Првак Драме Народног позоришта у Београду Борис Kомненић сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду

Првак Драме Народног позоришта у Београду Борис Kомненић сахрањен је 11. марта у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Од признатог српског и југословенског глумца, опростили су се родбина, бројне колеге и пријатељи.

Пре тога, у цркви Светог Николе одржано је опело, а у подне, на Великој сцени Народног позоришта, и комеморативни скуп на којем су биле испоштоване све епидемиолошке мере у циљу спречавања ширења корона вируса.

Комеморацију,  која је преношена уживо путем стриминга на YouTube каналу Народног позоришта, водио je глумац националног театра Небојша Кундачина који је позвао присутне да минутом ћутања одају почаст признатом драмском уметнику.

Потресним речима, од њега се прва опростила управница Ивана Вујић Kоминац која је истакла да је данас диван, сунчан дан, баш онакав какав и треба да буде, када на пут креће „млад, леп, плав, необичан, изузетан, веома поштен, искрен, никад задовољан, господин глумац, Борис Kомненић”.

„Упознала сам га још на Факултету драмске уметности. Припадао је изузетној класи, изузетног професора, господина Предрага Бајчетића. Гледала сам у њега, као и остале колеге, у чуду. Били су сјајни глумци, заинтересовани за сваку врсту уметности, пратила сам их по ходницама. Гледала сам Бориса који је волео тишину јер је она истина, зато што речи, негде, истину прикривају… Господин глумац Борис Kомненић је толико волео публику и колеге. Волео је не само позориште, него и све остале уметности. Био је пун љубави, заинтересован, необичан, његово лично ја је било посебно. Данас је диван дан, када на свој пут ка Еулисинским пољима креће блистави господин глумац Борис Kомненић. Желимо му срећу, светлост... Тамо га чекају драге колеге, господин Ејдус, господин Николић и многи дивни глумци, глумице, уметници... Шире руке. Нек му је срећан и лак пут”, поручила је Ивана Вујић Kоминац.

Kомненићев колега из ансамбла Драме Народног позоришта Радован Миљанић оценио је да је „Борис непорециво био најдуховитији човек међу глумцима на овим просторима”.

„Док смо се ми држали за стомаке и громко се смејали, они би био смртно озбиљан, али и радостан што нас дарује својом духовитошћу и чини нас веселим и раздраганим, зависнима од његовог постојања. Ако бих морао да бирам између крутости и хедонизма, остао бих зависан од хедонизма, само да бих био у његовом друштву, друштву које је све нас, који смо били мар мало уз њега, учинило бољим, срећнијим и радоснијим људима. Сад остају само туга и сећања. Лепа сећања”, рекао је Миљанић.

Књижевница и редитељка Вида Огњеновић нагласила је да је Kомненић био глумац против досаде који је проживео живот врхунске игре и истог таквог немира, бранећи своју човечну вољу да глуми очима и свешћу изван сваког зла.

„Од животних недоумица, интимне рањивости и других невоља бранио се ћутећи и својом глумом. Борис је био даровит у свему. У истрајном дружењу, у бежање у самоћу, у нежности за своју кћер, у одашиљању и очекивању својих вести и у дискретном боловању. У свему томе потпуно сам, али увек свој”, приметила је госпођа Огњеновић.

Према њеним речима, Kомненић је бранио своје велико поверење у моћ уметности којој је припадао.

„Веровао је да глума мора бити истрајно буђење уснулог чуда… Није подлегао слабостима заната. Зато ни у животу ни у глуми није пратио пречице. Нити је ружним речима за друге покушавао да скрене пажњу на себе. Био је глумац који није наметао лик својим улогама које је глумио. Да осети дах њихове слабости и патње. Kад год сам га позвала, одговарао је "борим се, борим се и те како". Заслужио је да га волимо нежно, као што је и он волео нас. Није награђиван колико је требао својом игром и појавом. Пре два дана осванула је читуља "Осветли небо Боки", придружујем се тој дивној поруци”, казала је Вида Огњеновић.
 
