U Muzeju Narodnog pozorišta održano sećanje na Velimira Lukića

Povodom 50. godina od stupanja na funkciju upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu i 25. godina od smrti, 15. juna u Muzeju Narodnog pozorišta održano je sećanje na Velimira Vecu Lukića (1936-1997). 

Ovaj priznati dramski pisac, pesnik i dramaturg, bio je na čelu Narodnog pozorišta od 15. juna 1972. do 16. aprila 1990. godine. Pre toga, u periodu od 1964. do 1972. godine bio je i direktor Drame Narodnog pozorišta.

Lukić je svojim pesničkim delima pripadao neoklasicizmu. U dramama se vešto služio alegorijom da bi opisao svoje vreme. U dramskom stvaralaštvu, izbegavajući da se bavi mitom u izvornom obliku, Lukić je počeo da konstituiše pseudomitove, da stvara mitske legende kako bi mu poslužile kao pozorišno ogledalo u kome će oslikati, prikazati dramu savremenog čoveka, njegovo mučno iskustvo sa društvom i istorijom.

Na početku programa, prisutne su kratkim govorima pozdravili direktor Muzeja Dragan Stevović i v.d. upravnika Narodnog pozorišta Svetislav Goncić, a nakon toga obratila se primadona  Milka Stojanović koja je ocenila da je Velimir Lukić obeležio jedno veoma značajno vreme u radu Narodnog pozorišta u Beogradu.

„Njegova bogata, zanimljiva, a jednim delom iracionalna ličnost, odakle je, mislim, crpeo svoju kreativnost, potpuno posvećen svojoj umetnosti, bez ikakvih drugih interesa, ostala je kao nezaboravna svetlost u našoj pozorišnoj tradiciji“, kazala je Milka Stojanović.
Dramska umetnica Sonja Jauković istakla je da je Lukić „više od svega cenio dar i podržavao ga bez obzira na lične afinitete ili netrpeljivost“.

Prema njenom mišljenju, Veca je bio vrhunski umetnik i odličan upravnik koji je stvorio i zadužio mnoge glumce. 

U okviru zvaničnog dela programa, o Lukićevom bogatom i sadržajnom umetničkom i životnom putu veoma nadahnuto su govorili i dramski pisac, nekadašnji direktor Drame Narodnog pozorišta Miodrag Ilić, novinarka Radmila Stanković i dramska umetnica Svetlana Bojković, dok su se iz publike obratili rediteljka Cisana Murusidze i glumac Dejan Čavić. 

U pismu koje je poslao Jagoš Marković, a pročitala gospođa Bojković, poznati reditelj je, između ostalog, naveo da je Lukić „bio velikan, erudita, pesnik i pisac – sve to najvišeg ranga“. 

Modertor programa bila je organizatorka Muzeja Narodnog pozorišta Dragica Gaćeša. 

 

Tekst Radmile Stanković objavljen u programu ovog događaja:
Velimir Veca Lukić je na svet došao 10. februara 1936. godine u Beogradu, gde je i preminuo 29. avgusta 1997. Ljubavlju prema knjigama, zarazila ga je majka Nada, ćerka Jordana Babanovića, veoma uglednog učitelja iz Vranja, narodnog poslanika Liberalne stranke u Kneževini Srbiji, koja se školovala u inostranstvu i bila izvanredno obrazovana. Dvojica Vecinih ujaka, bili su kraljeve diplomate, a najmlađi, Boško Babanović, čuveni predratni fudbaler BASK-a. Otac Grujica, pravnik, radni vek je proveo kao viši činovnik koji se bavio finansijama u opštini Beograd.

