На Новом гробљу у Београду одржан испраћај за кремацију глумца Народног позоришта Андреје Маричића (1959-2021)

Испраћај за кремацију глумца Народног позоришта у Београду Андреје Маричића, одржан је 5. јула на Новом гробљу у Београду. 

Супруга Ивана Драгутиновић Маричић и чланови породице примали су саучешће у капели за кремацију која је била мала да прими све оне који су желели да драмском уметнику упуте последње збогом.

Званичних говора није било, а ковчег је спуштен након одржаног опела.

Присутни су Маричића испратили на вечни починак дуготрајним и снажним аплаузом. 

Два дана раније, у суботу 3. јула, на Сцени „Раша Плаовић“ одржана је комеморација Андреји Маричићу, који је преминуо 30. јуна у 62. години. 

Док су се на видео биму смењивале фотографије из Маричићеве дугогодишње каријере, у присуству породице, пријатеља и колега, дирљивим речима од глумца и једног од уметничких руководилаца Оперског студија Народног позоришта „Борислав Поповић“ опростили су се управница Ивана Вујић, корепетитор Миливоје Вељић, и колегинице Весна Станковић и Сузана Петричевић.

Након што је позвала присутне да минутом ћутања одају последњу пошту Андреји Маричићу, управница Ивана Вујић подсетила је да је Маричић свој пут ка позоришту започео на Факултету драмских уметности у једној бескрајно узбудљивој позоришној класи у којој су били и Соња Савић, Светислав Гонцић, Зоран Цвијановић, Сузана Петричевић, Жарко Лаушевић, Маро Браило...  

„То је била једна интересантна класа бескрајно необичних, различитих, даровитих младих људи. Господин Маричић – танан, висок, интересантан, ироничан, био је заинтересован за експеримент од самог почетка свог школовања. Кад се говори о Андреји, мора се говорити о достојанству, о заинтересованости за нешто ново у позоришту, о покушају стварања различитих трупа, о заиста вредном раду у Оперском студију“, истакла је Ивана Вујић и подсетила да је са Маричићем имала дивну сарадњу 1984. године у „Спаљивању удовица“, првој представи у њеној режији у Народном позоришту.

„Андреја је био врло интелигентан, врло осетљив, волео је позориште, припадао је позоришту и због тога му бескрајно хвала. Живети позориште, припадати позоришту, то је веома тежак пут. Захвална сам Андреји што је био добар колега, вредно је радио, ништа није тражио преко, имао је неку своју господственост... Бескрајно сам му захвална на његовим филмовима о Народном позоришту, као и његовој интелектуалној заинтересованости да створи још нешто ново. Захваљујем се Андреји, клањам му се и нека му је лак пут од четрдесет дана ка местима где га чекају његове добре колеге Соња Савић, Маро Браило, као и многи други доајени ове куће – Предраг Ејдус, Марко Николић, Ксенија Јовановић... са којима ће он наставити“, рекла је Ивана Вујић.

Корепетитор Миливоје Вељић подсетио је да је са Маричићем, у оквиру Оперског студија Народног позоришта „Борислав Поповић“, сарађивао дуги низ година. 

„У том раду је био онакав, какав је и био, иначе – непосредан, спонтан, импулсиван, директан. Моментално је показивао да ли има нешто симпатично и да ли му се допада или не. Он је без маски младе уводио у чаробни свет мимикрије, сцене, игре којом је био и опстао опчињен“, казао је Вељић. 

Он је нагласио да о том његовом ангажману најречитије говоре опроштајне поруке полазника Оперског студија које ових дана објављују на друштвеним мрежама и које пристижу, буквално, са свих страна света у којима се захваљују и потврђују колико им је значило све чему их је научио.  

Глумица Весна Станковић је истакла да је са Андрејом немогуће било не бити пријатељ, јер је он освајао својом „добротом, скромношћу, посвећеношћу породици, пријатељима, послу“. 

Указала је да је као сарадник био тачан, прецизан, ненаметљив, вредан и лојан, како према колегама, тако и према пројекту који би радио. 

„Андреја је био човек са многим талентима и способностима, а са друге стране, са врло мало амбиција. Мало тога је било што он није умео сам, са својим рукама, да поправи, направи, конструише... Био је и одличан кувар. Бавио се и режијом, монтажом, фотографијом...Е, такав дух, који је Андреја имао, никад не умире“, истакла је Весна Станковић.

