NA VELIKOJ SCENI ODRŽANO SEĆANjE NA DRAMSKU UMETNICU OLIVERU MARKOVIĆ

Program posvećen uspomeni na slavnu dramsku umetnicu Oliveru Marković (1925-2011) održan je na Velikoj sceni u subotu 1. oktobra.

Na skupu kojem su prisustvovali poštovaoci, kolege i porodica Olivere Marković, prikazan je film sa insertima iz brojnih predstava i filmova u kojima je igrala, kao i delovi iz njenih intervjua.
O ličnosti i delu jedne od najvećih srpskih glumica 20. veka, koja je preminula u Beogradu 2. jula u 87. godini posle duge i teške bolesti, govorili su dramska umetnica Ružica Sokić, pozorišni kritičar Milosav Buca Mirković i vršilac dužnosti direktora Drame Molina Udovički Fotez , dok je pismo reditelja Jagoša Markovića pročitao glumac Miloš Đorđević.
- Sa kakvom ljubavlju i strahom ovo pišem. Sa strahom da mi se ne omakne da pišem o sebi. Ako se nekome divite čitavog života, ako vas on zabavlja, uči, uzbuđuje još iz “Nevena” i iz “Babinog unučeta”, iz filmova, pa predstavama u Narodnom, pa kasetama i pločama, pa još radite sa njim, onda je on zaista i deo vašeg bogatstva, sećanja. Olivera je glumački Lope de Vega. Po lakoći, Rosini. Sve, I televizija, i film i teatar, i pesma – napisao je Marković.
Prema njegovim rečima, Olivera je bila velika, prava narodska glumica.
- Ne znam kakve je kritike imala, ali znam da je voli i mlado i staro, otkad znam za sebe. Da ne pominjem veliki repertoar koji nisam gledao, a koji je deo istorije našeg pozorišta – naveo je poznati reditelj.
Molina Udovički Fotez je ocenila da je Markovićeva, u dugoj istoriji Narodnog pozorišta od gotovo vek i po, bila jedna od najvećih pozorišnih glumica koje su publiku darivale upravo sa ove scene.
- I, nije pravilo, ali se vrlo često događa... Veliki pozorišni glumci umiru van sezone, kada je zavesa spuštena. Tako je umrla i Olivera Marković. A, pamtićemo je, pre svega, po rolama Majke Hrabrost i Živke Ministarke, dva tako različita lika, dve epohe, dva tipa pozorišta, a dve nezaboravne kreacije – podsetila je, između ostalog, gospođa Udovički Fotez.
- Šarmantna, duhovita, vulkanskog temeperamenta, duboke emotivnosti, a tanana... izuzetno lepa i plemenita bila je Olivera Marković. Koliko je čitavim bićem bila glumica, možda najbolje govori činjenica da i kada je postala majka, rodila je uspešnog reditelja (Gorana Markovića) – dodala je ona.
Na kraju programa, priznati reditelj i dramski pisac Goran Marković predao je kustoskinji Muzeja Narodnog pozorišta Zorici Janković nekoliko ličnih stvari koje su pripadale Oliveri Marković. Među njima su kutija za nakit, vizit-karta, veštačke trepavice i umrlica Žanke Stokić koju je, neposredno posle njene sahrane, kako je rekao Goran, Olivera skinula sa jednog stabla.
Jankovićeva se zahvalila Markoviću na darovima i obećala da će Muzej Narodnog pozorišta bogatu umetničku biografiju njegove majke prenositi budućim generacijama kao podstrek za njihov naporni rad.
Ona je najavila da će pomenuti darovi narednih dana postati neodvojivi deo stalne postavke Muzeja.
Olivera Marković se rodila u Beogradu 3. maja 1925. godine. Ljubav prema teatru pokazivala je u najranijem detinjstvu da bi za vreme okupacije, sa grupom vršnjaka-gimnazijalaca i studenata, počela da sprema predstave na Kolarčevom univerzitetu i u beogradskim stanovima.
