У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОДРЖАНО ВЕЧЕ СА ИВАНОМ ТОМАШЕВИМ

Поводом две и по деценије уметничког рада, у уторак 28. јуна у Музеју Народног позоришта у Београду одржано је вече са нашим истакнутим уметником, прваком Опере Националног театра, басом Иваном Томашевим.

Кустоскиња Зорица Јанковић подсетила је да је Томашев своју досадашњу богату и веома успешну уметничку каријеру стварао на оперским сценама на три континента.
- Пре три дана, Иван Томашев је на сцени наше Куће са великим успехом оживео лик легендарног хунског краља Атиле у истоименој обновљеној Вердијевој опери. Поводом те премијере, изјавио је: „Овом представом обележавам половину свог радног века. Половину, јер намеравам да певам још две и по деценије“. Музеј Народног позоришта честита господину Томашеву вредан јубилеј, са жељом да и наредне јубилеје обележи у овом амбијенту, посебно онај златни – поручила је Јанковићева.
У разговору са помоћником директора Опере Драганом Стевовићем, Томашев је открио да се „с појмом оперски певач срео давно, још како дете, тамо негде на Звездари“.
- Један од мојих првих комшија био је тенор из Хора Београдске опере. Иначе, мене је од малих ногу „био“ глас да сам грлат као оперски певач. Ја сам мислио да је то нешто ружно, па сам се и љутио на такве приче, јер једноставно нисам знао о чему се ради – присетио се Томашев и казао да касније, у неким зрелијим годинама, на своју велику жалост, код куће, у породици, није имао ни разумевање ни подршку за бављењем оперском уметношћу.
- Моји родитељи су били „прости“ људи, из народа, који нису знали да се оперско певање може звати професијом, тако да сам у великој мери начисто био препуштен сам себи. Морао сам себи сам да крчим пут, а мој авантуристички дух ме стално водио напред, у непознато. Захвалан сам Богу што се нисам изгубио на том путу – истакао је Томашев.
Признао је да је дефинитивно заволео оперу са неких 13, 14 година, захваљујући једном „великом, лепом господину у руској ношњи“ кога је гледао на црно-белом телевизору.
- Нисам знао како се зове, али сам схватио да дивно пева. Остао сам залеђен испред екрана, јер то што сам чуо, у том тренутку, почело је да ми се „врти“ кроз уши. То је била једна магија. После сам сазнао да је реч о господину Живану Сарамандићу. Дефинитивно, он је уметник чија ме је песма окренула ка тој врсти звука. Све остало што сам чуо у том тренутку, било ми је поприлично свакодневно и обично. Али, када се он појавио, то је за мене имало неки специјални сјај и једну необјашњиву вредност. Захваљујући Живану Сарамандићу, определио сам се за оперу. Хвала му за то – казао је Томашев који је прва музичка искуства стицао као члан Културно-уметничког друштва „Полет“. Испричао је да му је после једног концерта пришао господин Бранко Миљковић који је у то време био уредник „неког програма“ у Радио Београду.
- Рекао ми је: „Мали, дођи овамо“. Мислио сам да сам нешто забрљао, међутим, у питању је било нешто сасвим друго. Рекао ми је да га следећег дана, у осам ујутру, чекам испред Музичке школе „Мокрањац“ да одемо код професора соло певања. Наравно, нисам смео да противуречим, јер је био ауторитет и веома поштован, заслужено. Одвео ме је код професора Бранка Цвејића који ми је, после неких петнаестак минута распевавања, рекао: „Дете, ти имаш оно што се рађа једном у 50 година“. Ја тада нисам знао о чему се ради. Наравно, у питању је био некакав гласовни распон који је мени био нормалан, али њима као педагозима и стручњацима у тој области, је био довољан за почетак једног вокалног школовања – рекао је признати уметник који је Факултет музичке уметности у Новом Саду уписао у класи професора Октава Енигарескуа. Већ на крају прве године, као солиста почетник, добио је стални ангажман у оперском ансамблу Српског народног позоришта, а прву улогу имао је у „Севиљском берберину“ (Фјорело). Ипак, у Новом Саду није остао дуго због, како је рекао, економских разлога. Одлучио се за одлазак на „прилично боље место“, по препоруци примадоне Бисерке Цвејић, у Оперу Хрватског народног казалишта у Загребу. У том граду, на неких 400 километара од његовог родног Београда, остао је три године, „све до оних несрећних догађаја у целој Југославији“.
- Тај период памтим као један од лепших делова карије што се тиче бивше државе – признао је Томашев.
Деби у Народном позоришту имао је 1988. године у Вердијевом „Трубадуру“, на Сцени у Земуну.
- Те представе се сећам, пре свега, по сјајној сарадњи са великим маестром Бориславом Поповићем – рекао је Томашев који је после положене аудиције у Народном позоришту, годину дана био „на пробном раду, а тек после тога сам добио стално место“.
Поред насловне улоге у Вердијевом „Атили“, којом је обележио вредан јубилеј, на сцени матичног театра публика га може видети и као Рамфиса („Аида“), Базилија („Севиљски берберин“), Гвардијана („Моћ судбине“), Спарафучила („Риголето“), Захарија („Набуко“), Великог инквизитора („Дон Карлос“), Грјемина („Евгеније Оњегин“) и Рајмонда („Лучија од Ламермура“).
Поред успешних наступа у Београду, веома често је ангажован у разним оперским продукцијама широм света - у Македонији, Румунији, Хрватској, Мађарској, Словенији, Аустрији, Швајцарској, Чешкој, Немачкој, Француској, Данској, Малти, Италији, Америци, Јапану и Русији. На сценама у тим државама, до сада је одиграо 427 представа.
На питање која му је улога у досадашњем току каријере најдража, рекао је да, нажалост, још увек нема одговор.
- Улога коју највише волим, ценим и коју желим да певам, још није отпевана. Реч је о Мефистофелу Арига Бојтоа. Било би лепо да се то уради овде, у Народном позоришту, јер у окружењу дефинитивно не постоји ниједна оперска кућа која у овом тренутку може то да изведе – истакао је Томашев који од 1998. године има статус првака Опере.
На крају сусрета, уз бурно одобравање и срдачан аплауз присутних, управник Божидар Ђуровић уручио му је сребрњак Народног позоришта.
- Умни људи кажу да би људски живот без сећања, изгледао знатно другачије. Ко зна на шта би личио? А, Ниче каже да би живот без музике био погрешан... Вечерас сам чуо многе ствари које нисам знао. Овај музеј и ови циклуси, имају за циљ да мало разоткрију и уђу у тајну тог богатства унутрашњег живота великих уметника. Захваљујем се господину Томашеву за 25 година истинског позоришног трајања. Желим му да траје не још 25 година, него и дуже. Желим му да чува тај Божији дар који има и да увек, када се сети Народног позоришта, а и када је овде, има тај осећај који пише на кутији од сребрњака да је ово позориште његов дом. Сребрњак Народног позоришта дарујемо најбољима и најмилијима – казао је Ђуровић.
М.Б.