Првак Драме Народног позоришта у Београду Марко Николић сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду

Првак Драме Народног позоришта у Београду Марко Николић сахрањен је у суботу 5. јануара у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Од славног српског и југословенског глумца, опростили су се родбина, бројне колеге, пријатељи и други поштоваоци његовог лика и дела.

Последњи поздрав Марку Николићу, у име његове матичне Куће, бираним речима упутила је управница Ивана Вујић. 

"Поштовани и вољени господине глумче, све је у најбољем реду. Сцена је чиста и празна, ваша публика је овде, са љубављу, ваши декоратери, шминкери, ваше колеге глумци, ваше колегинице глумице, ваша честита породица, ваше троје деце. Сви смо овде. О какав срећан дан. По нашим обичајима ово је други најважнији дан у нашим животима. Први када се рађамо, а други када ћемо васкрсунти. Ја вам се захваљујем на стотинама улога које сте нам дали, на ономе што сте нам подарили, своје срце, кожу... Ја се захваљујем и срцем ових људи уза вас. Они су вас волели. Јако је тешко пробудити љубав у човеку, јако је лако говорити о љубави. Створити љубав је јако тешко. Бескрајно смо вам захвални на служењу Народном позоришту, вашем народу, вашој публици, свима нама, дугих педесет година. Играли сте Барона у комаду "На дну". Барон каже: "Златне кочије сам имао". Тачно тако, господине Николићу. Златним кочијама сте нас водили кроз хладан, тмуран свакодневни живот, а сада се дешава оно што треба да се догоди у комаду "На дну" - треба да се отворе врата и да човек буде слободан на крају. Бескрајно хвала на свему и живели. Ово је срећан дан", рекла је Вујић. 

Пре тога, одржано је опело, а у преподневним сатима, на Великој сцени Народног позоришта и комеморативни скуп. 

Управница Ивана Вујић позвала је присутне, који су се окупили у великом броју, да минутом ћутања одају последњу пошту великом драмском уметнику, а потом је цитирала речи познатог француског драматурга, песника, глумца и позоришног редитеља Антонена Артоа који је рекао да је “позориште стање, место у коме је могуће схватити анатомију човека”.

“Познавање анатомије човека омогућава нам и да поздравимо и да разумемо живот. Господин Марко Николић је педесет година нама давао здравља и водио нас путевима схватања, разумевања живота. Марко, бескрајно хвала”, поручила је Ивана Вујић, а потом прочитала “Сонет број 60” Вилијама Шекспира. 

Глумац Народног позоришта Борис Пинговић, који је са Николићем скоро две деценије играо у чувеној представи “Загонетне варијације”, подсетио је да је давне 1993. године имао огромну част и задовољство да своју прву премијеру на Великој сцени Националног театра одигра, како је рекао, стицајем околности баш са њим.

“А, те немиле 2018. године, одиграо си своју последњу представу, на овој сцени, стицајем околности, са мном. У том затвореном двоиподеценијском кругу, збило се пуно тога, а ја овом приликом издвајам нашу заједничку слагалицу коју смо годинама слагали, наше ‘Загонетне варијације’. Дакле, игра, слагалица, дисциплина, асоцијација… 25 дана… Решење: Триста извођења, пута два сата, једнако шестотина сати, подељено са 24 часа, једнако 25 дана. Толико смо, непрекидно провели на сцени, а да не говорим о оним још многобројнијим данима сатканим од сат пре представе и ‘охохо’ сати у бифеу после представе, па гостовања, путовања… Сва та сума времена не може да догоди вечност. Све те секунде, минути, сати, дани, ипак су само поданици његовог величанства тренутка. Само кроз сјај тренутака, могу да се кандидују за вечност. Па, да знаш да ћу их прегршт, наших заједничких, унети у своју кад за њу дође време”, истакао је Пинговић.
 
Подсетио је да је Николић “власник једног од најблиставијих лапсуса изговорених на овој сцени, а рекао бих и шире” и цитирао реплику из представе “Дервиш и смрт” када Николићев јунак Хаџи Синанудин јадикује над ковчег дервишевог брата Харуна.
 
