ŽIVAN SARAMANDIĆ SAHRANjEN U ALEJI ZASLUŽNIH GRAĐANA NA NOVOM GROBLjU U BEOGRADU

Velikan operske umetnosti, popularni bas i dugogodišnji prvak Opere Narodnog pozorišta Živan Saramandić sahranjen je u četvrtak 2. februara u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Poslednjem ispraćaju slavnog umetnika, pored supruge Milke Stojanović i rodbine, prisustvovalo je više stotina njegovih prijatelja, kolega, poštovalaca...
Opelo u Crkvi Svetog Nikole služili su arhimandrit Danilo Ljubotina, duhovnik hrama Svetog Save, otac Lazar Bugarski iz crkve Svetog Nikole i đakon Aleksandar Sekulić uz sasluženje Hora Narodnog pozorišta kojim je dirigovao Đorđe Stanković.
Ispred grobnice, od Saramandića koji je preminuo 30. januara u Beogradu, u 73. godini, prvo se oprostio njegov veliki prijatelj, ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, koji je kazao da je „Živan imao bogat život, ispunjen brojnim događajima, radom, emocijama“...
- Uvek je teško sa ovog sveta ispraćati prijatelje i poznanike. Tim pre što je reč o talentovanom čoveku, kakav je bio Živan Saramandić. Nije on bio samo član našeg društva, već i umetnik koji je stvarao duhovni ambijent u kojem smo živeli. Njegovim odlaskom izgubili smo deo kulturnog ambijenta koji smo udisali. Postali smo siromašniji, jer Živan je bio istaknuti umetnik, izvanredan operski pevač. Njegov klasični repertoar obogaćivao je unutrašnji svet svakog ko ga je slušao ili gledao. Njegov jak karakter i upečatljiva individualnost činili su ga prepoznatljivim. Nabrajati operske partije Živana Saramandića, znači listati remek-dela operske umetnosti – podsetio je gospodin Konuzin.
On je naglasio da mu je, kao Rusu, veoma drago što je Saramandić tokom svoje duge i bogate karijere često izvodio i numere ruskih kompozitora.
- Živan je voleo njemu blisku rusku kulturu i muziku. Posebno mesto u umetnosti ovog izvanrednog izvođača zauzimale su ruske narodne pesme. Videlo se sa kakvim nadahnućem ih je pevao. Uživao je u tom pevanju, a tu sreću poklanjao je i nama. To su bili zajednički praznici naše bogate slovenske kulture.Velika istina života sastoji se u tome što on nije beskrajan. Srećan je onaj ko odlazi iz njega dostojanstveno ispunivši svoju ljudsku misiju koja je određena odozgo. Upravo ovakav je bio odlazak Živana Saramandića. Večna mu slava. Zbogom dragi naš prijatelju. Nek’ ti bude laka zemlja – rekao je Konuzin.
Citirajući Hipokratovu misao „Umetnost je duga, a život kratak”, upravnik Narodnog pozorišta Božidar Đurović je objasnio da je imao potrebu da oproštaj od Živana započne mislima najpoznatijeg antičkog grčkog lekara jer je u pitanju čovek “koji je i danas sinonim za etiku, mudrac čiju zakletvu već vekovima polažu oni koji, silom prilika i posla, o životu i smrti znaju mnogo više od nas”.
- Kada god se u ovakvim prilikama opraštamo od nama bliskih ljudi, činimo to uvereni da su oni o kojima govorimo živeli nedovoljno dugo, pre svega zato što su nam bili bliski i zato što su imali još mnogo toga da nam podare. Kada naš duboki osećaj velikog gubitka dele desetine ili stotine drugih, onda znamo da smo živeli uz dobrog čoveka. Ako pak to osećanje delimo sa milionima, onda treba da smo srećni zato što smo živeli u doba velikana. Mnogobrojna publika širom sveta prepoznali je umetnost Živana Saramandića kao bogomdanu i prepuštali su se talasima emocija koje su krasile taj divan glas. I tu jedinstvenu pojavu. On nikoga nije ostavljao ravnodušnim i mada svestan svoje veličine, nikada joj nije robovao. Velika popularnost nije ga savladala, već ga je oplemenjivala na način na koji je on oplemenjivao one koji su voleli njegovu umetnost – ocenio je Đurović.
Prema njegovom mišljenju, za Saramandića se sa sigurnošću može reći ono što je po Stanislavskom bila mera etičnosti u teatru - živeo je zarad umetnosti u sebi, a ne zarad sebe u umetnosti.