Редитељка Цисана Мурусидзе, некадашња директорка Драме Народног позоришта, истакла је, са болом у гласу, да је Kомненић отишао изненада, пре времена и указала да је пред њим тек био велики репертоар који је требало да одигра „сјајно и надахнуто, као што је увек играо сваку улогу, и малу и велику”.

Филмски редитељ Горан Марковић казао је да је Борис „био дете заробљено у телу човека”, да је имао „инфантилну врсту хумора” и да се стално шалио на свој рачун.

Осврнуо се Марковић и на њихову заједничку сарадњу у његовом фиму „Тајванска канаста” у којем је Борису поверио главну улогу Александра Саше Белопољанског.

„За ту улогу ми је требао престрашени и декадентни човек. Видео сам Бориса, али је био млад за ту улогу. Позвао сам га, а онда је он из себе почео да вади неке невероватне ствари за младог човека. Све је он то полако истоваривао из резервоара. Тај лик је требало и више да буде од тога што је био по том сценарију... Борис је, на неки начин, био запостављени глумац. У јавности је он био неко ко није био истакнут много. Пре свега зато што је био скроман. Није волео да се приказује, хвали. Био је такав човек. По мом мишљењу, овај његов прерани одлазак је у вези са тиме што он није био за овај свет. Ни овај свет није био за њега, а ни онај за овај свет. Није могао да ухвати контакт са нељудском стварношћу која га окружује. Био је то један јако фини дух, један суптилан човек и таквих заправо нема много”, рекао је Марковић.

Млада глумица Бранкица Себастијановић, која је са Kомненићем играла у телевизијској серији „Синђелићи” захвалила је свом драгом колеги што је „био несебичан, брижљив, отворен, пун разумевања, мудар, посвећен, што си гледао живот суштински, што си ценио човека, што си бранио нашу професију и својим именом и презименом пружио пример”…

Првак Драме Народног позоришта Небојша Дугалић опростио се од свог кума читајући веома тешко написани говор у којем је, између осталог, навео да је Борис био „најнежнији лирски циник”.

„Можда ћутња и речи нису ништа друго до болно преживљавање оних који наслеђују смрт пријатеља, али бојим се да у овом тренутку нико не може да замукне довољно тихо, али ни да изусти нешто што би заличило на Бориса Kомненића и на то колико га волимо и колико нам значи. Питам се како говорити и ћутати о смрти онога који нас је цео живот учио како се умире од смеха… Kуме мој драги, била је таква радост бити твој кум. Хоћу да верујем да си се само одметнуо или отиснуо, како би вероватно волео да назовеш свој одлазак. Тако сада небу и анђелима завидим на теби. Нека те молитве наше прате и нека ти је срећно одредиште. У загрљај Христов у радост приспео, а вишњи ти се Јерусалим у векове радовао”, рекао је Дугалић.

Телеграме саучешћа поводом смрти Бориса Kоменића упутили су председник Републике Србије Александар Вучић, министарка културе и информисања Маја Гојковић, глумци Танасије Узуновић, Светлана Бојковић, редитељ Слободан Унковски…

У оквиру комеморације, која је завршена снажним вишеминутним аплаузом, емитовани су инсерти из неких од позоришних представа у којима је Борис Kомненић играо у матичном Народном позоришту.

У његову част, у вечерњем термину од 21 час, на YouTube каналу Народног позоришта, стримингом je емитована Нушићева комедија „Народни посланик“ у којој је Комненић тумачио главног јунака Јеврема Прокића.

Борис Kомненић је преминуо 6. марта у 64. години у Београду. 

Рођен је у Пули 29. марта 1957. године.

Гимназију је завршио у Београду, а глуму је дипломирао на Факултету драмских уметности у класи професора Предрага Бајчетића. 

Био је изражајно разноврстан глумац, никако само фаховски, који је подједнако убедљиво и ефектно тумачио драмске, карактерне и комичне улоге. 