Dobio je ime po stricu, čuvenom beogradskom advokatu Velimiru Lukiću. Veca je bio pesnik, dramski pisac, upravnik sa najdužim stažom u istoriji Narodnog pozorišta – 18 od ukupno 30 godina koliko je proveo u njemu. Bio je i sekretar Udruženja književnika Srbije; za sebe je govorio da je uz sve to i tri decenije bio „glupo-naivan komunista“. Imao je 16 godina kada je objavio prvu pesmu u Mladoj kulturi; sa 18 mu je Novo pokolenje (kasnije NOLIT) štampalo prvu zbirku. Upisao je najpre čistu filosofiju, da bi je pre kraja napustio i postao prvi student na tek osnovanoj klasi dramaturgije, na današnjem Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, koju je vodio Josip Kulundžić. 
Oktobarsku nagradu Beograda, dobio je kao student treće godine dramaturgije za dramu „Okamenjeno more“, izvedenu u Narodnom pozorištu. Tako je počeo njegov stvaralački put pesnika i dramskog pisca koji je imao samo jednu pravu inspiraciju - antičke motive. I to samo zato da bi uvijeno, kroz alegoriju, aludirao na aktuelnu vlast u poratnoj Jugoslaviji. Bio je prvi pisac koji je posle Branka Ćopića i njegove „Jeretičke priče“ iz pedesetih godina, bio javno imenovan, prozvan i napadnut zbog predstave „Dugi život kralja Osvalda“, koja je nesumnjivo bila inspirisana tadašnjim vladarskim parom iz Užičke ulice.

Za farsu „Afera nedužne Anabele“ dobio je Sterijinu nagradu 1969. godine, a još jednom je trijumfovao u Novom Sadu na Sterijinom pozorju, takođe farsom, „Zavera ili dugo praskozorje“, 1974. godine. Za dramu „Dugi život kralja Osvalda“ na Festivalu malih scena u Sarajevu dobio je Zlatni lovorov venac. Bio je Veca, ne samo vrstan pesnik, već i jedan od najbolji poznavalaca poezije.

Znao je stihove Šekspira, Puškina, Ljermontova i Pasternaka kao i Eliota, Bodlera, Dučića, Disa, Rakića, Kostića, Raičkovića...Činilo se da je znao napamet celokupno, najbolje, svetsko pesništvo. Erudita kakvih je bilo malo u Srbiji. Naslednik Grola, Predića, Gligorića, Bogdanovića i ostalih velikana, u svom dugom upravničkom stažu imao je i ozbiljne krize zbog kojih njegovo pesničko biće nisu mimoilazile ni depresije. Srećom, bile su kratkog trajanja. Bivao je najsrećniji kada bi sačuvao predstavu od partijskih cenzora, kao što je to bilo
sa komadom Matije Bećkovića „Međa Vuka Manitoga“. Najteže mu je bilo kada su partijski moćnici zabranili predstavu „Karamazovi“ Dušana Jovanovića.

Iz Narodnog pozorišta, otišao je na mesto direktora TV Beograd, ali to nije bio njegov ambijent i na njegovu sreću kratko je trajalo. Vratio se u Narodno pozorište kao dramaturg, a onda ga je njegov prijatelj iz mladosti Ljubomir Muci Draškić doveo u Atelje 212 za umetničkog direktora gde je proveo poslednjih četiri-pet godina svog života.

U Ateljeu 212, Nikola Jevtić je postavio Lukićevu dramu „Santa Maria della Salute“. Bio je to jedini Vecin apolitičan komad. Prošao je bez velikog uspeha, mada su ostvarene vrhunske glumačke uloge. Zoran Radmilović je u ulozi Laze Kostića odigrao jednu od svojih najboljih uloga, a Ružica Sokić takođe. Bio je to početak blistave karijere mlade Gordane Kosanović koja je tumačila ulogu
Lenke Dunđerski.

Ceo Vecin dramski opus bio je vezan za klasičnu i strogu formu, najviše za Eshila. Imao je izbrušenu rečenicu, nimalo kolokvijalnu. Rečju, sve to što je on pisao nikada nije bilo u modi. Međutim, u pozorištu, kao u umetnosti uopšte, jedino je važno ono što će preživeti. Možda bi to upravo danas trebalo proveriti. Velimir Lukić to zaslužuje.

Kada je Veca preminuo, na njegovoj sahrani, na Novom groblju, 1. septembra 1997. godine, glumac Petar Kralj, oprostio se od svog prijatelja stihovima Laze Kostića:
„Trovalo me je podmuklo, gnjilo, al ipak neću nikoga klet; što god je muke na mene bilo, da nikog za to ne krivi svet: Jer, što je duši lomilo krilo, to joj u jeku dušilo let, sve je to s ove glave, sa lude, Santa Maria della Salute...“