Маричићева колегиница са класе и из ансамбла Драме Народног позоришта Сузана Петричевић рекла је да је Андреја био поносан на свој позив и нагласила да није упознала ниједног глумца који је са толико страсти радио тај посао.  

Оценила је да му је „Бог дао све што је једном глумцу потребно – лепоту, чистоту, дикцију“...

„Желео је да ради и имао је све што је за то било потребно. Пре свега, имао је једно дивно васпитање. То су неке ствари које су одувек биле најважније у животу. Андреја ће у мом срцу и мојој души остати као један културан човек култивисане душе, један градски, урбани лик који је то носио и проносио свуда“, казала је Сузана Петричевић.

На крају комеморације, емитован је филм Балше Ђога са инсертима из неких од бројних представа („Велика драма“, „Зечији насип“, „Опасне везе“/ „Квартет“, „Књига друга“...) у којима је играо Андреја Маричић.

Рођен је у Београду 15. априла 1959. године. Студије глуме завршио је 1982. године у класи професора Мирослава Миње Дедића, а стални члан ансамбла Драме Народног позоришта постао је четири године касније.

На Академији лепих уметности у Београду радио је као асистент професора Петра Зеца на одсеку глума, а затим као професор глуме на одсеку соло певања. Такође је предавао глуму у средњој балетској школи једну полусезону када је остварио и пар улога у неким балетским пројектима које је режирала Катарина Стојков.

Значајније позоришне улоге остварио је у представама „Како засмејати господара“ у режији Виде Огњеновић, „Конак“ (Мира Траиловић), „Спаљивање удовице“ (Ивана Вујић), „Како могу да те чујем док тече вода“ (Бора Григоровић), „Вештице из Салема“ (Александар Лукач), „Мадам Сан-Жен“ (Љубомир Муци Драшкић), „Развојни пут Боре Шнајдера“ (Кокан Младеновић), „Идиот“ (Стево Жигон), „После милион година“ (Саша Латиновић), „Стилске вежбе“ (Вера Црвенчанин), „Велика драма“ и „Зечији насип“ (Синиша Ковачевић), „Слепи Миш“ (Пламен Карталов), „Опасне везе“ (Стеван Бодрожа), „Госпођа министарка“ (Јагош Марковић), „Књига друга“ (Анђелка Николић) „Дама с камелијама" (Југ Радивојевић)...

Као помоћник режије у Народном позоришту радио је на представама„Идиот“, „Стилске вежбе“, „Тројанке“, „Галеб“ и „Златно теле“. 

Као позоришни редитељ режирао је низ пригодних и мањих представа везаних за разне духовне прославе, као и представу „Реч“ Балканског експерименталног театра чији је био и оснивач. Такође, био је један од оснивача КПГТ - а под руководством Љубише Ристића, и позоришта „Пивара“ под руководством Борке Павићевић, као и низа мањих позоришних алтернативних група везаних за одређене пројекте.

Као филмски редитељ остварио је више документарних и кратких филмова („Син реке“, „Маскарада“, „Поглед“, „Ожалошћена породица“...).

На телевизији је одиграо низ мањих и већих улога од којих су најзначајније Официр у драми „Смрт госпође министарке“ у режији Саве Мрмка, Бранче у драми „Откос“ (Славољуб Стефановић Раваси), Звонко Михајловић у „Љубавном животу Будимира Трајковића" (Дејан Караклајић)... Такође је учествовао и у серији „Крај династије Обреновић“, као и у драми „Одлазак ратника, повратак маршала“ у режији Саве Мрмка.

Од значајнијих признања издвајају се Награда „Најбољи млади глумац“ у Јагодини 1986. године за улогу Маце у представи „Како засмејати господара“, затим, као редитељ филма, Награда за најбољу монтажу филма „Добродошли у Народно позориште“ 1997. године на Фестивалу краткометражног и документарног филма у Београду, Награда „Златна медаља – Београд“ за монтажу на Фестивалу југословенског документарног и краткометражног филма (2002. године за филм „Елегија“, 2003. године за филм „Буђење“).