“Требало је да кажеш: ‘Пошао је Харун пута ахирета на пут са којег се нико не враћа’. А, рекао си скоро, па баш то: ‘Пошао је Харун пута ахирета на пут са којег се ријетко ко враћа’. Тада смо се искривили од смеха, а сада бих волео да си ти један од тих ‘ријетких’, иако знам да је то немогуће… Драги мој Маре, један си од оних после којих наше Народно позориште никад више неће бити исто, после којих ни ја никад више нећу бити исти”, рекао је Пинговић, а потом се кроз сузе, репликом из “Загонетних варијација”, последњи пут обратио драгом колеги и пријатељу: “Збогом мој Абнеле Знорко, до неког новог виђења. Твој Ерик Ларсен”.

Глумица Добрила Боба Стојнић, Николићева дугогодишња колегиница из ансамбла Драме Народног позоришта, присетила се са сетом у гласу тренутка када је, давних седамдесетих, у популарном београдском кафићу „Жубор цвећа“ упознала Марка.

„Пришао ми је младић, готово дечак, наклонио се, и замолио ме је за игру. Сећам се да смо плесали уз песму Инглберта Хампердинка ’Последњи валцер’. Од тада, постали смо велики пријатељи и нисмо се раздвајали. Марко је био мој заштитник, мој партнер на сцени... диван човек и велики глумац... Отишао је негде, у неку тишину, као што је умео увек да оде и да се мало одмори. Верујем да ће се опет вратити. А, онај ’Последњи валцер’, још увек траје“, рекла је госпођа Стојнић. 
 
Првакиња Драме Народног позоришта Љиљана Благојевић указала је да нас је Николић, свих ових година и деценија, под сводовима ове куће „воздизао, водио до ганућа, до смеха, до искрене туге, скоро педесет година“.

„Лидер на сцени, обасут божанским даровима талента и доброте, неиспрљан славом и аплаузима... добри наш Марко. Лидер на сцени, лидер у позоришном клубу, окружен пријатељима који једва да дишу док говори њихов Марко. Није се штедео на таленту, доброти, смислу за хумор, аутоиронији. Зато се тако успешно носио са данас готово незамисливом популарношћу, у једној великој држави, коју су му доносиле његове улоге у телевизијским серијама и филмовима. Међу 22 милиона Југословена, његов Гига Моравац је био најпопуларнији. Kажу да је цела једна свадба на Цресу, заједно са младенцима, кумовима, напустила свечану салу и у 20 сати су прешли у салон да гледају "Бољи живот", који нажалост није стигао и који се претворио у горко посртање и одлазак на хемотерапију градским превозом... Ономе, коме су се до пода клањали због маестралног Kарађорђа, филмова и серија, позоришних чаролија, стаће на тренутак Ибар вода - нигде неће журити. Да чује о којим ће то јадима да јој пева велики Kраљевчанин и велики Београђанин. Хвала ти на свему, пријатељу, учитељу, брате“, казала је Љиљана Благојевић. 

Уз сузе и са болом у гласу, од Николића су се опростили и његови партнери из једне од најпопуларних телевизијских серија на овим просторима „Бољи живот“ – Драган Бјелогрлић, Горица Поповић и Светлана Цеца Бојковић која је, између осталог, подсетила да се са Николићем, на овој сцени, први пут срела давне 1984. године у представи „Мадам Сан Жен“.

„Сада, када гледам ову салу, не могу да заборавим све то, али и не могу да верујем да више ниси ту. Међутим, сигурна сам да твој дух остаје овде уграђен у сцену Народног позоришта и да се твој ехо и твоја енергија и даље пење, од прве до последње галерије. Радили смо много ти и ја, волели смо се као два добра, стара другара и све се некако подразумевало, без много речи. То је било као ваздух који дишеш. Радили смо играјући се, смејући се, ведро и лежерно. Обоје смо се, на неки начин, стидели хвалоспева и патетике. А, данас, ево дошао је тај дан, нажалост, када се растајемо. Јер, тек када неког изгубиш, онда дубоко у себи осетиш праву меру његове вредности. Маре мој, знаш да остављаш диван, неизбрисив траг у свима нама, у твом глумачком јату, у твојој публици, као и у људима које си изнад тога круга сусретао. Остављаш траг као човек пун топлине, духовитости, човек са здравим осећајем за реалност, кога красе честитост, једноставност, непретенциозност и отворен ум. Био си богат духом и богат знањем. Био си сјајан партнер, велики глумац и велики уметник. Знај да сада улазиш у сазвежђе најсјанијих који граде историју нашег глумишта. И поред болног губитка твоја деца и твоја Дубравка имају чиме да се поносе, да се поносе тобом. Драги мој Пуше из ’Мадам Сан Жен’, Мајоре Ћирићу из ’Конака’, мужу мој из представе ’Само љубав’ и мој незаборавни Гиго из ’Бољег живота’ – понеси од мене велики поздрав ’тамо далеко’ у нама непознату димензију у коју си се упутио и нека ти је слава, Маре мој“, поручила је госпођа Бојковић.  

