„РОДОЉУПЦИ“ У ЗВАНИЧНОЈ СЕЛЕКЦИЈИ 45. ПОЗОРИШНОГ ФЕСТИВАЛА „ДАНИ КОМЕДИЈЕ“

Представа “Родољупци”, по тексту Јована Стерије Поповића, у режији и сценографији Андраша Урбана, уврштена је у званичну селекцију 45. позоришног фестивала најбољих комедиографских остварења Србије "Дани комедије" у Јагодини.
На предстојећој манифестацији, која ће у селекцији редитељке Иване Вујић, бити одржана од 20. до 27. марта, у конкуренцији за награде учествоваће и представе „Одумирање међеда“ (Народно позориште Ужице), „Јелисаветини љубавни јади због молера" (Књажевско српски театар Крагујевац), „Прс,о" (Народно позориште „Тоша Јовановић" Зрењанин), „Кидај из моје кухиње" (Шабачко позориште), „Разбијени крчаг" (Југословенско драмско позориште) и „Клаустрофобична комедија" (Звездара театар).
Представа је премијерно изведена 30. октобра прошле године на Великој сцени Народног позоришта у Београду.
Недуго после тога, „Родољупци“ су добили веома добре оцене и публике и критике, а у међувремену, у свим анкетама, проглашени су за најбољу представу у 2015. години.
У подели су Слободан Бештић (Жутилов), Анастасиа Мандић (Нанчика), Сузана Лукић (Милчика), Павле Јеринић (Шандор Лепршић), Нела Михаиловић (Госпођа Зеленићка), Хаџи Ненад Маричић (Шербулић), Никола Вујовић (Смрдић), Предраг Ејдус (Гавриловић), Бранко Јеринић (Нађ Пал), Бојан Кривокапић (Еден)...
Драматурзи су Славко Милановић и Сузана Вуковић, која је и сарадник редитеља, комппозитор је Ирена Поповић Драговић, а костимограф Марина Сремац.
М.Б.

                         Интервју са редитељем Урбаном, објављен 2. фебруара у 94. броју „Позоришних новина“

                                                                              Суочавање са собом боли

Стеријини „Родољупци“, премијерно изведени 30. октобра у режији Андраша Урбана, добили су веома позитивне оцене не само од публике, већ и од критике. Наиме, у свим анкетама, без обзира на то да ли је реч о штампаним или електронским медијима, ово „весело позорје у пет дејствија“ проглашено је за најбољу представу у 2015. години.
Критичари су сложни у оцени да сте тексту пришли искрено и да сте успели да отворите све слојеве његовог значења. Да ли сте очекивали баш толику „бујицу“ позитивних коментара?
Искрено да кажем, не бавим се унапред питањем како ће представа бити процењена од стране стручне јавности, но повремено кад урадим неку сцену, чујем како ко реагује, рецимо од критичара. Иначе, док радим, ја на известан начин мислим о публици, о човеку гледаоцу који ће то примати на неки начин. Јер, појам гледаоца је некако истоветан и са мном. И ја, као редитељ, ипак сам и гледалац, па на неки начин моја перцепција је и његова или обрнуто. Но, изузетно ми је драго да се „Родољупци” прихватају, и да на свој начин комуницирају са људима разних политичких убеђења, без неког подилажења.
Поставка говори о последицама манипулације разним идеологијама, набијена је болним емоцијама и насиљем, као сирова и сурова журка на тему трагичне реалности коју сви видимо, али ништа не чинимо да то променимо. У сталном смо сукобу поимања разлика између патриотизама и национализама, истинског родољубља и манипулације родољубљем . Наша историја се, очито, и даље врти укруг. Докле?
Опет морам почети одговор са речи „искрено”. Дакле, искрено мислим да је врло тешко јавно подвући неку црту између разних патриотизама, доброг и злог. Без обзира што отприлике знамо на шта мислимо у том разликовању, без обзира што их дефинишемо на неки начин, ипак је то врста неког кукавичлука. У једном тренутку када се зачују трубе о угрожености, сви ти разни патриотизми ће се наћи поново под истом заставом, и зна се ко излази у причи као доминантни предводник. Национализам увек нађе свој пут у предвођењу тим емоцијама. Ми никад нисмо расчистили те приче. Стално се некако лицемерно односимо према разним сегментима друштва. У једну руку говоримо о некој либералној, демократској и европској стварности, путу ка томе, с друге стране, испод стола или чак и јавно, на парадоксалан начин форсирамо идеје које су супротне овим претходним. Национализам, чак и нека врста шовинизма се некако одржава у животу у свим приликама, намерно. У сваком тренутку можете очекивати бујицу тога. А страдају и страдаће увек невини људи као жртве те изманипулисане политике. Суочавање са собом је болан процес. Друштву је потребна спремност да погледа себи у очи. А то је најтеже. Родољупци, попут Стеријиних, мењају свој начин говора, чак и суштински садржај, а утицај им остаје исти. Бити лицемер, постаје карактеристика која је добродошла. Моменти јавног и декларативног су само флоскуле спектакла, и то је некако опште прихваћено правило. Нажалост, плашим се да ни у некој позадини нема правих садржаја, осим оних које налазимо у Стеријином тексту.
У овом комаду, са елементима брехтовског театра, одређено место, као део сценске радње, припада сонговима урађеним на стихове Јована Стерије Поповића, Ђуре Јакшића, Јована Хаџића и Стевана Владислава Каћанског. Колико је за Вас музика инспиративан сегмент у креативном стварању позоришног чина?
Са Иреном Поповић Драговић већ извесно време радим заједно на некој врсти музичког театра, који се разликује од оног мјузикхолског. Сонг и музика су део радње, или сама радња. Допуњује се са осталим акцијама и постаје органски део самог дешавања и на идејном и на практичном плану. Сонгови за ову представу настали су у сарадњи са Сузаном Вуковић као драматургом и сарадником те продукције. Да не заборавимо, да ни музика ни песме нису само интермецо, нису моменти да предахнемо, него напротив. Чине повремено суштину самог сценског дешавања. Но, да све то профункционише треба вам и добар ансамбл. То не значи само техничко баратање глумачко-сценским средствима, већ и неку врсту личне, људске спремности што се тиче отворености, колективног деловања… Поред помињаног успеха „Родољубаца”, можда ми је још дражи однос који сам имао са тим људима са којима сам радио представу. Ту, пре свега, мислим на оне моменте где смо некако заједно прихватали једни друге, где смо успевали долазити до неког консензуса у решењима, где су сви некако схватили оно најбитније у театру, а то је заједнички чин, заједнички догађај.
Микојан Безбрадица