У Музеју Народног позоришта одржано сећање на Велимира Лукића

Поводом 50. година од ступања на функцију управника Народног позоришта у Београду и 25. година од смрти, 15. јуна у Музеју Народног позоришта одржано је сећање на Велимира Вецу Лукића (1936-1997). 

Овај признати драмски писац, песник и драматург, био је на челу Народног позоришта од 15. јуна 1972. до 16. априла 1990. године. Пре тога, у периоду од 1964. до 1972. године био је и директор Драме Народног позоришта.

Лукић је својим песничким делима припадао неокласицизму. У драмама се вешто служио алегоријом да би описао своје време. У драмском стваралаштву, избегавајући да се бави митом у изворном облику, Лукић је почео да конституише псеудомитове, да ствара митске легенде како би му послужиле као позоришно огледало у коме ће осликати, приказати драму савременог човека, његово мучно искуство са друштвом и историјом.

На почетку програма, присутне су кратким говорима поздравили директор Музеја Драган Стевовић и в.д. управника Народног позоришта Светислав Гонцић, а након тога обратила се примадона  Милка Стојановић која је оценила да је Велимир Лукић обележио једно веома значајно време у раду Народног позоришта у Београду.

„Његова богата, занимљива, а једним делом ирационална личност, одакле је, мислим, црпео своју креативност, потпуно посвећен својој уметности, без икаквих других интереса, остала је као незаборавна светлост у нашој позоришној традицији“, казала је Милка Стојановић.
Драмска уметница Соња Јауковић истакла је да је Лукић „више од свега ценио дар и подржавао га без обзира на личне афинитете или нетрпељивост“.

Према њеном мишљењу, Веца је био врхунски уметник и одличан управник који је створио и задужио многе глумце. 

У оквиру званичног дела програма, о Лукићевом богатом и садржајном уметничком и животном путу веома надахнуто су говорили и драмски писац, некадашњи директор Драме Народног позоришта Миодраг Илић, новинарка Радмила Станковић и драмска уметница Светлана Бојковић, док су се из публике обратили редитељка Цисана Мурусидзе и глумац Дејан Чавић. 

У писму које је послао Јагош Марковић, а прочитала госпођа Бојковић, познати редитељ је, између осталог, навео да је Лукић „био великан, ерудита, песник и писац – све то највишег ранга“. 

Модертор програма била је организаторка Музеја Народног позоришта Драгица Гаћеша. 

 

Текст Радмиле Станковић објављен у програму овог догађаја:
Велимир Веца Лукић је на свет дошао 10. фебруара 1936. године у Београду, где је и преминуо 29. августа 1997. Љубављу према књигама, заразила га је мајка Нада, ћерка Јордана Бабановића, веома угледног учитеља из Врања, народног посланика Либералне странке у Кнежевини Србији, која се школовала у иностранству и била изванредно образована. Двојица Вециних ујака, били су краљеве дипломате, а најмлађи, Бошко Бабановић, чувени предратни фудбалер БАСК-а. Отац Грујица, правник, радни век је провео као виши чиновник који се бавио финансијама у општини Београд.

Добио је име по стрицу, чувеном београдском адвокату Велимиру Лукићу. Веца је био песник, драмски писац, управник са најдужим стажом у историји Народног позоришта – 18 од укупно 30 година колико је провео у њему. Био је и секретар Удружења књижевника Србије; за себе је говорио да је уз све то и три деценије био „глупо-наиван комуниста“. Имао је 16 година када је објавио прву песму у Младој култури; са 18 му је Ново поколење (касније НОЛИТ) штампало прву збирку. Уписао је најпре чисту философију, да би је пре краја напустио и постао први студент на тек основаној класи драматургије, на данашњем Факултету драмских уметности у Београду, коју је водио Јосип Кулунџић. 
Октобарску награду Београда, добио је као студент треће године драматургије за драму „Окамењено море“, изведену у Народном позоришту. Тако је почео његов стваралачки пут песника и драмског писца који је имао само једну праву инспирацију - античке мотиве. И то само зато да би увијено, кроз алегорију, алудирао на актуелну власт у поратној Југославији. Био је први писац који је после Бранка Ћопића и његове „Јеретичке приче“ из педесетих година, био јавно именован, прозван и нападнут због представе „Дуги живот краља Освалда“, која је несумњиво била инспирисана тадашњим владарским паром из Ужичке улице.

За фарсу „Афера недужне Анабеле“ добио је Стеријину награду 1969. године, а још једном је тријумфовао у Новом Саду на Стеријином позорју, такође фарсом, „Завера или дуго праскозорје“, 1974. године. За драму „Дуги живот краља Освалда“ на Фестивалу малих сцена у Сарајеву добио је Златни ловоров венац. Био је Веца, не само врстан песник, већ и један од најбољи познавалаца поезије.

Знао је стихове Шекспира, Пушкина, Љермонтова и Пастернака као и Елиота, Бодлера, Дучића, Диса, Ракића, Костића, Раичковића...Чинило се да је знао напамет целокупно, најбоље, светско песништво. Ерудита каквих је било мало у Србији. Наследник Грола, Предића, Глигорића, Богдановића и осталих великана, у свом дугом управничком стажу имао је и озбиљне кризе због којих његово песничко биће нису мимоилазиле ни депресије. Срећом, биле су кратког трајања. Бивао је најсрећнији када би сачувао представу од партијских цензора, као што је то било
са комадом Матије Бећковића „Међа Вука Манитога“. Најтеже му је било када су партијски моћници забранили представу „Карамазови“ Душана Јовановића.

Из Народног позоришта, отишао је на место директора ТВ Београд, али то није био његов амбијент и на његову срећу кратко је трајало. Вратио се у Народно позориште као драматург, а онда га је његов пријатељ из младости Љубомир Муци Драшкић довео у Атеље 212 за уметничког директора где је провео последњих четири-пет година свог живота.

У Атељеу 212, Никола Јевтић је поставио Лукићеву драму „Santa Maria della Salute“. Био је то једини Вецин аполитичан комад. Прошао је без великог успеха, мада су остварене врхунске глумачке улоге. Зоран Радмиловић је у улози Лазе Костића одиграо једну од својих најбољих улога, а Ружица Сокић такође. Био је то почетак блиставе каријере младе Гордане Косановић која је тумачила улогу
Ленке Дунђерски.

Цео Вецин драмски опус био је везан за класичну и строгу форму, највише за Есхила. Имао је избрушену реченицу, нимало колоквијалну. Речју, све то што је он писао никада није било у моди. Међутим, у позоришту, као у уметности уопште, једино је важно оно што ће преживети. Можда би то управо данас требало проверити. Велимир Лукић то заслужује.

Када је Веца преминуо, на његовој сахрани, на Новом гробљу, 1. септембра 1997. године, глумац Петар Краљ, опростио се од свог пријатеља стиховима Лазе Костића:
„Тровало ме је подмукло, гњило, ал ипак нећу никога клет; што год је муке на мене било, да никог за то не криви свет: Јер, што је души ломило крило, то јој у јеку душило лет, све је то с ове главе, са луде, Santa Maria della Salute...“