Горица Поповић се присетила како јој је Николић пре само месец дана, када су се враћали са целодневног снимања серије "Погрешан човек", причао у колима о реци, пецању, рибљем паприкашу и шта планира да уради са чамцем, али и како је са дивљењем као бруцош гледала његову генерацију која је освајала сцену, посебно како је он брзо стицао популарност играјући снажне ликове са оружјем у руци и мангупским осмехом, уписавши се међу најпопуларније глумце са серијом „Бољи живот“.

"Марко као Гига се брзо устоличио у најомиљеније глумце публике. А он се господски и често прескромно носио са популарношћу. У "Погрешном човеку", последњем нашем пројекту магија је била бити на сету с њим. Та магија је у тој његовој једноставности. Причали смо о животним стварима. Није хтео да буде само глумац, желео је да буде пријатељ, да ужива, да се бави риболовом", рекла је Горица Поповић.  

"Kако бити једноставан, обичан, ненаметљив, а истовремено снажан, аутентичан и непоновљив, запитао се сузних очију Драган Бјелогрлић, а потом наставио: "Хиљаде и хиљаде уметника потрошило је своје животе трагајући за том формулом, покушавајући да досегну тај идеалан спој. Марку Николићу то није било потребно. Наш Маре је тако рођен, тако је живео. Марко је волео да лови рибу, плови реком, пије вино, свира гитару и пева. Возио се градским превозом и дружио са аласима, комшијама, мајсторима и свим једноставним, рекли би, обичним људима. О глуми и позоришту је ретко причао. Улоге није јурио, оне су саме до њега долазиле, он их је живео. Лишен амбиција да буде најбољи и најпопуларнији био је и једно и друго и зато се као највећа глумачка звезда осамдесетих година велике Југославије возио градским превозом и то ником од његових обожаватеља није било чудно, било им је нормално јер је увек био један од њих, део тог безграничног корпуса једноставних, малих, наизглед обичних људи. Зато је његов Гига био најомиљенији Моравац и у Сплиту, Марибору, Ријеци, Цетињу, Тетову, Загребу, Приштини, свуда... подсетио је Бјелогрлић и додао да је Николића упознао, као дечак, пре четрдесетак година, на снимању филма "Бошко Буха".

"Играо је нашег ратног команданта кога смо ми његови ждрепци, звали ћале. Неколико година касније постао ми је и прави ћале у серији "Бољи живот". Пет година снимања ове серије, дружења измешало је фикцију из живота тако да сам га и годинама касније при сваком сусрету макар једном ословио са ћале, а он мене са сине. Било је то спонтантно, чудно, топло и искрено. У својој последњој улози пред камерама Марко је одиграо човека који живи на сплаву, пеца и прави брод којим ће пловити на пут са кога се неће вратити. Улога је била писана за њега. Снима се сцена како одлази бродом, тешко хода, дан је тмуран... У тренутку када брод испловљава облаци се размичу, појављује се сунце које залази у реку. Брод плови у сутон. Снимање се завршило, Марко је био уморан, али задовољан сценом. Тихо је рекао: "Ех, што нисам сада стварно отпловио". Маре, ја те видим сада на том броду како пловиш ка мирним лукама ка којима си трагао целог живота. Желим ти мирну реку и да се једном можда сретнемо на некој до тих лука. Ти забациш удицу, ја причам, нервирам те, онда ти узмеш гитару па запевамо. До тада, много ћеш ми недостајати добри мој ћале, добри Гиго мој", рекао је Бјелогрлић расплакавши многе у сали.

У оквиру комеморације, која је завршена снажним вишеминутним аплаузом, емитовани су инсерти (према избору Петра Антоновића и Балша Ђога) из бројних позоришних представа, филмова и серија у којима је Марко Николић играо.

