U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA ODRŽANO VEČE SA GLUMCEM MIKIJEM MANOJLOVIĆEM

U okviru ciklusa „Susreti“, u petak 30. marta, u Muzeju Narodnog pozorišta održano je veče sa poznatim dramskim umetnikom Predragom Mikijem Manojlovićem.

Dragom gostu, uoči početka razgovora koji je sa njim vodila dramaturg Ivana Dimić, upravnik Božidar Đurović uručio je srebrnjak Narodnog pozorišta.
- Iako je dve decenije odsutan sa scene Nacionalnog teatra, Miki je i dalje njegov neodvojivi deo – rekao je Đurović i izrazio nadu da će „Miki ubrzo biti i budućnost Narodnog pozorišta na radost kolega i, svakako, publike“.
Priznati glumac se zahvalio na priznanju, a tom prilikom je rekao da je prvi put bio u Narodnom pozorištu 1956. godine kada je kao šestogodišnji dečak gledao jednu predstavu čijeg se naziva više ne seća.
Takođe, prisetio se da je svoju poslednju ulogu na sceni Narodnog pozorišta odigrao 27. februara 1993. godine u predstavi „Sirano de Beržerak“.
- Bio je to vrlo uzbudljiv rastanak, sa delom kolega. Posle toga, usledila je pauza od deset godina, bar što se tiče mojih pozorišnih uloga u Beogradu. Dakle, ovde nisam igrao sve do 2003. godine, a onda me je Dušan Jovanović pozvao da u JDP – u igram u predstavi „Molijer, još jedan život“. Za ulogu u toj predstavi dobio sam Aprilsku nagradu grada Beograda – rekao je priznati dramski umetnik koji je rođen u Beogradu 5. aprila 1950. u glumačkoj porodici Ivana i Zorke Manojlović.
Tokom duge i bogate karijere igrao je u mnogim domaćim i stranim filmovima. Nakon uloge Marka u filmu Emira Kusturice “Underground”, 1995. godine, počinje da snima i u inostranstvu, najčešće u Italiji i Francuskoj. Italijanski i Francuski jezik govori perfektno tako da je u tim zemljama dobijao raznovrsne uloge. Jedno od najzapaženijih filmskih koje je Mikiju Manojloviću donelo slavu je uloga u italijanskom filmu “Mesar”.
Na pitanje da li se konačno vratio kući, u Beograd, on je odgovorio da nikad nije ni odlazio iz ove sredine.
- Ja nisam nikakva vrsta političkog, ekonomskog, kulturološkog ili bilo kakavog egzilanta. Ja pripadam ovoj sredini, ali sam, sticajem okolnosti, često radio u inostranstvu. Šta je mene tamo vuklo? Nisu pare, sigurno. To su, pre svega, bili izazovi. Jer, biti slobodan u tuđem jeziku, kada je gluma u pitanju, je veoma teško. Zadnji film, evo nedavno, koji sam snimio, bio je na španskom jeziku – rekao je Manojlović koji je diplomirao 1972. godine na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu u klasi Milenka Maričića.
- Ja glumu smatram časnom i veoma moćnom duhovnom disciplinom. Ona je jedan veoma ozbiljan eksperiment sa samim sobom i ni sa kim drugim. Ali ništa od nje ne bi bilo, da nije bilo Ivana i Zorke. Ništa ne bi bilo da oni nisu napravili jednu „grešku“, a morali su da je naprave, jer nije imao ko da me čuva kod kuće. Morao sam da budem čuvan u pozorištu. Interesantno je da sam na scenu prvi put stao već u četvrtoj godini života. Bilo je to u predstavi „Sedam godina iščekivanja“, a glavnu ulogu je igrao Vladimir Medar – kazao je Manojlović.
Prva televizijsku ulogu (Paja Bakšiš) odigrao je u seriji “Otpisani” snimanoj 1974. godine, a dve godine kasnije veliku popularnost stiče rolom Mikija Rubiroze u kultnoj seriji Srđana Karanovića i Rajka Grlića “Grlom u jagode”. Filmska karijera mu je bogata glavnim ulogama, a i u ostvarenjima u kojima je igrao sporedne uloge je ostavljao snažan pečat i karakterističnu crtu svoje glume. Neki od poznatijih domaćih filmova u kojima je glumio su: “Samo jednom se ljubi”, “Nešto između”, “Otac na službenom putu”, “Vuk Karadžić”, “Tito i ja”, “Tango Argentino”, “Crna mačka beli mačor”, “Rane”, “Underground”, “Tuđa Amerika”, “Mi nismo anđeli”, “Klopka”, “Zavet”, “Besa”, “Cirkus Kolumbija”...
Do pomenute 1993. godine, bio je član ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu u kojem je odigrao niz velikih uloga – Ivanko (“Ribarske svađe“), Konstantin Gavrilovič Trepljov („Galeb), Princ Artur Fon Homburg („Princ od Homburga“), Kaligula („Kaligula“), Knez Andrej Bolkonski („Rat i mir“), Sirano de Beržerak („Sirano de Beržerak“), Ričard Treći („Ričard Treći  “)... U više beogradskih teatara, takođe, je ostvario veoma upečatljive uloge u delima Čehova, Tolstoja, Kamija, Šnajdera,  Mihailovića, Molijera, Kovačevića... Za pozorišna ostvarenja nagrađen je Oktobarskom nagradom grada Beograda, Nagradom na MESS - u Sarajevu, Sterijinom nagradom u Novom Sadu...
Na pitanje da li bi voleo da ponovo zaigra u Narodnom pozorištu, odgovorio je:”Da, zašto ne bih voleo”, ali i naglasio da tu postoji jedan “mali problem”.
- Ovde je reč o repertoarskom pozorištu, a u njemu, ljudska vrsta kao što sam ja i sa obavezama koje imam, ne može da funkcioniše. Ja mogu da odvojim najviše pet, šest meseci da ovde budem u kontinuitetu. Obaveze koje imam ne dozvoljavaju mi više od toga. U tome je problem  - objasnio je Manojlović.
M.B.