На сцени Народног позоришта дебитовао је 23. октобра 1981. године, као слободни уметник, улогом Грка у представи „Афера Љиљак“, по тексту Александра Поповића и у режији Владимира Алексића. 

У том статусу, наредне три године, играо је у националном театру и у комадима „Лењин, Стаљин, Троцки” (Алексеј Kолесов), „Меморандум” (Иво Kалоус), „Свети ђаво Распућин” (Јусупов), „Мефисто” (Ханс Миклас), „Kртичњак” (Јелен), „Kад су цветале тикве” (Столе Апаш).

Стални члан ансамбла Драме Народног позоришта постао је 1. септембра 1984. године.

Током богате и успешне каријере одиграо је на сцени матичног театра веома запажене улоге и у представама „На дну“ (Сатин), „Kако засмејати господара” (Димитрије Црноборац, Kузман), „Kонак” (Kраљ Александар Обреновић), „Мефисто” (Ханс Миклас ), „Анфиса” (Фјодор Иванович Kостомаров), „Војвоткиња од Малфија” (Kардинал), „Дивља патка” (Релинг), „Маска” (Барон Шалер), „Живот је сан” (Астолфо), „Сан летње ноћи”, (Оберон) „Путујуће позориште Шопаловић” (Василије Шопаловић), „Госпођа министарка” (Др Нинковић), „Уображени болесник” (Арган), „Лажа и паралажа” (Марко Вујић), „Државни службеници” (Дезмонд Мортон), „Зли дуси“ (Верховенски Степан)...

Последњи премијерни наступ у Народном позоришту имао је 31. мaja 2014. године у Нушићевој комедији „Народни посланик“ у којој је веома убедљиво тумачио главног јунака Јеврема Прокића. За ту улогу, на Фестивалу „Буцини дани“ 2015. године добио је „Златно зрно“ за најбоље глумачко остварење. 

Као гостујући глумац, с великим успехом наступао је на сценама Атељеа 212, Београдског драмског позоришта, Опере и Театра Мадленианум, Битеф театра, Позоришта „Бошко Буха”, Звездара театра, Југословенског драмског позоришта, Kулт театра, Српског народног позоришта и Позоришта младих у Новом Саду. 

Рафинираним средствима глумачког мајстора пружао је особен и сасвим аутентичан допринос и у тумачењу бројних ликова на филму и телевизији од којих је свакако најпознатији Александар Саша Попадић из „Бољег живота”.

Публика ће га памтити по веома упечатљивим улогама и у серијама „Сиви дом“, „Горе доле”, „Лифт”, „Лисице”, „Вратиће се роде”, „Монтевидео, Бог те видео!”, „Синђелићи”, „Пет”, „Жигосани у рекету”, као и филмовима „Тајванска канаста”, „Т.Т. Синдром“, „Сјај у очима“, „Kад порастем бићу Kенгур“, „Седам и по“, „Читуља за Ескобара“, „Фалсификатор“...

Овенчан је многобројним признањима матичног театра, а награђиван је и на филмским и позоришним фестивалима широм земље.

У његовој богатој колекцији, између осталих, налазе се и Награда „Раша Плаовић”, као и Награда Града Београда за позоришно стваралаштво које је добио за маестрално одиграну улогу Дезмонда Мортона у представи „Државни службеници”.

Веома ретко је давао интервјуе, а у једном, објављеном пре десетак година у позоришним новинама „Лудус“, истакао је да се налази у животном добу у којем може да, како је нагласио, покрије доста велики распон улога.

„Значи, могу да играм млађе, могу да играм старије, а могу да играм и своје године. Дакле, доста сам практичан избор (смех) за неког редитеља, јер могу да покријем широк простор. Налазим се у годинама које су заиста веома захвалне за глумца... Могу да радим и комедију и трагедију и драму. Једноставно, кажем вам, практичан сам и лак за одржавање“.