У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОДРЖАНО ВЕЧЕ СА ГЛУМЦЕМ МИКИЈЕМ МАНОЈЛОВИЋЕМ

У оквиру циклуса „Сусрети“, у петак 30. марта, у Музеју Народног позоришта одржано је вече са познатим драмским уметником Предрагом Микијем Манојловићем.

Драгом госту, уочи почетка разговора који је са њим водила драматург Ивана Димић, управник Божидар Ђуровић уручио је сребрњак Народног позоришта.
- Иако је две деценије одсутан са сцене Националног театра, Мики је и даље његов неодвојиви део – рекао је Ђуровић и изразио наду да ће „Мики убрзо бити и будућност Народног позоришта на радост колега и, свакако, публике“.
Признати глумац се захвалио на признању, а том приликом је рекао да је први пут био у Народном позоришту 1956. године када је као шестогодишњи дечак гледао једну представу чијег се назива више не сећа.
Такође, присетио се да је своју последњу улогу на сцени Народног позоришта одиграо 27. фебруара 1993. године у представи „Сирано де Бержерак“.
- Био је то врло узбудљив растанак, са делом колега. После тога, уследила је пауза од десет година, бар што се тиче мојих позоришних улога у Београду. Дакле, овде нисам играо све до 2003. године, а онда ме је Душан Јовановић позвао да у ЈДП – у играм у представи „Молијер, још један живот“. За улогу у тој представи добио сам Априлску награду града Београда – рекао је признати драмски уметник који је рођен у Београду 5. априла 1950. у глумачкој породици Ивана и Зорке Манојловић.
Током дуге и богате каријере играо је у многим домаћим и страним филмовима. Након улоге Марка у филму Емира Кустурице “Ундергроунд”, 1995. године, почиње да снима и у иностранству, најчешће у Италији и Француској. Италијански и Француски језик говори перфектно тако да је у тим земљама добијао разноврсне улоге. Једно од најзапаженијих филмских које је Микију Манојловићу донело славу је улога у италијанском филму “Месар”.
На питање да ли се коначно вратио кући, у Београд, он је одговорио да никад није ни одлазио из ове средине.
- Ја нисам никаква врста политичког, економског, културолошког или било какавог егзиланта. Ја припадам овој средини, али сам, стицајем околности, често радио у иностранству. Шта је мене тамо вукло? Нису паре, сигурно. То су, пре свега, били изазови. Јер, бити слободан у туђем језику, када је глума у питању, је веома тешко. Задњи филм, ево недавно, који сам снимио, био је на шпанском језику – рекао је Манојловић који је дипломирао 1972. године на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду у класи Миленка Маричића.
- Ја глуму сматрам часном и веома моћном духовном дисциплином. Она је један веома озбиљан експеримент са самим собом и ни са ким другим. Али ништа од ње не би било, да није било Ивана и Зорке. Ништа не би било да они нису направили једну „грешку“, а морали су да је направе, јер није имао ко да ме чува код куће. Морао сам да будем чуван у позоришту. Интересантно је да сам на сцену први пут стао већ у четвртој години живота. Било је то у представи „Седам година ишчекивања“, а главну улогу је играо Владимир Медар – казао је Манојловић.
Прва телевизијску улогу (Паја Бакшиш) одиграо је у серији “Отписани” сниманој 1974. године, а две године касније велику популарност стиче ролом Микија Рубирозе у култној серији Срђана Карановића и Рајка Грлића “Грлом у јагоде”. Филмска каријера му је богата главним улогама, а и у остварењима у којима је играо споредне улоге је остављао снажан печат и карактеристичну црту своје глуме. Неки од познатијих домаћих филмова у којима је глумио су: “Само једном се љуби”, “Нешто између”, “Отац на службеном путу”, “Вук Караџић”, “Тито и ја”, “Танго Аргентино”, “Црна мачка бели мачор”, “Ране”, “Ундергроунд”, “Туђа Америка”, “Ми нисмо анђели”, “Клопка”, “Завет”, “Беса”, “Циркус Колумбија”...
До поменуте 1993. године, био је члан ансамбла Народног позоришта у Београду у којем је одиграо низ великих улога – Иванко (“Рибарске свађе“), Константин Гаврилович Трепљов („Галеб), Принц Артур Фон Хомбург („Принц од Хомбурга“), Калигула („Калигула“), Кнез Андреј Болконски („Рат и мир“), Сирано де Бержерак („Сирано де Бержерак“), Ричард Трећи („Ричард Трећи  “)... У више београдских театара, такође, је остварио веома упечатљиве улоге у делима Чехова, Толстоја, Камија, Шнајдера,  Михаиловића, Молијера, Ковачевића... За позоришна остварења награђен је Октобарском наградом града Београда, Наградом на МЕСС - у Сарајеву, Стеријином наградом у Новом Саду...
На питање да ли би волео да поново заигра у Народном позоришту, одговорио је:”Да, зашто не бих волео”, али и нагласио да ту постоји један “мали проблем”.
- Овде је реч о репертоарском позоришту, а у њему, људска врста као што сам ја и са обавезама које имам, не може да функционише. Ја могу да одвојим највише пет, шест месеци да овде будем у континуитету. Обавезе које имам не дозвољавају ми више од тога. У томе је проблем  - објаснио је Манојловић.
М.Б.