Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu održana komemoracija povodom smrti reditelja Jagoša Markovića

Komemoracija povodom smrti reditelja Jagoša Markovića održana je 27. decembra na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. 

U dostojanstvenoj atmosferi, pred prepunim gledalištem, o Markoviću, stalnom reditelju Narodnog pozorišta u Beogradu i jednom od najistaknutijih srpskih pozorišnih reditelja, kao i čitavog regiona, govorili su upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu Svetislav Goncić, upravnica Jugoslovenskog dramskog pozorišta Tamara Vučković, upravnik Beogradskog dramskog pozorišta Jug Radivojević, upravnik Zvezdara teatra Dušan Kovačević, prvak Drame Narodnog pozorišta Nebojša Dugalić, reditelj Boris Liješević, prvakinja Drame Narodnog pozorišta Radmila Živković i umetnička direktorka Drame Narodnog pozorišta Molina Udovički Fotez.

Komemoracija je počela kratkim filmom (koji je pripremio Video studio Narodnog pozorišta) sa insertima iz nekih od najpoznatijih predstava u Markovićevoj režiji, nakon čega se salom prolomio,  buran višeminutni aplauz, a potom je upravnik Narodnog pozorišta pozvao prisutne da minutom ćutanja odaju počast velikom reditelju koji je preminuo 22. septembra u 57. godini života.

„Niko ne može da shvati ili prihvati da se ovo dogodilo. Napustio nas je naš veliki reditelj, umetnik i prijatelj Jagoš Marković“, istakao je na početku govora Svetislav Goncić podsetivši da je Marković u naše živote „došao iznenada, neočekivano, naprečac“.

„Svojim talentom je pokrenuo ovu scenu i pozorište. Po svom talentu bio je Mocart, ali je bio i Cezar po svim pozorišnim prostorima koje je osvojio... Veliki dečak u svetu, možda, pogrešno odraslih. Veliki vladar i scene i mašte. Svoj, samo svoj. Neuporediv. Kod Jagoša je pozorište bilo strast, do poslednjeg atoma snage, do poslednjeg daha. Kod Jagoša je pozorište bilo umetnost, ona istinska koja ponekad ne može rečima da se opiše, koja se oseća  u srcu kao velika, prava i neponovljiva. Od imena postao je odrednica – Jagoševa predstava, Jagoševa estetika, Jagošev glumac, Jagoševa emocija… Kada kažemo Jagoš, mislimo na ljubav, večnu ljubav... Njegova umetnička duša je sada deo svih nas. Ovde, u njegovom Narodnom pozorištu, Jagoš Marković će postojati zauvek. Slava mu uvek bila njegova saputnica. Slava mu i danas, sada kada odlazi, da bi zauvek ostao među nama. Neka ti je svetao put, dragi naš Jagoše“, poručio je Svetislav Goncić.

Tamara Vučković je istakla da je Marković bio „jedinstven, energičan, pun života, zanosan“.

„Pun ljubavi i bez zadrške prema prijateljima, sa dečačkim osmehom objedinjavao je glumce. Pozorište mu je bilo život. Ušao je u taj svet sa 12 godina“, podsetila je upravnica JDP-a,

Potresnim, biranim rečima, od Markovića se oprostio i Jug Radivojević koji je kazao da se danas „raskida veza sa svevremenom, jer je naš dragi veliki Jagoš spajao i prošlost i sadašnjost i budućnost u svom vremenu a mi smo bili svedoci istorije u kojoj smo živeli i radili“.

„Bio je naslonjen na misao Svetog Avgustina da ne postoji vreme prošlo i buduće. Stalno je govorio da živi u sadašnjosti... Danas je dan nacionalne žalosti, a ovaj aplauz koji smo mu podarili je deo njegove sveukupne režije. Ostavio je grandiozna dela koja će živeti decenijama. Verujem da će svi, koji će živeti u budućnosti, čuvati njegova dela“, rekao je Radivojević.

Akademik Dušan Kovačević, ocenio je da je Jagoševo ime bilo „sinonim za pozorište“. 

„Oživeo je najznačajnije pozorišne priče. Dva ili tri sata njegovih predstava je kao tornado koji je ostavljao lepote... Pričali smo nedavno telefonom, a razgovor smo završili dogovorom da se vidimo krajem ovog meseca kad se vrati u Beograd. Ja ću i dalje čekati i čekati jer možda je sve ovo samo jeftina velika pozorišna iluzija, prijatelju moj”, rekao je sa setom u glasu upravnik Zvezdara teatra, priznati dramski pisac i reditelj čiji je komad „Urnebesna tragedija“, premijerno izveden 15. maja ove godine na Velikoj sceni Narodnog pozorišta bio, ujedno, i poslednja Markovićeva režija u Beogradu.

Nebojša Dugalić koji je s Markovićem često sarađivao, ali isto tako vodio i brojne višečasovne razgovore, pre svega o pozorištu, otkrio je da je „svaki trenutak sa njim bio neprocenjiv“.

„Nadam se da će sada juriti negde dalje i da mu neće biti tako tesno kao ovde. Pošto je bio čovek takve prirode i gladi koja je od samog sebe tražila sve sada i ovde, bez ostatka, isti takav je bio prema svima. Za mene nema većeg poštovanja osim tražiti sve bez ostatka, a on je izgarao u toj gladi koju nije bilo lako pratiti, ali je bilo blistavo kada isijava u zajedničkoj radosti. Jagoš je bio neprocenjiva gozba koja se desi jednom ili nijednom“, naglasio je Dugalić koji u Šekspirovom „Magbetu“, premijerno izvedenom 22. novembra prošle godine na Velikoj sceni u Markovićevoj režiji, maestralno tumači naslovnu ulogu.

