PREMIJERA DRAME „ZLI DUSI“ 22. NOVEMBRA NA SCENI „RAŠA PLAOVIĆ“

Predstava „Zli dusi“, po romanu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, u dramatizaciji i režiji Tanje Mandić Rigonat, biće premijerno izvedena 22. novembra (20,30) na Sceni „Raša Plaović“.

“Zli dusi” su jedno od najkontroverznijih književnih dela 19. veka. Nijedan roman Dostojevskog nije toliko osporavan.  Za jedne kritičare on je bio grubi pamflet, a za druge jedno od najvećih dela svetske literature. I jedni i drugi bili su u pravu. Dostojevski je bio odlučio da se obračuna sa „modernim idejama“ svog vremena, pre svega sa nihilizmom koji je zahvatio rusku omladinu i naprednu inteligenciju – od levih liberala do anarhista Bakunjinove škole. Pisao je „Hoću da izložim neke misli, pa makar moja umetnost stradala“ (...) i „...to što pišem je tendenciozno, odlučio sam da se što je moguće oštrije i žešće izrazim“.
Neposredni povod  za roman  bio je „proces Nečajevu“  koji je naišao na veliki odjek u celoj Rusiji, pa i u Evropi. Nečajev, jedan radikalni fanatik, organizovao je u Moskvi revolucionarnu studentsku grupu koju je vodio na despotski i besprizoran način, navodno kao zastupnik jednog tajnog, sveznajućeg i svemoćnog „revolucionarnog  komiteta“ (koji u stvari nije ni postojao).  Kada je jedan član grupe, student Ivanov, izrazio sumnju u tvrdnje vođe i odbio apsolutnu poslušnost, on je u novembru 1869. godine, ubijen po nalogu Nečajeva. Ubrzo su ruske i inostrane novine počele da izveštavaju o ovom ubistvu i procesu do koga je došlo, i to na senzacionalan način, sa mnogo preterivanja i fantastičnih dodataka.
Smatra se da Dostojevski nije bio dobro informisan, jer su nihilisti, kao i anarhisti,  neopravdano bili povezivani sa terorizmom. Većina njih je bila reformski orijentisana  i odbacivala je primenu nasilja. Dostojevski je njihovu kulturu ophođenja, ne bez simpatija, ismevao. (Nihilisti su se trudili da svugde govore istinu, čak i u konvencionalnoj konverzaciji sa damama; anarhista Kropotkin piše da je nihilista ustupao stolicu dami jedino ako je ona bila umorna. Ni po koju cenu joj ne bi rekli kompliment ako on ne odgovara istini, i slično). Dostojevskog je, zapravo, najviše brinuo ateizam koji su oni otvoreno iskazivali. Smatrao je da je to uticaj zapadnog individualizma, materijalizma i imoralizma. Uostalom, 1870. godine kada se spremao za obračun sa njima, Dostojevski je imao spreman plan za roman „Život jednog velikog grešnika“.  U idejama o rušenju institucija i izgradnji srećnog društva na zemlji, on je video manipulaciju masama koja će do „ljudskog mravinjaka“ u kome su svi ravnopravni, doći prolivanjem reka krvi i zatiranjem svakog traga pojedinačnoj ličnosti. Istorija je, mnogo decenija posle nastanka “Zlih duha”, dala Dostojevskom to za pravo. Ali, naravno, on ne bi bio genijalan umetnik da se zadržao na pamfletskom obračunu sa „modernim idejama“. Da je ostao na tome, Dostojevski bi samo napisao sjajan politički triler ili ideološku satiru o besomučnicima koje raspinje zloduh neke neruske ideje. Umesto toga on je izgradio galeriju neverovatno plastičnih likova na čelu sa Nikolajem Stavroginom, harizmatičnim negativnim junakom, zavodnikom koji ne može da voli - iako to želi, grešnikom koji želi, ali ne može da se pokaje, nevernikom koji želi da veruje, zločincem koji nije počinio nijedan zločin, ali je dopustio da se svaki zločin dogodi...
