U OKVIRU CIKLUSA “SUSRETI” ODRŽANO VEČE SA SLOBODANOM UNKOVSKIM

U okviru ciklusa „Susreti“, u petak 23. decembra u Muzeju Narodnog pozorišta održano je veče sa rediteljem Slobodanom Unkovskim.

Predstavljajući uglednog gosta iz Makedonije, muzejska savetnica Tijana Mihajlović kazala je, između ostalog, da je reč o svetski poznatom umetniku čiji komadi često predstavljaju prekretnicu ne samo u radu pojedinih umetnika, nego i teatara u kojima je radio.
U razgovoru sa dramaturgom Slavkom Milanovićem, Unkovski, koji u Narodnom pozorištu već izvesno vreme sprema dramu „Život je san“ Pedra Kalderona de la Barke, a čija je premijera zakazana za 23. januar, govorio je o raznim segmentima iz svoje blistave rediteljske karijere.
Na pitanje da li ima radnu definiciju režije, Unkovski je odgovorio negativno.
- Uprkos činjenici što već 25 godina predajem režiju, nemam definiciju za nju. Voleo bih da je imam, ali, eto, nemam, iako sa velikim interesom čitam sve stručne knjige i pratim često pozorišne tokove. Možda, kad malo bolje razmislim, nemam ni potrebu da imam definiciju režije, zato što nekako mislim da je to nešto što je dalje od definicije, što je nedohvatljivo i ne tako precizno. Naravno, u naučne svrhe možemo da je definišemo na razne načine, ali u principu, ne vidim neku svrhu da ja, kao neko ko se bavi pozorištem, imam potrebu da to uradim – rekao je Unkovski koji je rođen 1948. godine u Skoplju. Diplomirao je režiju 1971. na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, u klasi prof. Vjekoslava Afrića. U periodu od 1971–1981. bio je reditelj i umetnički direktor Dramskog teatra u Skoplju, docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju (1983–1987), kao dobitnik Fulbrajtove stipendije predavao je režiju na Univerzitetu u Njujorku (1987/88), a na Harvard univerzitetu, glumu i režiju (1988/89). Tokom 1990. godine bio je „Artist-in-Residence“ u Američkom repertoarskom pozorištu u Kembridžu, i u Narodnom pozorištu Atina. U periodu od 1996. do 1998. bio je ministar za kulturu u Vladi Republike Makedonije. Sada je profesor glume i režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju i vodi postdiplomske studije režije.
Unkovski je jedan od najznačajnijih reditelja bivše Jugoslavije, a sa piscem Goranom Stefanovskim (čijih je čak deset komada postavio na scenu), predstavljao je autorski tandem koji je uspeo da izrazi pozorišna shvatanja cele jedne generacije umetnika. Iako se počeci njegove karijere podudaraju sa periodom cvetanja takozvanog rediteljskog teatra (već jedna od njegovih prvih predstava, “Ništa” – prema tekstu Artura Kopita, bila je radikalan eksperiment i pobedila je na sarajevskom MESS-u), Unkovski je ostao privržen dramskom tekstu. Njegovo rediteljsko umeće, pre svega, ispoljava se u saradnji sa glumcima; čitav niz neponovljivih glumačkih kreacija ostvaren je upravo u predstavama s njegovim rediteljskim potpisom.
- Bitno je da reditelj i glumci imaju međusobno poverenje. Na probi, recimo, ako glumac ne oseća da je zaštićen, voljen, ako oseti da ga ne podržavate u istraživanju, on neće da makne od modela koje je imao ranije. Tako da, ako su neki glumci uradili određeni iskorak u mojim predstavama, onda je to bilo zato što su dobili prostor da artikulišu neke svoje ideje za koje nisu znali da postoje – objasnio je Unkovski koji tek drugi put režira u Narodnom pozorištu. Krajem 2008. godine postavio je “Figarovu ženidbu i razvod”, predstavu zasnovanu na “Figarovoj ženidbi” Pjera Ogista Karona de Bomaršea i istoimenoj operi Volfganga Amadeusa Mocarta iz 1874. godine, kao i na drami Edena fon Horvata “Figaro se razvodi”, napisanoj tridesetih godina 20. veka. Ovoga puta, odlučio se za Život je san” Pedra Kalderona de la Barke, a premijera je zakazana za 23.  januar na Velikoj sceni. Rekao je da je reč o jednom veoma uzbudljivom komadu koji samo na prvi pogled izgleda jednostavno, a ustvari je veoma komplikovan.
- Radimo ga sa velikim entuzijazmom i uz ogromnu podršku uprave pozorišta – napomenuo je popularni Unko u čijim predstavama su sve teatarske komponente optimalno razvijene (od scenografije i kostima do zvuka, scenskog pokreta, muzike i dizajna svetla), ali su uvek u nekoj vrsti savršene ravnoteže sa dramskim tekstom i glumačkom igrom. Takođe, svaki dramski pisac može samo da poželi da praizvedbu njegovog dela radi Unkovski, a lista pisaca je značajna - od Gorana Stefanovskog, Milice Novković, Rudija Šeliga, Dejana Dukovskog... do Milene Marković. Poznato je da su brojni komadi u njegovo režiji predstavljali prekretnicu ne samo u radu pojedinih umetnika, nego i teatara u kojima je radio. Kritičar Kevin Keli je u „Boston globu“ takvom prekretnicom nazvao njegovu režiju Brehtovog „Kavkaskog kruga kredom” u Američkom repertoarskom pozorištu u Kembridžu, u kojem je, pored mnogih svetski značajnih umetnika, režirao i Robert Vilson. Takve datume u istoriji predstavljaju i  njegovo “Divlje meso” Stefanovskog za Dramski teatar iz Skoplja, “Lepa Vida” Šeliga za Kamerni teatar 55 iz Sarajeva, “Hrvatski Faust” Šnajdera i “Pozorišne iluzije” Korneja za Jugoslovensko dramsko pozorište...
Predstave u režiji Slobodana Unkovskog učestvovale su na brojnim domaćim i evropskim pozorišnim festivalima. Na Sterijinom pozorju je gostovao 11 puta i osvojio pet Sterijinih nagrada.
M.B.