Reditelj Boris Liješević, uz nekoliko anegdota iz njihovih višedecenijskih zajedničkih druženja koje su mnogima u sali izmamile i osmehe na licu, pričao je i o nekim detaljima iz njihovog poslednjeg razgovora koji su vodili dan uoči Markovićeve smrti.

„Tražio je da mu telefonom detaljno pričam kako je bilo u Sankt Peterburgu gde smo igrali predstavu Rat i mir, kakav je teatar… Trebalo je da ide tamo na proleće sledeće godine sa Urnebesnom tragedijom. Tražio je sve slike i snimke. Poslednji video snimak koji sam mu poslao je sa groba svete Ksenije Petrogradske. Ona je obeležila naš poslednji kontakt”, otkrio je Liješević i dodao da se posle svakog razgovora s njim osećao kao da je bio u nekom drugom, divnom svetu punom muzike duhovnosti, boja i ukusa.

O Jagošu Markoviću, biranim rečima, sve vreme sa suzama u očima, govorila je i Radmila Živković koja je u neverici, više puta ponavljavala, da je njegova smrt došla prerano.

„Toliko onoga što je Jagoš imao u sebi ne može da stane u jedno ljudsko biće, to je nemoguće izdržati. Toliku silinu osećanja, znanja, intelekta, metafizike... Bio mi je prijatelj, drug, bila sam mu i mama i sestra i tetka. Vodili smo svakojake razgovore. Naše nadrealne slike smo razmenjivali i videli nešto iza. To je sada izgubljeno i nisam još uvek spremna da to prihvatim. Rano je. Prerano je otišao… Voleo je mnogo sve, svoju decu… Bio je pun poštovanja. Ogroman, širok čovek. Mi smo na ovoj sceni, bez reči uradili mnogo stvari. Razumeli smo se pogledom. On je bio ne samo moje ogledalo, nego i ogledalo svih nas koji smo sa njim radili i rasli, kao ljudi i profesionalci. To ogromno ogledalo je njegovo. On se ogledao u nama, a mi u njemu. Izgubili smo ogledalo. Puklo je”, izgovorila je s nevericom i tugom u glasu gospođa Živković.

Na kraju komemoracije, od Markovića se oprostila i umetnička direktorka Drame Molina Udovički Fotez koja je naglasila da je njegovoj umetničkoj magiji „samo nebo bilo granica”.

Prema njenim rečima, Marković je u svojim predstavama stvarao „svetove bolje i lepše od onih koje zovemo stvarni”.

„Poslednja poruka koju sam dobila od vas je da sreća prati hrabre, i da, dragi Kneže, hrabrosti vam nikada nije nedostajalo naročito stvaralačke. Uvek ste se radovali uspehu u pozorištu i zato vas vaša lična i čitava pozorišna porodica prati sa beskrajnom tugom… Ostavili ste nam obilje svetlosti, radosti i ljubavi. Prijateljstvo, ljubav i poštovanje kojima smo bili povezani, ne poznaje ni vreme, ni prostor”, kazala je Molina Udovički Fotez završavajući svoj govor Hamletovim poslednjim rečima koje ga oslobađaju iz zatočeništva – „Ostalo je ćutanje”, kao i tri puta izgovorenom porukom - „Laku noć, Kneže”…

Nakon toga, salom se, još jednom, prolomio snažan višeminutni aplauz. 

Povodom Markovićeve smrti, na adresu Narodnog pozorišta stigli su mnogobrojni telegrami iz zemlje i inostranstva. Među njima, bio je i onaj koji je uputila ambasadorka Švedske Anika Ben David.

„Naša Ambasada je sa tugom primila vest o preranoj smrti čuvenog reditelja Jagoša Markovića. Mi ćemo ga se naročito sećati po saradnji sa čuvenim Kraljevskim dramskim pozorištem Dramaten povodom jubileja tog teatra kada je 2008. godine režirao Strindbergovu Kraljicu Katarinu. Nušićevu Gospođu ministarku, u njegovoj režiji, švedska publika je gledala u Dramatenu još 2005. godine. Iskreno saučešće Jagoševoj porodici, prijateljima i saradnicima", navedeno je u telegramu.

Umetnički direktor Kraljevskog dramskog pozorišta „Dramaten“ Matijas Anderson istakao je u telegramu da su svi u tom teatru sa velikom tugom primili vest o smrti Jagoša Markovića.

„U ime celog našeg pozorišta, a naročito nas koji smo imali privilegiju da sa njim radimo, želim da izrazim zahvalnost Jagošu za režiju Gospođe ministarke, kojom je Narodno pozorište u Beogradu gostovalo u našem pozorištu 2005. godine. Takođe, izražavam zahvalnost prema njegovom rediteljskom radu ovde, u Kraljevskom dramskom pozorištu, sa našim ansamblom, tokom postavljanja Kraljice Kristine, samo nekoliko godina kasnije – 2008. godine. Na današnji dan smo mislima uz njega i uz njegove voljene“, naveo je  gospodin Anderson.

Jagoš Marković je sahranjen istog dana, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.