Svi junaci Dostojevskog pitaju se o smislu života. Oni, kako je primetio Alber Kami, deluju stvarnije od ličnosti iz same stvarnosti. Jedna od takvih ličnosti je i beskrupulozni  Petar Verhovenski, vođa zaverenika koji u mirnoj provincijskoj varoši uspevaju da sablazne i za svoje nakazne ideje o rušenju svega postojećeg pridobiju normalne ljude, pa čak i ženu samog gubernatora. U svojoj „revolucionarnoj angažovanosti“ on ide tako daleko da bi svaki demon njegovog izostanka saosećajnosti postideo. Ili, Liza Nikolajevna koju, dok po celoj guberniji već plamte požari, Stavroginu vuče njeno „srce koje se u operi vaspitavalo“. I to u trenutku kada on čini poslednji u nizu svojih zločina; čeka da Fećka robijaš ubije njegovu zakonitu suprugu, hromu i jurodivu Mariju Timofejevnu, siroticu s kojom se iz obesti venčao...
Tu su i drugi likovi; Šatov, koji pokušava da se otrgne od nihilističkih zaverenika i zato biva ubijen (poput studenta kojeg je Nečajev likvidirao), njegova setra Daša, sirotica koju je Stavroginova majka, bogata spahinica uzela u zaštitu, koja će Stavroginu ostati verna i po cenu da se potvrdi da je istinski zločinac; Kirilov koji voli život i svakodnevno vežba da bi sačuvao zdravlje, a po vlastitom programu se priprema da izvrši samoubistvo da bi dokazao da „ako nema Boga, onda je čovek Bog“. Tu su i dve veličanstvene figure, predstavnici stare generacije koja je svojim liberalnim idejama oblikovala generaciju moralnih monstruma – Varvara Petrovna, Stavroginova majka, i Stepan Trofimovič Verhovenski, otac Petra Verhovenskog.
Dramatizacija Tanje Mandić Rigonat na originalan način oživljva lik devojčice Matrjoše, koju je Stavrogin „sablaznio“ i oterao u smrt i koja ga, kao otelovljena savest, ni u jednom času ne napušta. Zahvaljujući ovoj intervenciji, korišćenju sredstava pozorišne poezije i interpolacije anarhističkih tekstova Prudona, Bakunjina i Kropotkina, u ovoj predstavi sukob načela ateizma, nihilizma, i moralizma, sa jedne strane, i načela ljubavi, pokajanja, obične ljudske radosti koja ne traži da zbog njenog ostvarenja ceo svet treba da se razruši, zaoštrava se do paroksizma. A, na primedbu Petra Kropotkina, koje je pitanje epohe, od  druge polovine devetnaestog veka pa sve do danas, i koje Tanja Mandić Rigonat bira za moto svoje dramatizacije, gledaoci će, svako za sebe, morati da potraže odgovor.
Uloge tumače Igor Đorđević (Stavrogin), Boris Komnenić (Verhovenski Stepan), Goran Jevtić (Verhovenski Petar) k.g., Nenad Stojmenović (Šatov), Milutin Milošević (Kirilov) k.g , Slobodan Beštić (Tihon), Aleksandar Srećković (Lebjatkin), Zoran Ćosić (Fećka Robijaš), Branko Vidaković (Liputin), Dušanka Stojanović Glid (Varvara Petrovna), Danijela Štajnfeld k.g. (Liza), Aleksandra Nikolić (Praskovja), Vjera Mujović (Hromka), Ljuma Penova k.g. (Devojčica), Marija Bergam k.g. (Daša), Vanja Milačić k.g. (Mari Šatova), Dobrila Stojnić k.g. (Sluga, Dadilja) i Danijela Ugrenović (Virginska).
U saradničkoj ekipi nalaze se Slavko Milanović (dramaturg), Aleksandar Denić (scenograf), Bojana Nikitović (kostimograf), Anđelija Todorović (koreograf), Anja Đorđević (kompozitor)...