Prvi film snima već 1945. ("U planinama Jugoslavije").
Član je Omladinskog, pa Akademskog pozorišta, a 1948. postaje jedan od studenata prve generacije Pozorišne akademije, u klasi Mate Miloševića.
Sledeće godine postaje član Beogradskog dramskog pozorišta, u kojem igra i diplomsku predstavu, „Poslednji“ Maksima Gorkog (1952).
Posle kraćeg angažmana u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, 1967. godine postaje član Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je ostvarila više od trideset značajnih uloga, počev od Darje u „Tihom Donu“ (M. Šolihov / V. Lukić), preko Maše u Tolstojevom „Živom lešu“, Agafje u Gogoljevoj „Ženidbi“, Aleksandre u Anujevoj „Kolombi“, Juliške u Nušićevom „Putu oko sveta“, Libere u Goldonijevim „Ribarskim svađama“, Arkadine u Čehovljevom „Galebu“, Babe u „Gorskom vijencu“ (P. P. Njegoš / B. M. Mihiz, M. Bećković), Žene u „Pat ili igra kraljeva“, Gospođe Olge u istoimenom komadu Milutina Bojića, Gđe Jece Đerman u „Kako zasmejati gospodara“ Vide Ognjenović, Filamente i Madam Parnel u Molijerovim „Učenim ženama“ i „Tartifu“... do Brehtove Majke Hrabrosti, Nušićeve Živke ministarke i Stankovićeve Koštane.
U penziju odlazi 1989, a poslednju premijeru na matičnoj sceni igra 1998. (uloga Mame u Makdoninom komadu „Sakati Bili sa Inišmora“).
Nagradu Narodnog pozorišta je dobila dva puta, za uloge Majka Hrabrost (1972) i Klara („Leda“, 1978).
Najveće priznanje koje dodeljuje Nacionalni teatar, Plaketu, dobila je 1988. godine.
Ako se ovome dodaju i najraznovrsniji dramski likovi ostvareni na drugim teatarskim scenama širom ondašnje zemlje, Markovićkin pozorišni opus broji više od sto uloga, među kojima je teško izdvojiti najbolje.
Pomenimo bar neke: Maša („Tri sestre“ A. Čehova), Dunja („Zločin i kazna“ F. M. Dostojevski / Minja Dedić), Katarina („Ukroćena goropad“ V. Šekspira), Margaret („Mačka na usijanom limenom krovu“ T. Vilijamsa), Eliza Dulitl („Pigmalion“ B. Šoa), Silija Pičam („Prosjačka opera“ B. Brehta) i mnoge, mnoge druge.
Pored onih u matičnom Teatru, od pozorišnih nagrada izdvajamo i Specijalnu nagradu na Danima Komedije, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Plakete „Mata Milošević“ i „Dobrica Milutinović“ te Dobričin prsten.
U impozantnom opusu od 63 snimljena filma, izdvajamo: „Sumnjivo lice“, „Poslednji kolosek“, „Vlak bez voznog reda“, „Uzavreli grad“, „Dr“, „Kozara“, „Put oko sveta“, „Sibirska ledi Magbet“ (režirao Andžej Vajda), „Nacionalna klasa“, „Petrijin venac“, „Majstori, majstori“, „Moj tata na određeno vreme“,  „Balkan ekspres“, „Već viđeno“, „Braća po materi“, „Sabirni centar“, „Urnebesna tragedija“...
Među filmskim nagradama ističu se Srebrna i dve Zlatne arene na Filmskom festivalu u Puli, te „Slavica“ za ukupni doprinos razvoju filmske umetnosti.
Rado je snimala i za televiziju – 13 drama, 26 serija i više šou-programa, a ostvarila je i pedesetak uloga u radio-dramama.
Najšira publika je pamti kao vrsnu, po mnogima najbolju pevačicu ruskih romansi i šlagera.
Olivera Marković je sahranjena 5. jula u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.
M.B.