Историјат - Опера

Од самих почетака рада Народног позоришта као драмског театра, постојала је тесна веза са музичком уметношћу. Инструментална и вокална музика биле су саставни део многих представа, а обичај је био и да се поједине нумере изводе публици између чинова, односно између два или три краћа комада која су извођена као целовечерњи програм. Често су у тим приликама извођене увертире и други одломци из популарних оперских и оперетских партитура. Убрзо се развија такозвана Музичка грана Народног позоришта у Београду, која је омогућила да се већ 21. октобра 1882. на сцену постави „Врачара“, чаробна оперета у три чина Даворина Јенка. Оркестар је делом био сачињен од чланова позоришта, а делом од чланова Војне банде, док су роле углавном певали гласом и музикалношћу надарени глумци, уз понеког госта из Загреба, Пеште и других ближих европских уметничких центара. Током овог периода који је заправо претходио, настала је и изведена, 20. децембра 1903, прва национална опера – „На уранку“ Стевана Биничког, за коју је либрето написао Бранислав Нушић. Повремена постављања мањих оперских и оперетских комада (праћена негодовањем критике која је оперету сматрала „нижом“, националног театра недостојном уметношћу), настављају се све до 24. априла 1913, када је премијеру доживела прва целовечерња опера, Вердијев „Трубадур“. Тај датум неки сматрају моментом оснивања Опере. Међутим, овај значајни корак у историји Народног позоришта је одложио Први светски рат. Ипак, оснивање Опере је омогућио тек поменути прилив уметника из СССР-а, међу којима је било и школованих оперских певача, те се данас сматра да је Опера Народног позоришта отпочела своју самосталну делатност 1919. године. Прва представа новоформираног ансамбла била је премијера Пучинијеве „Мадам Батерфлај“, 11. фебруара 1920, под музичким вођством првог директора оперског сектора, Станислава Биничког. Међуратни период развоја оперског стваралаштва у нас карактерише оно што данас називамо класичним, углавном италијанским репертоаром, која су се нашој сцени често налазила убрзо после светских премијера: најпре дела Ђузепеа Вердија који је увек био код публике најомиљенији, Росинија, затим Пучинија и других вериста, те Бизеа, Маснеа, Сен-Санса, затим руских композитора (Чајковски, Римски-Корсаков, Мусоргски, Бородин) и других словенских аутора (Дворжак, Сметана. Чињени су и покушаји са немачким репертоаром, али он је, некако, увек наилазио на мање одушевљен пријем код публике и представе су се на репертоару задржавале кратко (Офенбах, Гуно, Вагнер, Моцарт, Бетовен); изузетак чини Штраусова оперета „Слепи миш“ која је све до наших дана увек радо гледана и слушана. Свих тих година између два велика рата, у оперским представама Народног позоришта често су гостовали инострани уметници, диригенти и солисти, међу којима су била и имена као Пјетро Маскањи, Николај Черепњин, Фјодор Шаљапин... а слободно се може рећи да су уметници миланске Скале били редовни гости Београда (била су то појединачна гостовања, али неретко је долазила и цела солистичка подела, како би играла представе уз пратњу нашег хора и оркестра). Чињени су и, понекад веома успешни, покушаји стварања националног оперског репертоара. Највише успеха су имали Петар Коњовић („Женидба Милошева“ или „Вилин вео“, „Кнез од Зете“, „Коштана“), Стеван Христић („Сутон“), Петар Крстић („Зулумћар“), те Хрвати Јаков Готовац („Морана“, „Еро с онога свијета“ и Иван Пл. Зајц („Никола Шубић Зрињски“). У овом периоду запажени су диригенти Ловро Матачић, Иван Брезовшек, Алфред Пордес, Предраг Милошевић, Стеван Христић. Представе су режирали Теофан Павловски, др Бранко Гавела, Јуриј Љ. Ракитин, Јосип Колунџић, Рудолф Фејфар, Маргарита Фроман, др Ерих Хецел, као и певачи-редитељи Војислав Војин Турински, Рудолф Ертл, Евгеније Маријашец, Зденко Книтл... С почетка у ансамблу преовлађују руски певачи (Ксенија Роговска, Софија Драусаљ, Евгенија Ваљани, Лав Зиновјев, Павле Холотов, Борис Попов...), али примат временом преузимају наши солисти који су се школовали у Прагу, Бечу, Паризу и другим европским музичким центрима: Анита Мезетова, Бахрија Нури-Хаџић, Зденка Зикова, Меланија Бугариновић, Јелена Ловшинска, Надежда Стајић, Корнелија Нинковић Гроздано, Злата Ђунђенац, Јосип Ријавец, Владета Поповић, Александар Маринковић, Слободан Малбашки, Душан Ђорђевић, Крста Ивић, Милан Пихлер, Станоје Јанковић, Никола Цвејић, Жарко Цвејић, Василије Шумски, Бранко Пивнички.., од којих су неки направили и завидне интернационалне каријере. Хор и Оркестар су настали од чланова предратне „Музичке гране“, којима су се придружили руски емигранти као и певачки и инструментални кадар београдских певачких друштава и других музичких састава. Једно време Оркестар Народног позоришта је наступао и као Београдска филхармонија, док се нису оформила два независна оркестра. Одмах после Другог светског рата, диригент Оскар Данон (млади доктор музикологије са дипломом чувеног Карловог универзитета у Прагу) постаје директор Опере и заснива репертоарску политику на проверено код публике омиљеном италијанском репертоару, али и на руским и другим словенским класицима као и домаћем стваралаштву – препознајући у овим делима могућност за међународну афирмацију нашег ансамбла, у чему се није преварио. Раздобље започето успешним гостовањем опере „Борис Годунов” Модеста Мусоргског у Швајцарској у оквиру концертног циклуса „Клубхаус” и снимањем на грамофонске плоче седам капиталних опера руских композитора за дискографску компанију DECCA 1954, назива се „Златним периодом” београдске Опере. Током следеће деценије и по, нижу се гостовања која изазивају одушевљење публике у европским и светским оперским кућама и фестивалима, те панегирике иностране критике – нашим диригентима, редитељима, солистима, Хору, Оркестру... Може се констатовати да је београдска публика и даље наклоњена превасходно „гвозденом“ репертоару, те да су упорни и углавном веома квалитетни покушаји управа да се на сцену поставе инострана и домаћа савремена оперска дела („Покондирена тиква“ Миховила Логара, „Симонида“ Станојла Рајичића, „Горски вијенац“ Николе Херцигоње...) – најчешће наилазили на одобравање критике и уског круга оперских стручњака и нешто ширег круга „сладокусаца“, али да су ретко доживљавали већи број реприза. Београдска публика је после Другог светског рата имала прилике да на својој сцени види и чује бројне врхунске гостујуће уметника, међу којима се нарочито истичу диригенти Ханс Сваровски, Нино Верки, Корнел Траилеску, Само Хубад, те солисти Ана Мофо, Мичико Сунахаре, Јелена Обрасцова, Ђуси Бјерлинг, Марио дел Монако, Ђузепе ди Стефано, Франко Корели, Пласидо Доминго, Умберто Борса, Тито Гоби, Николај Ђауров, Лучано Павароти и многи други. А многи наши истакнути солисти и диригенти су били и јесу, радо виђени гости на иностраним сценама, од Скале до Метрополитена.

Написала и приредила Јелица Стевановић
Коришћени текстови Милице Јовановић, Александра Радовановића, Мирјане Одавић