ПРЕМИЈЕРА РОСТАНОВОГ „СИРАНА“ 13. МАЈА НА СЦЕНИ „РАША ПЛАОВИЋ“

Представа „Сирано“, по најзначајнијем комаду неоромантичног француског песника и драматичара Едмона Ростана “Сирано де Бержерак”, у режији Ивана Вуковића, биће премијерно изведена у петак 13. априла (20,30) на Сцени „Раша Плаовић“.
Насловну и улогу Монфлерија тумачи Милош Ђорђевић, лик Роксане поверен је Сузани Лукић, Гиш/ Млади човек ће бити Никола Вујовић, Кристијана и Гардисту дочараће Урош Јаковљевић, а Рагна/ Грађанина - Горан Јевтић.
У ансамблу су и Зоран Ћосић (Ле Бре/ Други коњаник/ калуђер), Андреја Маричић (Карбон/ Куварски помоћник 1/ Белроз/ Кесарош/ Песник 1), Соња Кнежевић (Дружбеница/ Први паж/ Куварски помоћник 2/ Кижи/ Кадет 3/ Песник 2/ Сестра Марта), Зорана Бећић (Продавачица/ Субрета/ Лиза/ Кадет стражар) и Мило Лекић (Први коњаник/ Линијер/ Мускетар/ Кадет 1).
Ауторску екипу чине Молина Удовички Фотез, Слободан Обрадовић (драматурзи), Марија Калабић (сценограф), Оливера Мрђеновић (костимограф), Драшко Аџић (композитор), Марија Миленковић (сценски покрет), Љиљана Мркић Поповић (сценски говор) и Југ Ђорђевић (асистент режије).
Продуцент је Ивана Ненадовић, организатор Јасмина Урошевић, Даница Стевановић је суфлер, а Саша Танасковић инспицијент.
Комад је превео Милан Димовић.
Биће то седма поставка овог класичног дела француске књижевности, из 1897. године, у Народном позоришту у Београду.
Представа је први пут изведена 21. марта 1914. године у режији Александра Ивановича Андрејева који је насловни лик племића и војника монструозно великог носа, изванредног мачеваоца, вештог песника и музичара, поверио Витомиру Богићу. Роксану је играла Марија Таборска, улогу Конте де Гиша тумачио је Милорад Гавриловић, а Кристијана де Невијета Саша Златковић..
Наредна премијера одржана је 7. фебруара 1928. године у режији Бранка Гавеле, а Сирана - тог симбола особе посебног богатства духа и осећаја части који не успева превладати хендикепираност сопственим изгледом, поново је играо Витомир Богић, Роксана је била Зорка Златковић, Конт де Гиш Драгољуб Гошић, док је Кристијана тумачио В. Јовановић.
Деценију касније, 1. фебруара 1938. године, урађена је трећа поставка “Сирана де Бержерака” у Народном позоришту. Представу је режирао Брана Војновић, насловну улогу тумачио је Миливоје Живановић, у алтернацији са Светоликом Никачевићем, лик Роксане био је поверен Деси Дугалић, а Конте де Гиш и Кристијан, још једном, су били Драгољуб Гошић и В. Јовановић.
На нову поставку, четврту по реду и прву после Другог светског рата, чекало се 12. година. Представа је премијерно изведена 31. марта 1950. године у режији Браслава Борозана, који је урадио и сценографију. У насловној улози био је Љубиша Јовановић, Роксану је играла Олга Скригин, Конт де Гиш је био Раша Плаовић, а Кристијан Васа Пантелић.
У сарадњи са сценографом Владимиром Маренићем и костимографом Љиљаном Драговић, Борозан је Ростанову херојску комедију поставио још једном – 29. јануара 1968. године. Насловну ролу тумачио је Мија Алексић, улогу Роксане играла је Вера Чукић, Конте де Гиша Васа Пантелић, а Кристијана - Драган Оцокољић.
Последњу поставку, чија је премијера одржана 22. марта 1991. године, урадио је Егон Савин, а у подели су били Предраг Мики Манојловић (Сирано де Бержерак), Ивана Михић (Роксана), Бранко Видаковић (Кристијан де Невијет), Предраг Ејдус (Конт де Гиш), Павле Минчић (Рагно), Радован Миљанић (Ле Бре), Бранко Јеринић (Капетан Карбон де Кастел – Жалу), Драган Николић, Андреја Маричић, Предраг Милетић, Предраг Коларевић (Кадети), Гојко Балетић (Лињијер), Зинаид Мемишевић (Виконт де Валвер), Мирко Петковић (Монфлери), Добрила Стојнић (Дружбеница Роксанина), Милка Лукић (Мајка Маргерита), Добрила Ћирковић (Сестра Марта), Анђелка Ристић (Сестра Клера), Синиша Ћопић (Наметљивац), Дарко Томовић (Белроз), Мирко Петковић (Калуђер), Владан Гајовић (Кесарош), Богољуб Динић (Грађанин), Јелена Иванишевић (Продавачица слатких пића) и деца Вук Милетић и Тијана Хаџи Николић.
Име и стваралачко надахнуће Едмона Ростана (1868. – 1918.) живе до нашег времена, захваљујући умећу овог песника да разгали и забави, да бујном маштом призове неку замишљену прошлост и да јој да стиховну чар и лепоту, елеганцију и сјај. То умеће дошло је до врхунца управо у “Сирану де Бержераку”, у којем је инспирацију пронашао у животу и делу истоименог француског писца из прве половине 17. века.
М.Б.
 

