NA NOVOM GROBLjU U BEOGRADU KREMIRAN TENOR NARODNOG POZORIŠTA SERGEJ DUBROVIN (1942-2015)

Ispraćaj za kremaciju posmrtnih ostataka dramskog tenora, nekadašnjeg prvaka Opere Narodnog pozorišta, Sergeja Dubrovina održan je u sredu 9. septembra na Novom groblju u Beogradu.
Pored kovčega prekrivenog cvećem, uz tihe zvuke klasične muzike, članovi porodice primali su saučešća dok su prijatelji i kolege odavali poslednju počast priznatom umetniku.
Među njima su bili v.d. upravnika Narodnog pozorišta (NP) u Beogradu Dejan Savić, prvakinja Opere NP Jadranka Jovanović, njena koleginica iz ansambla Ivanka Krstonošić Raković, poznati operski pevač Oliver Njego, prof. dr Milovan Zdravković, direktor Muzeja NP Dragan Stevović...
Opraštajući se od Dubrovina, koji je preminuo 31. avgusta u Beogradu, u 73. godini, Savić je, između ostalog, kazao da je njegovim odlaskom ostala velika praznina na našoj operskoj sceni.
Podsećajući da je u Narodno pozorište došao početkom devedesetih godina prošlog veka, Savić je istakao da je Dubrovin već u samom startu pokazao o kakvom je velikom umetniku reč tumačeći maestralno neke od veoma zahtevnih tenorskih uloga u operama „Otelo“, „Aida“, „Karmen“...
- Mi smo ga odmah zavoleli. Ne samo zbog toga što je imao izvanredan i moćan glas, već i zato što je bio divan i jednostavan čovek. Godinama kasnije, i u ono teško vreme, tokom bombardovanja krajem devedesetih, bio je sa nama. Mogao je da ode, ali nije hteo. I tada je, praktično, nosio repertoar opere Narodnog pozorišta – ukazao je on i primetio da je svojim ponašanjem „bio uzor za sve nas kako jedan operski umetnik voli svoju profesiju i žrtvuje se za nju“.
- Za sve što je uradio za Narodno pozorište, neka mu je hvala i večna mu slava – dodao je Savić.
Poslednji pozdrav, dirljivim i biranim rečima, Dubrovinu je uputio njegov dugogodišnji prijatelj, profesor Čeda Vučković.
Prisutni se se od uglednog umetnika oprostili uz zvuke Adađa u ge-molu, venecijanskog baroknog kompozitora Tomaza Albinonija.
Dubrovin je rođen 3. juna 1942. godine u Samarkandu, u Uzbekistanu, a posle završenog Lenjingradskog konzervatorijuma, odmah je pozvan u Boljšoj teatar.
Potom prelazi u Kijevsku operu, a odatle, kao prvak, odlazi na svetska gostovanja gde je veoma zapaženo nastupao u „Pikovoj dami“ (u Madridskoj operi), dok je od Šostakoviča za ulogu Sergeja u „Katrini Izmailovoj“ (Visbaden) dobio izvanredne pohvale koje su na njegov budući razvoj delovale veoma podsticajno.
U svom formiranju, prošao je kroz tri faze: na početku karijere pevao je najpre kao bas, zatim kao bariton, a kad je počeo da peva tenorske uloge, prva partija mu je bila Faust. Pevao je i dramski i lirski repertoar (poznavanjem bel kanta bio mu je omogućen takav registar).
Posebne duhovne kulture, Dubrovin je umeo da istakne umetnike koji su na njemu ostavili neizbrisiv trag  i bili značajni za njegov razvoj kao umetnika. Među njima su Konstantin Semionov, dirigent pozorišta Kirov iz Lenjingrada, reditelj Smolič iz istog pozorišta, potom Stjepan Turčak...
Od pevača, prvi uzor bio mu je Mario Lanca, kao i nezaboravni italijanski tenor Enriko Karuzo.
Na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu ostvario je niz vrhunskih uloga od kojih se posebno pamte one u operama „Trubadur“, „Aida“, „Otelo“, „Boris Godunov“, „Karmen“...  
M.B.