U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA PROMOVISANA KNjIGA DRAMA MILOŠA CRNjANSKOG

U okviru ciklusa „Promocije“, u sredu 30 novembra u Muzeju Narodnog pozorišta održana je promocija knjige „Miloš Crnjanski - Drame“ koju je priredila prof. dr. Zorica Nestorović, a objavila Zadužbina „Miloša Crnjanskog“.

Kustoskinja Zorica Janković podsetila je da je Crnjanski, jedna od najuticajnijih ličnosti srpske književnosti 20. veka, preminuo na današnji dan pre 34 godine.
- Umro je u bolnici “Dr. Dragiša Mišović” na Banjici, oko 5 sati popodne, mesec dana posle svog 84 rođendana. Na ovaj dan sećanja, Muzej Narodnog pozorišta je domaćin Zadužbini „Miloša Crnjanskog“, koja javnosti, kao izdavač, predstavlja sedmi tom njegovih dela – kazala je ona.
Govoreći o ovom veoma značajnom delu, koje obuhvata drame „Maska“, „Konak“ i „Tesla“, teatrolog Radomir Putnik ocenio je da ga je gospođa Nestorović priredila na osnovu najviših naučnih principa, standardnih za ovaj tip izdanja.
Prema njegovim rečima, ti principi su proklamovani u teorijskom okviru tekstoloških disciplina i potvrđeni u brojnim slučajevima kada je u pitanju srpska literatura, pa i navedena edicija Zadužbine „Miloša Crnjanskog“.
Putnik je istakao da posebna atraktivnost ovog obimnog izdanja proističe iz činjenice da su sada, izuzev u jednom slučaju, prvi put objavljeni tekstovi dramske prirode iz rukopisne zaostavštine Crnjanskog koja se čuva u Narodnoj biblioteci u Beogradu.
- Oni zauzimaju polovinu ovog izdanja i štampani su u posebnom odeljku kao dodaci kritičkog izdanja drama – napomenuo je Putnik.
Upravnik Zadužbine „Miloš Crnjanski“ Milo Lompar skrenuo je pažnju da su od velike važnosti daktilogrami radne verzije drame “Konak” iz 1948. godine, kao i daktilogram radne verzije drame “Tesla”, koji se donosi fototipski.
Lompar je kazao da su daktilogrami preštampani tako da se čuva njihova dokumentarna vrednost, što znači da je priređivač očuvao njihovu autentičnost u svakom pogledu .
On je dodao da su navedeni tekstovi u dodacima, kao i kada su u pitanju piščeve drame, praćeni obimnim naučno-kritičkim aparatom standardnim za kritičko izdanje dela nekog pisca.
Gospođa Nestorović je podsetila da su sve tri drame Miloša Crnjanskog izvedene u Narodnom pozorištu – “Tesla” (1966), “Konak” (1991) i “Maska” (1993).
Ona je ukazala da je Crnjanski bio izuzetan poznavalac istorije pozorišta i dramske književnosti, ali i novih teatarskih tendencija koje su se javljale krajem 19. i početkom 20. veka.
Nestorovićeva je naglasila da je to potpuno razumljivo, ako se uzme u obzir njegovo temeljno obrazovanje, jedna velika radoznalost i rano probuđena ljubav za pozorište. Odlomak iz drame “Konak” čitali su dramski umetnici Pavle Jerinić i Suzana Petričević.    
M.B.


