PREMIJERA ROSTANOVOG „SIRANA“ 13. MAJA NA SCENI „RAŠA PLAOVIĆ“

Predstava „Sirano“, po najznačajnijem komadu neoromantičnog francuskog pesnika i dramatičara Edmona Rostana “Sirano de Beržerak”, u režiji Ivana Vukovića, biće premijerno izvedena u petak 13. aprila (20,30) na Sceni „Raša Plaović“.
Naslovnu i ulogu Monflerija tumači Miloš Đorđević, lik Roksane poveren je Suzani Lukić, Giš/ Mladi čovek će biti Nikola Vujović, Kristijana i Gardistu dočaraće Uroš Jakovljević, a Ragna/ Građanina - Goran Jevtić.
U ansamblu su i Zoran Ćosić (Le Bre/ Drugi konjanik/ kaluđer), Andreja Maričić (Karbon/ Kuvarski pomoćnik 1/ Belroz/ Kesaroš/ Pesnik 1), Sonja Knežević (Družbenica/ Prvi paž/ Kuvarski pomoćnik 2/ Kiži/ Kadet 3/ Pesnik 2/ Sestra Marta), Zorana Bećić (Prodavačica/ Subreta/ Liza/ Kadet stražar) i Milo Lekić (Prvi konjanik/ Linijer/ Musketar/ Kadet 1).
Autorsku ekipu čine Molina Udovički Fotez, Slobodan Obradović (dramaturzi), Marija Kalabić (scenograf), Olivera Mrđenović (kostimograf), Draško Adžić (kompozitor), Marija Milenković (scenski pokret), Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor) i Jug Đorđević (asistent režije).
Producent je Ivana Nenadović, organizator Jasmina Urošević, Danica Stevanović je sufler, a Saša Tanasković inspicijent.
Komad je preveo Milan Dimović.
Biće to sedma postavka ovog klasičnog dela francuske književnosti, iz 1897. godine, u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Predstava je prvi put izvedena 21. marta 1914. godine u režiji Aleksandra Ivanoviča Andrejeva koji je naslovni lik plemića i vojnika monstruozno velikog nosa, izvanrednog mačevaoca, veštog pesnika i muzičara, poverio Vitomiru Bogiću. Roksanu je igrala Marija Taborska, ulogu Konte de Giša tumačio je Milorad Gavrilović, a Kristijana de Nevijeta Saša Zlatković..
Naredna premijera održana je 7. februara 1928. godine u režiji Branka Gavele, a Sirana - tog simbola osobe posebnog bogatstva duha i osećaja časti koji ne uspeva prevladati hendikepiranost sopstvenim izgledom, ponovo je igrao Vitomir Bogić, Roksana je bila Zorka Zlatković, Kont de Giš Dragoljub Gošić, dok je Kristijana tumačio V. Jovanović.
Deceniju kasnije, 1. februara 1938. godine, urađena je treća postavka “Sirana de Beržeraka” u Narodnom pozorištu. Predstavu je režirao Brana Vojnović, naslovnu ulogu tumačio je Milivoje Živanović, u alternaciji sa Svetolikom Nikačevićem, lik Roksane bio je poveren Desi Dugalić, a Konte de Giš i Kristijan, još jednom, su bili Dragoljub Gošić i V. Jovanović.
Na novu postavku, četvrtu po redu i prvu posle Drugog svetskog rata, čekalo se 12. godina. Predstava je premijerno izvedena 31. marta 1950. godine u režiji Braslava Borozana, koji je uradio i scenografiju. U naslovnoj ulozi bio je Ljubiša Jovanović, Roksanu je igrala Olga Skrigin, Kont de Giš je bio Raša Plaović, a Kristijan Vasa Pantelić.
U saradnji sa scenografom Vladimirom Marenićem i kostimografom Ljiljanom Dragović, Borozan je Rostanovu herojsku komediju postavio još jednom – 29. januara 1968. godine. Naslovnu rolu tumačio je Mija Aleksić, ulogu Roksane igrala je Vera Čukić, Konte de Giša Vasa Pantelić, a Kristijana - Dragan Ocokoljić.
Poslednju postavku, čija je premijera održana 22. marta 1991. godine, uradio je Egon Savin, a u podeli su bili Predrag Miki Manojlović (Sirano de Beržerak), Ivana Mihić (Roksana), Branko Vidaković (Kristijan de Nevijet), Predrag Ejdus (Kont de Giš), Pavle Minčić (Ragno), Radovan Miljanić (Le Bre), Branko Jerinić (Kapetan Karbon de Kastel – Žalu), Dragan Nikolić, Andreja Maričić, Predrag Miletić, Predrag Kolarević (Kadeti), Gojko Baletić (Linjijer), Zinaid Memišević (Vikont de Valver), Mirko Petković (Monfleri), Dobrila Stojnić (Družbenica Roksanina), Milka Lukić (Majka Margerita), Dobrila Ćirković (Sestra Marta), Anđelka Ristić (Sestra Klera), Siniša Ćopić (Nametljivac), Darko Tomović (Belroz), Mirko Petković (Kaluđer), Vladan Gajović (Kesaroš), Bogoljub Dinić (Građanin), Jelena Ivanišević (Prodavačica slatkih pića) i deca Vuk Miletić i Tijana Hadži Nikolić.
Ime i stvaralačko nadahnuće Edmona Rostana (1868. – 1918.) žive do našeg vremena, zahvaljujući umeću ovog pesnika da razgali i zabavi, da bujnom maštom prizove neku zamišljenu prošlost i da joj da stihovnu čar i lepotu, eleganciju i sjaj. To umeće došlo je do vrhunca upravo u “Siranu de Beržeraku”, u kojem je inspiraciju pronašao u životu i delu istoimenog francuskog pisca iz prve polovine 17. veka.
M.B.
 