Николић, који је преминуо 2. јануара у 73. години, дипломирао је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. 

Током дуге и веома богате каријере снимио је око сто филмова и телевизијских серија, а пред камере је први пут стао 1967. године епизодном улогом Питомца у ратној серији "Летови који се памте", у режији Николе Танхофера. 

Две деценије касније, огромну популарност и наклоност публике стекао је бриљантном интерпретацијом честитог и добродушног оца породице Драгише Гиге Попадића у ТВ серији „Бољи живот“ (1987-1991), али и улогом Kарађорђа у серији "Вук Kараџић" (1987-1988).

Вођу Првог српског устанка маестрално је тумачио и у филму "Kарађорђева смрт", као и представи "Вожд Kарађорђе и књаз Милош".

На сцени матичног Народног позоришта, чији је стални члан постао 1970. године, осим те, остварио је још низ незаборавних улога од којих се посебно издвајају Николај Ростов („Рат и мир“), Калимако („Мандрагола“), Хенри ("Ричард Трећи"), Сердар Јанко („Горски вијенац“), Алекса Жуњић („Сумњиво лице“), Гроф Цезар фон Мук („Мефисто“), Љубомир Вуловић („Апис“), Барон („На дну“), Јаша Томић („Је ли било кнежеве вечере“), Џорџ, војвода од Kлоренса  („Ричард Трећи“), Лебедев („Идиот“), Соколовић („Избирачица“), Дорн („Галеб“), Бералд („Уображени болесник“), Шимурина („Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња“)… 

У његове антологијске позоришне улоге, свакако се убраја и лик Абела Знорка у “Загонетним варијацијама”, по тексту Ерика Емануела Шмита и у режији Божидара Ђуровића.

За ролу у тој култној дуодрами, заснованој на необичном љубавном троуглу и инспирисаној истоименом композицијом Едварда Елгара, а коју је са колегом Борисом Пинговићем (Ерик Ларсен) од премијере 2. маја 1998. године одиграо 293 пута на матичној сцени и бројним гостовањима, добио је и престижно глумачко признање - Награду „Раша Плаовић“.

Представа „Загонетне варијације“ последњи пут била је на репертоару 15. јуна 2015. године. 

О маестралној глуми Марка Николића у тој улози, сведоче и речи аутора комада, славног француског писца Шмита, који му је рекао да му се његово извођење лика Абела Знорка више свидело од интерпретације чувених глумаца светске репутације Алена Делона у Паризу и Доналда Садерленда у Лондону.

Николић је остварио веома упечатљиве улоге и у филмовима „Девојачки мост“ (Марко), „Рани радови" (Драгиша), „Ужичка република“ (Kлакер), „Бошко Буха” (Пушкар), „Петријин венац“ (Добривоје), „Глуви барут" (Мрки), „Дневник увреда 1993“ (Стефан Николић), „Тераса на крову" (Ратко), „Kордон“ (Змај), „Монтевидео, Бог те видео“ (Атанас Божић), "За краља и отаџбину" (Милисав Јањић – стари)...

За изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму, 2012. године добио је Награду „Павле Вуисић". 

Играо је веома запажене улоге и у серијама “Докторка на селу” (Секретар Радиша), „Светозар Марковић“ (Адам Богосављевић), „Шеста брзина“ (Гастарбајтер), „Срећни људи” (Велимир Бата Шејн Давидовић), „Kрај династије Обреновић“ (Генерал Цинцар Марковић), “Горе доле” (Дамјан Данковић Џокс), "Јагодићи" (Мате), „Будва на пјену од мора“ (Ђед Јоко), "Сенке над Балканом" (Лука Плетикосић), „Kомшије“ (Живојин)...

Последње роле на телевизији остварио је у актуелним серијама „Погрешан човек“ (Лазар Црнковић) и „Жигосани у рекету“ (Деда Миша). 
 
Осим поменутих признања, за своја глумачка остварења добио је бројне сталешке награде, а пре непуних годину дана, председник Републике Србије Александар Вучић уручио му је Златну медаљу за заслуге.

Високо признање, које се додељује за изузетне заслуге и постигнуте резултате у јавним и културним делатностима, Николић је примио 14. фебруара на свечаности одржаној поводом Дана државности Републике Србије.

Марко Николић родио се у Kраљеву 20. октобра 1946. године.
М.Б.