je ružnim rečima za druge pokušavao da skrene pažnju na sebe. Bio je glumac koji nije nametao lik svojim ulogama koje je glumio. Da oseti dah njihove slabosti i patnje. Kad god sam ga pozvala, odgovarao je "borim se, borim se i te kako". Zaslužio je da ga volimo nežno, kao što je i on voleo nas. Nije nagrađivan koliko je trebao svojom igrom i pojavom. Pre dva dana osvanula je čitulja "Osvetli nebo Boki", pridružujem se toj divnoj poruci”, kazala je Vida Ognjenović.
 
Rediteljka Cisana Murusidze, nekadašnja direktorka Drame Narodnog pozorišta, istakla je, sa bolom u glasu, da je Komnenić otišao iznenada, pre vremena i ukazala da je pred njim tek bio veliki repertoar koji je trebalo da odigra „sjajno i nadahnuto, kao što je uvek igrao svaku ulogu, i malu i veliku”.

Filmski reditelj Goran Marković kazao je da je Boris „bio dete zarobljeno u telu čoveka”, da je imao „infantilnu vrstu humora” i da se stalno šalio na svoj račun.

Osvrnuo se Marković i na njihovu zajedničku saradnju u njegovom fimu „Tajvanska kanasta” u kojem je Borisu poverio glavnu ulogu Aleksandra Saše Belopoljanskog.

„Za tu ulogu mi je trebao prestrašeni i dekadentni čovek. Video sam Borisa, ali je bio mlad za tu ulogu. Pozvao sam ga, a onda je on iz sebe počeo da vadi neke neverovatne stvari za mladog čoveka. Sve je on to polako istovarivao iz rezervoara. Taj lik je trebalo i više da bude od toga što je bio po tom scenariju... Boris je, na neki način, bio zapostavljeni glumac. U javnosti je on bio neko ko nije bio istaknut mnogo. Pre svega zato što je bio skroman. Nije voleo da se prikazuje, hvali. Bio je takav čovek. Po mom mišljenju, ovaj njegov prerani odlazak je u vezi sa time što on nije bio za ovaj svet. Ni ovaj svet nije bio za njega, a ni onaj za ovaj svet. Nije mogao da uhvati kontakt sa neljudskom stvarnošću koja ga okružuje. Bio je to jedan jako fini duh, jedan suptilan čovek i takvih zapravo nema mnogo”, rekao je Marković.

Mlada glumica Brankica Sebastijanović, koja je sa Komnenićem igrala u televizijskoj seriji „Sinđelići” zahvalila je svom dragom kolegi što je „bio nesebičan, brižljiv, otvoren, pun razumevanja, mudar, posvećen, što si gledao život suštinski, što si cenio čoveka, što si branio našu profesiju i svojim imenom i prezimenom pružio primer”…

Prvak Drame Narodnog pozorišta Nebojša Dugalić oprostio se od svog kuma čitajući veoma teško napisani govor u kojem je, između ostalog, naveo da je Boris bio „najnežniji lirski cinik”.

„Možda ćutnja i reči nisu ništa drugo do bolno preživljavanje onih koji nasleđuju smrt prijatelja, ali bojim se da u ovom trenutku niko ne može da zamukne dovoljno tiho, ali ni da izusti nešto što bi zaličilo na Borisa Komnenića i na to koliko ga volimo i koliko nam znači. Pitam se kako govoriti i ćutati o smrti onoga koji nas je ceo život učio kako se umire od smeha… Kume moj dragi, bila je takva radost biti tvoj kum. Hoću da verujem da si se samo odmetnuo ili otisnuo, kako bi verovatno voleo da nazoveš svoj odlazak. Tako sada nebu i anđelima zavidim na tebi. Neka te molitve naše prate i neka ti je srećno odredište. U zagrljaj Hristov u radost prispeo, a višnji ti se Jerusalim u vekove radovao”, rekao je Dugalić.

Telegrame saučešća povodom smrti Borisa Komenića uputili su predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, ministarka kulture i informisanja Maja Gojković, glumci Tanasije Uzunović, Svetlana Bojković, reditelj Slobodan Unkovski…

U okviru komemoracije, koja je završena snažnim višeminutnim aplauzom, emitovani su inserti iz nekih od pozorišnih predstava u kojima je Boris Komnenić igrao u matičnom Narodnom pozorištu.

U njegovu čast, u večernjem terminu od 21 čas, na YouTube kanalu Narodnog pozorišta, strimingom je emitovana Nušićeva komedija „Narodni poslanik“ u kojoj je Komnenić tumačio glavnog junaka Jevrema Prokića.