Део театрографског материјала (плакати, фотографије) из досадашњих поставки "Сирана де Бержерака" у Народном позоришту у Београду можете погледати ОВДЕ

         Интервју са редитељем Иваном Вуковићем објављен 29. фебруара у 95. броју "Позоришних новина"

                                                                          Сирано је херојска комедија

После паузе од 25. година, најзначајнији комад неоромантичног француског песника и драматичара Едмона Ростана „Сирано де Бержерак” биће поново на репертоару Народног позоришта у Београду. Представу, која ће се играти на Сцени "Раша Плаовић", под називом „Сирано“ режира Иван Вуковић, а датум премијере биће познат по потписивању годишњег уговора са Министарством културе и информисања Републике Србије.
Ростан је инспирацију за овај комад пронашао у животу и делу Сирана де Бержерака, француског писца из прве половине 17. века, који је као мускетар учествовао у опсади Араса. Шта је вас инспирисало да га поставите на сцену?
Милош Ђорђевић. Директор Драме ми је предочио свој концепт репертоара Сцене "Раша Плаовић" и питао ме да ли ту негде видим себе. Ја сам одмах предложио да поставим Ростановог "Сирана", али под условом да насловну улогу игра Милош. Хубач је одмах прихватио предлог. Подела је увек и став. У „Сирану” је и више од тога. Начело. То важи и за осталу поделу у овој представи; то су руком бирани глумци. Као када вам бака бира и даје само једну јабуку, јер вас мрзи да носите цео килограм. Толико страшно морате волети овај комад, да би сте уопште имали шансе да га изрежирате. А, и тада имате само шансу.
Шта ову причу из 1897. године, о неузвраћеној љубави, толико стереотипну, а опет на толико оригиналан начин испричану, чини посебном у данашњем времену, у којем су емоције исмејане, а емпатија заборављена и у којем је, углавном, све усмерено ка материјалним вредностима?
Рече, ономад, Никола Вујовић, на првој проби: „Уби нас коментар." Ми, позоришни људи, смо упали у неку манију рационалног. Само коментаришемо, постављамо питања, преиспитујемо, разоткривамо - све друго је прокужено као нижи облик ума. То је та будалаштина о крају историје... Сат који не ради је тачан двапут дневно. У секунд. Тако је и са подсмевањем. Кажите нешто лоше о некоме или нечему и бићете у праву. Кад тад. То не значи да сте визионар, него да сте безимени и безидејни. О вама се неће писати комади. Скоро да ми је непријатно да причам о љубави, о идеалима, о вредностима. Одмах вас сместе у неку социо-политичку групу. Јер, кобајаги, не може појединац да верује. То је увек за неку просту масу, плебс. Ми смо појединци с подсмехом, а ти си кловн. Клон. И велики ти нос.
Сирано је духовит и сјајан песник, али је због сопствене слободне мисли остао прилично усамљен у свом времену. Да ли тај несхваћени геније и неустрашиви витез, и данас, у вашој поставци, мора бити изопштен из своје средине, у овим нимало романтичним и херојским временима?
Сирано би, да живи у данашњем Београду, умро бедан, гладан, разочаран, изопштен, неспоменут, сам. А, онда би, на сахрани, кренули изливи нежности, препричавања невероватних интимних анегдота… Сви би констатовали да више таквих људи нема, да никада не смемо и нећемо да га заборавимо, да га је ово наше време било недостојно, да смо га ми били недостојни, ми његови најближи и да би, због свега тога, неко cool градско ћоше требало да назовемо по њему. А, наравно, ту је и књига. Објавили би и њу. Али би се, пре тога, посвађали са породицом око права на његове песме. Смрт би била најлепша ствар која му се догодила у животу.
Сирано има храбро срце и племениту песничку душу која је у супротности са његовом физичком ружноћом. Да ли је човек, када су емоције у питању, спреман на манипулацију ради мрвица љубави, или на то питање не зна одговор док се најдубље емоције не појаве у њему?
Сирано мисли да је ружан. И зато је ружан. Нос је само маска. Љубав је прљава ствар. Није за чистунце. Нема ту манипулације. Најлепши од свих сукоба је љубав.
Ростан је написао лирску драму која садржи основна обележја романтичарског позоришта. Којем жанру ће припадати ваша поставка?
Ростан каже да је „Сирано” херојска комедија. Дакле, ја правим херојску комедију. Не могу да одолим таквом жанру. Тако јасном, а, опет, тако парадоксалном. И, да, морам да кажем нешто о преводу Милана Димовића, једином преводу „Сирана” на српски језик. Јер, нема потребе да се преводи поново. Ту се и дидаскалије римују понекад. Морате да знате речи, али морате и да волите речи, да би превели „Сирана”. Да би певали „Сирана”. Елем, Милан Димовић, да се не заборави.
Микојан Безбрадица