U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA ODRŽANO SEĆANjE NA LAZARA JOVANOVIĆA

Veče posvećeno jednom od najvećih srpskih i jugoslovenskih tenora Lazaru Jovanoviću (1911 – 1962), održano je u utorak 27. decembra u Muzeju Narodnog pozorišta u okviru ciklusa „Sećanja“.

Muzikolog dr. Nadežda Mosusova kazala je da je Jovanović prvu stručnu obuku imao kod operskog korepetitora Aleksandra Ruča koji ga je tada zapazio i ukazao na njegov neosporan talenat.
- Milam Kašanin kaže s pravom: ”Kod nas se redovno precenjuje značaj talenta. Svakako, bez talenta nema velikih dela, ali njih nema ni s talentom gde je izostala mogućnost njegovog ranog kultivisanja, prisutnost tvoračke atmosfere inteligentnog društva i odlučnost ličnog hoda ispred vremena”. Ovo poslednje, Jovanoviću svakako nije nedostajalo. Bio je ispred svog vremena – ocenila je gospođa Mosusova.
Prema njenim rečima, Jovanović nije bio samo pevač, nego i erudita, poznavalac umetnosti i kulture, poliglota i prevodilac operskih libreta i pevane poezije.
- Njegova nevolja je bila što nije imao gde da školuje glas, jer ga je zahvatio rat. Nastupao je tako što je sam kreirao svoje partije. Debitovao je veoma uspešno tokom okupacije Beograda. Kažem uspešno, jer je Lazar po prirodi bio umetnička ličnost, što je od presudne važnosti. Težio je savršenstvu. Ipak, osećao je nedostatak te bitne stvari koja se zove tehnička kontrola, odnosno brušenje pevačkog zanata bez čega glas može brzo da propadne – ukazala je Mosusova.
Ona se posebno osvrnula na Jovanovićevu karijeru u Italiji čiji su neki detalji i danas, kako je naglasila, obavijeni misterijom.
- U Rimu, gde je došao 1950 godine, doživeo je svoj vrhunac kao protagonista, na proslavi pet decenija od Verdijeve smrti, pevajući “Otela”. Zašto je posle toga u njegovom životu sve krenulo nizbrdo, ostaje i dalje zagonetka. Da li je u Italiji možda bio žrtva surevnjivosti, zavisti kolega ili nekih zakulisnih radnji, mi to zaista ne znamo niti ćemo, verovatno, ikada saznati – rekla je Mosusova.
Profesorka Radmila Tirnanić je podsetila da je Jovanović bio “pravi dramski tenor, što nije česta pojava”.
- Krasila ga je lepota glasa velikog dijapazona i zvučnosti. Pored toga, posedovao je i divnu muzikalnost i osećajnost. Veoma brzo postala sam poklonik njegove muzičke umetnosti – kazala je gospođa Tirnanić.
Pomoćnik direktora Opere Dragan Stevović najavio je da bi na Velikoj sceni tokom sledeće godine, a povodom 50 godina od Jovanovićeve smrti, trebalo da bude održan program u okviru kojeg bi bili puštani sačuvani audio snimci sa arijama iz opera u kojima je slavni tenor nastupao.
Odlomke iz knjige „Smej se Bajaco“, koju je napisao Vinko Šale, čitao je dramski umetnik Lepomir Ivković.
Jovanović, umetnik koji je imao poseban značaj za muzički identitet našeg naroda, rođen je u Zemunu 8. aprila 1911. godine.
Sa svojim dramskim tenorom raspevanih boja, bio je začetnik nove operske estetike koja u libretu i partiturama podrazumeva literarno sažimanje, jedinstvo poezije i zvuka.  
U statusu prvaka opere Narodnog pozorišta u Beogradu bio je od 1942. godine.
Posebno upečatljive uloge ostvario je u „Aidi“ (Radames), „Knezu od Zete“ (Miloš Obrenbegović), „Otelu“ (Otelo), „Toski“ (Mario Kavaradosi), „Kavaleriji rustikani“ (Turidu), „Verteru“ (Verter), „Evgeniju Onjeginu“ (Lenski), „Borisu Godunovu“ (Dimitrije), „Pajacima“ (Kanio), „Pikovoj dami“ (Herman), „Karmen“ (Don Hoze), „Normi“ (Polione)...
Umro je iznenada 26. marta 1962. godine u italijanskom gradu Sulmoni.
M.B.