Boris Komnenić je preminuo 6. marta u 64. godini u Beogradu. 

Rođen je u Puli 29. marta 1957. godine.

Gimnaziju je završio u Beogradu, a glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Predraga Bajčetića. 

Bio je izražajno raznovrstan glumac, nikako samo fahovski, koji je podjednako ubedljivo i efektno tumačio dramske, karakterne i komične uloge. 

Na sceni Narodnog pozorišta debitovao je 23. oktobra 1981. godine, kao slobodni umetnik, ulogom Grka u predstavi „Afera Ljiljak“, po tekstu Aleksandra Popovića i u režiji Vladimira Aleksića. 

U tom statusu, naredne tri godine, igrao je u nacionalnom teatru i u komadima „Lenjin, Staljin, Trocki” (Aleksej Kolesov), „Memorandum” (Ivo Kalous), „Sveti đavo Raspućin” (Jusupov), „Mefisto” (Hans Miklas), „Krtičnjak” (Jelen), „Kad su cvetale tikve” (Stole Apaš).

Stalni član ansambla Drame Narodnog pozorišta postao je 1. septembra 1984. godine.

Tokom bogate i uspešne karijere odigrao je na sceni matičnog teatra veoma zapažene uloge i u predstavama „Na dnu“ (Satin), „Kako zasmejati gospodara” (Dimitrije Crnoborac, Kuzman), „Konak” (Kralj Aleksandar Obrenović), „Mefisto” (Hans Miklas ), „Anfisa” (Fjodor Ivanovič Kostomarov), „Vojvotkinja od Malfija” (Kardinal), „Divlja patka” (Reling), „Maska” (Baron Šaler), „Život je san” (Astolfo), „San letnje noći”, (Oberon) „Putujuće pozorište Šopalović” (Vasilije Šopalović), „Gospođa ministarka” (Dr Ninković), „Uobraženi bolesnik” (Argan), „Laža i paralaža” (Marko Vujić), „Državni službenici” (Dezmond Morton), „Zli dusi“ (Verhovenski Stepan)...

Poslednji premijerni nastup u Narodnom pozorištu imao je 31. maja 2014. godine u Nušićevoj komediji „Narodni poslanik“ u kojoj je veoma ubedljivo tumačio glavnog junaka Jevrema Prokića. Za tu ulogu, na Festivalu „Bucini dani“ 2015. godine dobio je „Zlatno zrno“ za najbolje glumačko ostvarenje. 

Kao gostujući glumac, s velikim uspehom nastupao je na scenama Ateljea 212, Beogradskog dramskog pozorišta, Opere i Teatra Madlenianum, Bitef teatra, Pozorišta „Boško Buha”, Zvezdara teatra, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Kult teatra, Srpskog narodnog pozorišta i Pozorišta mladih u Novom Sadu. 

Rafiniranim sredstvima glumačkog majstora pružao je osoben i sasvim autentičan doprinos i u tumačenju brojnih likova na filmu i televiziji od kojih je svakako najpoznatiji Aleksandar Saša Popadić iz „Boljeg života”.

Publika će ga pamtiti po veoma upečatljivim ulogama i u serijama „Sivi dom“, „Gore dole”, „Lift”, „Lisice”, „Vratiće se rode”, „Montevideo, Bog te video!”, „Sinđelići”, „Pet”, „Žigosani u reketu”, kao i filmovima „Tajvanska kanasta”, „T.T. Sindrom“, „Sjaj u očima“, „Kad porastem biću Kengur“, „Sedam i po“, „Čitulja za Eskobara“, „Falsifikator“...

Ovenčan je mnogobrojnim priznanjima matičnog teatra, a nagrađivan je i na filmskim i pozorišnim festivalima širom zemlje.

U njegovoj bogatoj kolekciji, između ostalih, nalaze se i Nagrada „Raša Plaović”, kao i Nagrada Grada Beograda za pozorišno stvaralaštvo koje je dobio za maestralno odigranu ulogu Dezmonda Mortona u predstavi „Državni službenici”.

Veoma retko je davao intervjue, a u jednom, objavljenom pre desetak godina u pozorišnim novinama „Ludus“, istakao je da se nalazi u životnom dobu u kojem može da, kako je naglasio, pokrije dosta veliki raspon uloga.

„Znači, mogu da igram mlađe, mogu da igram starije, a mogu da igram i svoje godine. Dakle, dosta sam praktičan izbor (smeh) za nekog reditelja, jer mogu da pokrijem širok prostor. Nalazim se u godinama koje su zaista veoma zahvalne za glumca... Mogu da radim i komediju i tragediju i dramu. Jednostavno, kažem vam, praktičan sam i lak za održavanje“.