MILOŠ CRNjANSKI – biografija
Rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu (mala varošica u Mađarskoj, „činovnički Sibir“ za nepodobne srpske činovnike onog vremena), od oca Tome i majke Marije, rođene Vujić. Mala porodica Crnjanski živela je u bedi. „Majka me je prepovijala“, zapisaće mnogo kasnije Crnjanski, „u koritu za mešanje hleba.“ Porodica će se ubrzo, 1896, preseliti u Temišvar, gde mladi Crnjanski uči osnovnu školu i gimnaziju, a 1905. postaje đak Pijarističkog liceja.
U Temišvaru će mladi školarac igrati fudbal, gimnasticirati, ali i slikati i napisati svoje prve stihove, pa i pesmu „Sudbu“, koju će objaviti u somborskom listu Golub, 1908. godine.
Pisanje ga zaokuplja – okušava se i u drami i u romanu, a kao pesnik predstaviće se i u „Bosankoj vili“, 1912, pesmom do koje će veoma držati – „U početku beše sjaj“. Iste godine na Rijeci upisuje Eksportnu akademiju, a već iduće, 1913, i filozofiju u Beču.
U Beču ga zatiče i Prvi svetski rat, gde je mobilisan u austrougrsku vojsku. Ratuje u Galiciji i Italiji, zamalo ne izgubivši glavu. Posle rata, 1918, dolazi u Beograd, gde upisuje studije književnosti i uređuje list „Dan“. Objavljuje prve knjige – zaredom: dramu Maska (1918), Liriku Itake (1919), Priče o muškom (1920) i Dnevnik o Čarnojeviću (1921).
Na kratko putuje u Pariz i Italiju, a po povratku, 1921, ženi se Vidom Ružić, koja će mu ostati doživotna supruga, „deleći s njim radosti njegove slave i gorčine njegovog stradanja“, kako će pred smrt u svome testamentu zapisati g-đa Crnjanski. Sa radom počinje kao nastavnik u Pančevačkoj gimnaziji, a posle stečene diplome na Filozofskom fakultetu (1922) postaje profesor Četvrte beogradske gimnazije. Bavi se angažovano i novinarstvom – u „Vremenu“, „Politici“, „Našim krilima“, „Jadranskoj straži“. Postaje i ataše za štampu u Berlinu (1928/9), ali ne zapostavlja pisanje. Roman Seobe, koji je objavljivao u Srpskom književnom glasniku (1927), dve godine kasnije objavljuje i kao knjigu, za koju će dobiti i nagradu Srpske akademije nauka (1930). Ređaju se knjige: Ljubav u Toskani, Sabrana dela, u dva toma, Knjiga o Nemačkoj, Sveti Sava.
Godine 1934. i 1935. posvetiće svom nedeljniku „Ideje“, kojim će izazvati burne književne i političke polemike onoga vremena. Ući će i u diplomatsku službu Kraljevine Jugoslavaije – u Nemačkoj (1935/38) i u Italiji (1939/41). Po izbijanju rata evakuisan je iz Rima, preko Madrida, za Lisabon, odakle odlazi u London, gde će neko vreme biti i savetnik za štampu u jugoslovenskoj emigrantskoj vladi. U Londonu ostaje i posle rata, sve do 1965. godine kada se vraća u Beograd.
Iako će mu emigrantske godine biti mukotrpne, biće one stvaralčki bogate. Napisaće tamo veliki Roman o Londonu i svoje najznačajnije delo – Drugu knjigu Seoba. Kao i svoj Lament nad Beogradom (1956), ali koji će najpre objaviti u Johanesburgu (1962). Ali pre samog autora, u zemlji će se pojaviti više njegovih knjiga: Seobe, Dnevnik o Čarnojeviću, dramu Konak (koja će se 1958/59. izvoditi u Narodnom poozorištu u Beogradu), Itaka i komentari, Druga knjiga Seoba... a nedugo po povratku i Sabrana dela u 10 tomova (1966), u okviru kojih prvi put i "Kod Hiperborejaca". Počinje da objavljuje delove svojih memoara Embahada u kojima će za sebe reći da je bio „mala igračka sudbine“.
Početak osme decenije obeležiće njegovi novi romani "Kap španske krvi" (1970) i "Roman o Londonu" (1971), za koji će dobiti i NIN-ovu nagradu i Nagradu za najčitaniju knjigu godine. Poslednje godine života posvećuje "Knjizi o Mikelanđelu", kojim se, u stvari, bavio celog svog života. Napunivši 30. oktobra 1977. osamdeset i četiri godine, umire mesec dana kasnije, 30. novembra, pošto je prestao da uzima hranu i lekove. Tek posthumno objaviće se njegove velike knjige "Knjiga o Mikelanđelu" (1981) i "Embahade" (1985).