У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОДРЖАНО ВЕЧЕ СА ЈИРЖИЈЕМ МЕНЦЛОМ

У оквиру циклуса "Сусрети", у уторак 5. априла у Музеју Народног позоришта у Београду одржано је вече са славним чешким редитељем Јиржијем Менцлом.

Угледног госта поздравила је историчарка и кустоскиња Зорица Јанковић која је, између осталог, казала да су Менцлова богата уметничка каријере праћена низом домаћих и међународних награда, љубав према нашој земљи, као и лично пријатељство са српским филмским и позоришним ствараоцима више од препоруке да буде гост тог циклуса.
- Његово досадашње дело већ га је уврстило у Музеј Народног позоришта – рекла је она, а потом је присутнима приказан део из позоришне представе “Пензион за слободну господу” Шона Окејсија из 1988. године у којој угледни уметник тумачи једну од главних улога.
У овој комедији, захтевној по енергији и пуној гегова, Менцл је фасцинирао публику у Музеју Народног позоришта особеним хумором, сјајном глумом и невероватним акробацијама.
- Веома сам поносан на ту представу зато што сам радио нешто што не знам – рекао је Менцл кога је домаћин вечери, управник Народног позоришта Божидар Ђуровић назвао једним од “највећих живих уметника, када је реч о филму и позоришту“.
У спонтаној и веома пријатној атмосфери, славни гост је одговарао на питања посетилаца, а једно од њих односило се и на оцену из физичког васпитања с обзиром на чињеницу да је у поменутој представи демонстрирао невероватне физичке способности.
- Имао сам двојку, тројку – казао је кроз смех и додао: - Када је представу видео мој професор физичког васпитања његовом дивљењу није било краја – присетио се Менцл који је одиграо велики број позоришних улога и глумио у шездесетак филмова.
- У представи “Пензион за слободну господу” заиграо сам уместо једног веома популарног глумца кога је публика много волела. Себи сам рекао да морам, на неки начин, да надокнадим његово одсуство, да урадим нешто посебно. Временом, од те улоге почео сам да правим циркус. Представа је имала око 350 извођења. За то време поломио сам неколико кишобрана, фракова и столица... То је најлепши део мог живота. Увек сам се радовао представи, као да идем да се сретнем с неком девојком – рекао је Менцл који је на једном веома јаком позоришном фестивалу у Финској, где су играна дела Шекспира, Чехова... добио награду за глуму, а у образложењу је речено је са том улогом “оспорио законе физике”.
- Бити глумац је необавезујућа ствар. То ме много занима. Лагодније је бити глумац, јер редитељ има много више одговорности. Када бих умео и могао, стално бих био глумац – истакао је Менцл.
Његова редитељска поетика могла би се дефинисати као комбинација превасходно хуманистичког погледа на свет, кроз призму хумора, а са призвуком сарказма. Светску славу стекао је 1967. године, када је с филмом "Строго контролисани возови", рађеним на основу Храбаловог романа, освојио награду „Оскар“ Америчке филмске академије, за најбољи филм на страном језику.
- Нисам очекивао ту награду. То је будалаштина мислити на „Оскара“ – казао је Менцл, а потом је испричао анегдоту која на најбољи могући начин представља америчку “општу културу”, односно податак колико су “Јенкији” неинформисани у неким стварима.
- Када сам рекао да долазим из Чехословачке, казали су: “Нека живи Тито”. Иначе, те године кад сам добио “Оскара”, у конкуренцији је био и филм Александра Саше Петровића “Скупљачи перја”. Глумац који је отворио коверат, рекао је да је награду добио југословенски филм. Саша је већ устао, био је усхићен, а онда... Прочитао је: “Строго контролисани возови” – присетио се тог догађаја Менцл који није био миљеник комунистичке власти у својој земљи. У прилог томе говори и податак да је чешка влада 1969. године забранила његов филм “Шева на жици” који је коначно одобрен за приказивање тек 1990, по паду комунистичког режима. Менцлов досадашњи опус чини тридесетак филмова, међу којима се, поред поменутих, издвајају и "Стрижено кошено", "Необични доживљаји војника Чонкина", "Служио сам енглеског краља" и црна комедија "Село моје мало" која је 1986. године, такође, била номинована за “Оскара”.
На питање кога посебно цени у филмском свету, казао је да је раније много волео филмове чувеног француског редитеља Жана Реноара, потом Милоша Формана, а да се у последње време диви Вудију Алену. Од екс југословенских филмова издвојио је остварења Слободана Шијана “Маратонци трче почасни круг” и “Ко то тамо пева”, а рекао је и да је упознат са опусом Кустурице, Макавејева и Пурише Ђорђевића.
- Мене је Пуриша у Прагу учио где се налазе добре кафане – казао је, шеретски, Менцл припадник "новог таласа чешке кинематографије" који је дипломирао на Прашкој филмској академији ФАМУ 1962. године.
- Ту су нас натерали да схватимо да је стварање филма део културе. Те четири године су биле пуне информација које нису биле везане само за филм. Тада су на академији предавали професори коју су у свом послу били прворазредни. Данас је на тој академији доста тога другачије, јер се уче само теорија и уметност. Све се учи, само не професија – оценио је он.
Његова дефиниција уметности заснована је на теорији да то што ради могу да схвате и “обични” гледаоци, али и интелектуалци.
- Хтео сам да снимам филмове које ће разумети и моја мајка, кројачица, а са друге стране, нисам желео да се стидим пред својим оцем који је књижевник. То је та линија које се држим целог живота – рекао је Менцл на крају разговора поздрављен снажним аплаузом публике.
У име Народног позоришта, Божидар Ђуровић уручио је славном уметнику сребрњак Националног театра. Захваливши се, Менцл је кратко додао да ће бити срећан ако је то заслужио.
М.Б.