- I živeo je punim plućima, bez kalkulisanja, uvek do kraja, baš kao što je pevao do kraja svoga života punim glasom, koji mu je Bog podario i koji je Živan negovao posvećenički, kako to čine svi oni koji znaju da je uspeh nemoguć bez rada. Svom Narodnom pozorištu ostao je veran celog svog veka. Čak i onda kada je svet bio mali za njega, njemu je Narodno pozorište bilo veliko, zato što je imalo toplinu doma koji se voli. I ma koliko smo se trudili da mu tu ljubav uzvratimo, siguran sam da je to bilo nedovoljno za onoliko darivanja i odricanja s njegove strane – rekao je Đurović.
On je poručio da dokle god postoji Narodno pozorište u Beogradu, ono se Živana mora sećati, upravo onako kako je ova ljudina to zaslužila i zadužila - iskreno.
- Jer, Živan je smatrao da se iskrenošću može promeniti svet čak i onda kada je uviđao da je svet nepravedan prema pravednicima. Bio je iskreni patriota na način na koji se ta reč afirmiše, a ne profaniše. Nije dozvoljavao da njegov patriotizam ugrožava druge, ali nije dozvoljavao da drugi ugrožavaju njegov narod. Bio je, jednom rečju, kompletan, i kao ličnost i kao umetnik. Zato nam je teško da se oprostimo od njega, uvereni da je za tu snagu umetnosti i čovečnosti taj život, ma koliko bio pravednički življen, ipak bio kratak. Srećan je čovek koji je za života zaslužio da se na njegovom grobu iskreno govori o etici življenja. Takvi ljudi zauvek ostaju u istoriji jednog naroda kao njegova prava mera vrednosti. Živan Saramandić, čovek kojem je Bog podario anđeoski glas, preselio se u naša sećanja i u neki drugi svet, uveren sam bolji i plemenitiji. Negde na nebu on sada peva s anđelima, bogougodno, koračajući stazama večnosti koje pripadaju samo najboljima. Neka mu Bog podari rajsko naselje – kazao je Božidar Đurović.
Saramandić je rođen 2. aprila 1939. godine u Beogradu.
Zbog bombardovanja, 1941. godine cela porodica se seli u Aranđelovac, rodni grad njegovih roditelja. Cela Živanova familija, i po očevoj i majčinoj strani, bila je veoma muzički obdarena i talentovana, pa je i on u ranoj mladosti zakoračio u svet muzike – još učenik aranđelovačke Gimnazije, osniva zabavni orkestar, a bio je i najistaknutiji član hora. Po povratku u Beograd, kao apsolvent Ekonomskog fakulteta (1962), dobija poziv da peva u velikom varijeteu „Orfeum“, koji je u to vreme bio značajna kulturna institucija.
Prvi korak na putu ka velikim operskim ulogama, bilo je školovanje kod jedne od najvećih operskih pevačica tog vremena, Zdenke Zikove, posle čega polaže audiciju za prijem u Operu, 30. marta 1966, pred komisijom koju su činila velika muzička imena: Čangalović, Danon, Pivnički... Debitovao je na otvaranju sezone, 21. septembra 1966, u ulozi Kralja Egipta u Verdijevoj Aidi, da bi 14. februara 1968. bio primljen u stalni angažman.
Tokom duge i bogate karije ostvario je niz značajnih uloga basovskog faha u operama Knez Igor (Končak, Galicki), Moć sudbine (Gvardijan), Faust (Mefisto), Nabuko (Zaharija), Seviljski berberin (Don Bazilio), Knez od Zete (Ivo Crnojević), Ernani (De Silva), Don Karlos (Filip, Veliki Inkvizitor), Porgi i Bes (Kraun), Evgenije Onjegin (Knez Grjemin), naslovne uloge u operama Boris Godunov, Ivan Susanjin, Don Kihot... Ovaj veliki umetnik, gotovo do asketizma posvećen umetnosti, nastupao je na najlepšim i najznačajnijim operskim scenama u svetu, poput Boljšog teatra i Karnegi hola, te na prestižnim scenama u Sofiji, Atini, Budimpešti, Pragu, Varšavi, Kijevu, Odesi, Lenjingradu, Barseloni, Berlinu, Parizu, Dablinu...
Bio je i vrstan interpretator crnačkih duhovnih pesama, a naročito je bio poznat po svojim interpretacijama ruskih narodnih pesama iz repertoara Šaljapina, koje je pevao i u SSSR-u, na više od 500 koncerata.
Dobitnik je velikog broja značajnih nagrada kao i Posebnog priznanja za doprinos kulturi Republike Srbije.
Na sceni je bio do poslednjeg daha – pored tekućeg repertoara, spremao se i za obnovu "Don Karlosa" koji će biti izveden u subotu 4. februara, a nekoliko dana kasnije trebalo je da ponovo nastupi u solo-recitalu Toržestvo Šaljapinu, koji je godinama pevao na Sceni „Raša Plaović“.
M.B.