Deo teatrografskog materijala (plakati, fotografije) iz dosadašnjih postavki "Sirana de Beržeraka" u Narodnom pozorištu u Beogradu možete pogledati OVDE

         Intervju sa rediteljem Ivanom Vukovićem objavljen 29. februara u 95. broju "Pozorišnih novina"

                                                                          Sirano je herojska komedija

Posle pauze od 25. godina, najznačajniji komad neoromantičnog francuskog pesnika i dramatičara Edmona Rostana „Sirano de Beržerak” biće ponovo na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu. Predstavu, koja će se igrati na Sceni "Raša Plaović", pod nazivom „Sirano“ režira Ivan Vuković, a datum premijere biće poznat po potpisivanju godišnjeg ugovora sa Ministarstvom kulture i informisanja Republike Srbije.
Rostan je inspiraciju za ovaj komad pronašao u životu i delu Sirana de Beržeraka, francuskog pisca iz prve polovine 17. veka, koji je kao musketar učestvovao u opsadi Arasa. Šta je vas inspirisalo da ga postavite na scenu?
Miloš Đorđević. Direktor Drame mi je predočio svoj koncept repertoara Scene "Raša Plaović" i pitao me da li tu negde vidim sebe. Ja sam odmah predložio da postavim Rostanovog "Sirana", ali pod uslovom da naslovnu ulogu igra Miloš. Hubač je odmah prihvatio predlog. Podela je uvek i stav. U „Siranu” je i više od toga. Načelo. To važi i za ostalu podelu u ovoj predstavi; to su rukom birani glumci. Kao kada vam baka bira i daje samo jednu jabuku, jer vas mrzi da nosite ceo kilogram. Toliko strašno morate voleti ovaj komad, da bi ste uopšte imali šanse da ga izrežirate. A, i tada imate samo šansu.
Šta ovu priču iz 1897. godine, o neuzvraćenoj ljubavi, toliko stereotipnu, a opet na toliko originalan način ispričanu, čini posebnom u današnjem vremenu, u kojem su emocije ismejane, a empatija zaboravljena i u kojem je, uglavnom, sve usmereno ka materijalnim vrednostima?
Reče, onomad, Nikola Vujović, na prvoj probi: „Ubi nas komentar." Mi, pozorišni ljudi, smo upali u neku maniju racionalnog. Samo komentarišemo, postavljamo pitanja, preispitujemo, razotkrivamo - sve drugo je prokuženo kao niži oblik uma. To je ta budalaština o kraju istorije... Sat koji ne radi je tačan dvaput dnevno. U sekund. Tako je i sa podsmevanjem. Kažite nešto loše o nekome ili nečemu i bićete u pravu. Kad tad. To ne znači da ste vizionar, nego da ste bezimeni i bezidejni. O vama se neće pisati komadi. Skoro da mi je neprijatno da pričam o ljubavi, o idealima, o vrednostima. Odmah vas smeste u neku socio-političku grupu. Jer, kobajagi, ne može pojedinac da veruje. To je uvek za neku prostu masu, plebs. Mi smo pojedinci s podsmehom, a ti si klovn. Klon. I veliki ti nos.
Sirano je duhovit i sjajan pesnik, ali je zbog sopstvene slobodne misli ostao prilično usamljen u svom vremenu. Da li taj neshvaćeni genije i neustrašivi vitez, i danas, u vašoj postavci, mora biti izopšten iz svoje sredine, u ovim nimalo romantičnim i herojskim vremenima?
Sirano bi, da živi u današnjem Beogradu, umro bedan, gladan, razočaran, izopšten, nespomenut, sam. A, onda bi, na sahrani, krenuli izlivi nežnosti, prepričavanja neverovatnih intimnih anegdota… Svi bi konstatovali da više takvih ljudi nema, da nikada ne smemo i nećemo da ga zaboravimo, da ga je ovo naše vreme bilo nedostojno, da smo ga mi bili nedostojni, mi njegovi najbliži i da bi, zbog svega toga, neko cool gradsko ćoše trebalo da nazovemo po njemu. A, naravno, tu je i knjiga. Objavili bi i nju. Ali bi se, pre toga, posvađali sa porodicom oko prava na njegove pesme. Smrt bi bila najlepša stvar koja mu se dogodila u životu.
Sirano ima hrabro srce i plemenitu pesničku dušu koja je u suprotnosti sa njegovom fizičkom ružnoćom. Da li je čovek, kada su emocije u pitanju, spreman na manipulaciju radi mrvica ljubavi, ili na to pitanje ne zna odgovor dok se najdublje emocije ne pojave u njemu?
Sirano misli da je ružan. I zato je ružan. Nos je samo maska. Ljubav je prljava stvar. Nije za čistunce. Nema tu manipulacije. Najlepši od svih sukoba je ljubav.
Rostan je napisao lirsku dramu koja sadrži osnovna obeležja romantičarskog pozorišta. Kojem žanru će pripadati vaša postavka?
Rostan kaže da je „Sirano” herojska komedija. Dakle, ja pravim herojsku komediju. Ne mogu da odolim takvom žanru. Tako jasnom, a, opet, tako paradoksalnom. I, da, moram da kažem nešto o prevodu Milana Dimovića, jedinom prevodu „Sirana” na srpski jezik. Jer, nema potrebe da se prevodi ponovo. Tu se i didaskalije rimuju ponekad. Morate da znate reči, ali morate i da volite reči, da bi preveli „Sirana”. Da bi pevali „Sirana”. Elem, Milan Dimović, da se ne zaboravi.
Mikojan Bezbradica