„RODOLjUPCI“ U ZVANIČNOJ SELEKCIJI 45. POZORIŠNOG FESTIVALA „DANI KOMEDIJE“

Predstava “Rodoljupci”, po tekstu Jovana Sterije Popovića, u režiji i scenografiji Andraša Urbana, uvrštena je u zvaničnu selekciju 45. pozorišnog festivala najboljih komediografskih ostvarenja Srbije "Dani komedije" u Jagodini.
Na predstojećoj manifestaciji, koja će u selekciji rediteljke Ivane Vujić, biti održana od 20. do 27. marta, u konkurenciji za nagrade učestvovaće i predstave „Odumiranje međeda“ (Narodno pozorište Užice), „Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera" (Knjaževsko srpski teatar Kragujevac), „Prs,o" (Narodno pozorište „Toša Jovanović" Zrenjanin), „Kidaj iz moje kuhinje" (Šabačko pozorište), „Razbijeni krčag" (Jugoslovensko dramsko pozorište) i „Klaustrofobična komedija" (Zvezdara teatar).
Predstava je premijerno izvedena 30. oktobra prošle godine na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
Nedugo posle toga, „Rodoljupci“ su dobili veoma dobre ocene i publike i kritike, a u međuvremenu, u svim anketama, proglašeni su za najbolju predstavu u 2015. godini.
U podeli su Slobodan Beštić (Žutilov), Anastasia Mandić (Nančika), Suzana Lukić (Milčika), Pavle Jerinić (Šandor Lepršić), Nela Mihailović (Gospođa Zelenićka), Hadži Nenad Maričić (Šerbulić), Nikola Vujović (Smrdić), Predrag Ejdus (Gavrilović), Branko Jerinić (Nađ Pal), Bojan Krivokapić (Eden)...
Dramaturzi su Slavko Milanović i Suzana Vuković, koja je i saradnik reditelja, komppozitor je Irena Popović Dragović, a kostimograf Marina Sremac.
M.B.

                         Intervju sa rediteljem Urbanom, objavljen 2. februara u 94. broju „Pozorišnih novina“

                                                                              Suočavanje sa sobom boli

Sterijini „Rodoljupci“, premijerno izvedeni 30. oktobra u režiji Andraša Urbana, dobili su veoma pozitivne ocene ne samo od publike, već i od kritike. Naime, u svim anketama, bez obzira na to da li je reč o štampanim ili elektronskim medijima, ovo „veselo pozorje u pet dejstvija“ proglašeno je za najbolju predstavu u 2015. godini.
Kritičari su složni u oceni da ste tekstu prišli iskreno i da ste uspeli da otvorite sve slojeve njegovog značenja. Da li ste očekivali baš toliku „bujicu“ pozitivnih komentara?
Iskreno da kažem, ne bavim se unapred pitanjem kako će predstava biti procenjena od strane stručne javnosti, no povremeno kad uradim neku scenu, čujem kako ko reaguje, recimo od kritičara. Inače, dok radim, ja na izvestan način mislim o publici, o čoveku gledaocu koji će to primati na neki način. Jer, pojam gledaoca je nekako istovetan i sa mnom. I ja, kao reditelj, ipak sam i gledalac, pa na neki način moja percepcija je i njegova ili obrnuto. No, izuzetno mi je drago da se „Rodoljupci” prihvataju, i da na svoj način komuniciraju sa ljudima raznih političkih ubeđenja, bez nekog podilaženja.
Postavka govori o posledicama manipulacije raznim ideologijama, nabijena je bolnim emocijama i nasiljem, kao sirova i surova žurka na temu tragične realnosti koju svi vidimo, ali ništa ne činimo da to promenimo. U stalnom smo sukobu poimanja razlika između patriotizama i nacionalizama, istinskog rodoljublja i manipulacije rodoljubljem . Naša istorija se, očito, i dalje vrti ukrug. Dokle?
Opet moram početi odgovor sa reči „iskreno”. Dakle, iskreno mislim da je vrlo teško javno podvući neku crtu između raznih patriotizama, dobrog i zlog. Bez obzira što otprilike znamo na šta mislimo u tom razlikovanju, bez obzira što ih definišemo na neki način, ipak je to vrsta nekog kukavičluka. U jednom trenutku kada se začuju trube o ugroženosti, svi ti razni patriotizmi će se naći ponovo pod istom zastavom, i zna se ko izlazi u priči kao dominantni predvodnik. Nacionalizam uvek nađe svoj put u predvođenju tim emocijama. Mi nikad nismo rasčistili te priče. Stalno se nekako licemerno odnosimo prema raznim segmentima društva. U jednu ruku govorimo o nekoj liberalnoj, demokratskoj i evropskoj stvarnosti, putu ka tome, s druge strane, ispod stola ili čak i javno, na paradoksalan način forsiramo ideje koje su suprotne ovim prethodnim. Nacionalizam, čak i neka vrsta šovinizma se nekako održava u životu u svim prilikama, namerno. U svakom trenutku možete očekivati bujicu toga. A stradaju i stradaće uvek nevini ljudi kao žrtve te izmanipulisane politike. Suočavanje sa sobom je bolan proces. Društvu je potrebna spremnost da pogleda sebi u oči. A to je najteže. Rodoljupci, poput Sterijinih, menjaju svoj način govora, čak i suštinski sadržaj, a uticaj im ostaje isti. Biti licemer, postaje karakteristika koja je dobrodošla. Momenti javnog i deklarativnog su samo floskule spektakla, i to je nekako opšte prihvaćeno pravilo. Nažalost, plašim se da ni u nekoj pozadini nema pravih sadržaja, osim onih koje nalazimo u Sterijinom tekstu.
U ovom komadu, sa elementima brehtovskog teatra, određeno mesto, kao deo scenske radnje, pripada songovima urađenim na stihove Jovana Sterije Popovića, Đure Jakšića, Jovana Hadžića i Stevana Vladislava Kaćanskog. Koliko je za Vas muzika inspirativan segment u kreativnom stvaranju pozorišnog čina?
Sa Irenom Popović Dragović već izvesno vreme radim zajedno na nekoj vrsti muzičkog teatra, koji se razlikuje od onog mjuzikholskog. Song i muzika su deo radnje, ili sama radnja. Dopunjuje se sa ostalim akcijama i postaje organski deo samog dešavanja i na idejnom i na praktičnom planu. Songovi za ovu predstavu nastali su u saradnji sa Suzanom Vuković kao dramaturgom i saradnikom te produkcije. Da ne zaboravimo, da ni muzika ni pesme nisu samo intermeco, nisu momenti da predahnemo, nego naprotiv. Čine povremeno suštinu samog scenskog dešavanja. No, da sve to profunkcioniše treba vam i dobar ansambl. To ne znači samo tehničko baratanje glumačko-scenskim sredstvima, već i neku vrstu lične, ljudske spremnosti što se tiče otvorenosti, kolektivnog delovanja… Pored pominjanog uspeha „Rodoljubaca”, možda mi je još draži odnos koji sam imao sa tim ljudima sa kojima sam radio predstavu. Tu, pre svega, mislim na one momente gde smo nekako zajedno prihvatali jedni druge, gde smo uspevali dolaziti do nekog konsenzusa u rešenjima, gde su svi nekako shvatili ono najbitnije u teatru, a to je zajednički čin, zajednički događaj.
Mikojan Bezbradica