PREMIJERNA OBNOVA OPERE „ATILA“ SA IVANOM TOMAŠEVOM U NASLOVNOJ ULOZI, 25. JUNA

Premijerna obnova opere „Atila“ Đuzepea Verdija u režiji Dejana Miladinovića biće održana 25. juna na Velikoj sceni, a naslovnu ulogu tumačiće Ivan Tomašev koji će ovom predstavom obeležiti 25. godina umetničkog rada.

Opera je praizvedena 17. marta 1846. godine u Veneciji u Teatro la Fenice.
Libreto je uradio Temistokle Solera prema tragediji Atila, kralj Huna (Attila, König der Hunnen) Zaharije Vernera.
Radnja se dešava sredinom V veka u Akvileji u tršćanskom zalivu, Jadranskim lagunama na budućem mestu Venecije i okolini Rima.
Ansambl Opere Narodnog pozorišta uvrstio je ovaj naslov prvi put u svoj repertoar u sezoni 1986/87. godine. Predstava je premijerno izvedena na Velikoj sceni Centra “Sava”, takođe, u režiji Dejana Miladinovića, koji je naslovnu ulogu poverio Aleksandru Đokiću. U međuvremenu, postavka je imala obnovu 23. januara 1993, a četiri godine kasnije, 14. juna 1997. i premijernu obnovu.
U ovoj najnovijoj obnovi, Atilu će, u alternaciji sa Tomaševom, tumačiti Dragoljub Bajić i Živan Saramandić.
U podeli su i: Sanja Kerkez/Ana Rupčić Petrović (Odabela), Marko Kalajanović k.g./Miodrag D. Jovanović (Ecio), Janko Sinadinović/ Dušan Plazinić (Foresto), Danilo Stošić/ Dejan Ljutovac (Uldino) i Miloš Đuričić/Aleksandar Pantelić/ Mihailo Šljivić (Leona).
Dirigent je Dejan Savić, a asistent dirigenta Đorđe Pavlović.
Scenografiju je uradio Aleksandar Zlatović, kostime Milanka Berberović, a koreografiju Vladimir Logunov.

INTERVJU: IVAN TOMAŠEV, OPERSKI PRVAK
                                               Libreto je Sveto pismo
Opera u tri čina s prologom „Atila“, slavnog italijanskog kompozitora Đuzepea Verdija, posle nekoliko godina, ponovo će biti uvrštena u redovni repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu. Obnova, u režiji Dejana Miladinovića, biće održana 25. juna na Velikoj sceni, a naslovnog junaka, kralja Huna, tumačiće operski prvak, bas, Ivan Tomašev koji će tim nastupom proslaviti dve i po decenije umetničkog rada. Govoreći o toj veoma zahtevnoj roli, priznati umetnik, u intervjuu za „Pozorišne novine”, kaže da pripada onoj grupi operskih pevača koji određenu ulogu ne doživljava „po težini, već jednoj sadržajnoj lepoti linije, fraze i po dramaturškom zahvatu”.
Ulogu nikad ne doživljavam po težini, već po sadržajnoj lepoti linije, fraze i po dramaturškom zahvatu. Nikada nisam razumeo šta znači „teška uloga“. Možda nekada, dok sam bio mlad, iz neznanja. Međutim, sa iskustvom, došao sam do stanovišta da ulogu gledam kao lepu ženu. Znači, sviđa mi se ili ne sviđa. Što se tiče Atile, to je, pre svega, jedan veliki izazov u kreativnom i interpretativnom smislu.
Ovo je drugi put da pevate tu ulogu?
Da. Prvi put, to se desilo... ne sećam se koja je godina u pitanju, isto na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, ali u jednoj drugoj konstalaciji. Tada sam bio zamena, odnosno druga podela. Gledao sam to sa „klupe za rezervu“, a sada sam u prvom planu. Verujem da ćemo imati veliki uspeh kod publike i da ćemo predstavu izvesti na evropski nivo.
Ulogom Atile proslavićete i vredan jubilej – 25 godina umetničkog rada...
Imam osećaj da još mnogo toga lepog mogu da otpevam i da uradim. Ovih 25 godina nose u sebi i lepe i ružne trenutke. U početku, u Narodnom pozorištu me nisu doživljavali kao potencijal i bio sam svrstavan u neku čudnu, drugu kategoriju. Vođen crtom svog karaktera, nisam pristao na to i odlučio sam da dokažem, i drugima i sebi, da nisu u pravu. Nastupio sam davne 1996. godine na, sada prestižnom a tada u začecima, operskom festivalu u Santa Margareti u Austriji i posle toga su mi bila širom otvorena vrata za mnoge angažmane. Dokazao sam i sebi i ovom pozorišnom operskom miljeu da neke sumnje, i ako su postojale, nisu opravdane. Nastupao sam u Rumuniji, Bugarskoj, Hrvatskoj, Makedoniji, Austriji, Mađarskoj, Švajcarskoj, Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, Danskoj, Malti, Americi, Japanu, Rusiji... Tih 426 nastupa u predstavama širom sveta, najbolji su dokaz da sam bio u pravu što sam tražio put do uspeha i našao ga.
Šta biste od svega toga izdvojili kao najznačajnije, što je dalo poseban pečat Vašoj karijeri?
Sticajem okolnosti koje sam pomenuo, angažman i deo karijere u Narodnom pozorištu su mi ostali u senci onoga što sam radio u inostranstvu, gde sam imao jednu sasvim drugačiju, pozitivnu struju i energiju koje su me gurale napred. Tu sam našao satisfakciju i, bogami, veliki uspeh i zadovoljstvo. Najznačajnija, za sve ove godine, svakako je naslovna uloga u Masneovoj operi „Don Kihot“ na sceni Državne opere u Pragu. Interesantno je, a to je rečeno i na tamošnjoj konferenciji za novinare, da sam bio prvi operski pevač koji je posle Miroslava Čangalovića, nakon 45 godina, u istoj toj ulozi stao na daske te opere.
Situacija vezana za Vaš angažman u Narodnom pozorištu danas je znatno drugačija?
Apsolutno. Pomenute probleme sam imao u ranijem periodu svoje karijere, naročito tokom devedesetih, ali i prvih godina ovog veka. Naime, moje vrednosti od strane bivšeg rukovodstva opere i pozorišta, bile su relativizovane. Puno umetnika, iz raznih branši, imalo je istu sudbinu i isti put. Međutim, verovatno mi je baš ta skrajnutost dala snagu da se dokazujem na drugom mestu, u inostranstvu.
Čovek se godinama uči, stiče znanje, razna iskustva... Šta ste posebno „upili” kada je reč o operi?
Definitivno sam naučio da je operska muzika nešto što je rađeno u nekoliko faza. Naučio sam, i stojim iza toga, da je libreto to što je prvo napisano, a tek onda dolazi muzika, odnosno kompozitor. Verujem, poznajući rad naših i kolega u inostranstvu, da pripadam onim retkim umetnicima koji se, na prvom mestu, bave libretom kroz glumački rad da bi ga osmislili kroz muziku. To se pokazalo kao jedna veoma uspešna odluka na putu do željenog rezultata. Dakle, to je način da se izrazi, ne pevanim tonom, nego pevanim tekstom, pevanom rečju ono što je libretista i kompozitor hteo da kaže. Libreto je Sveto pismo. I, inače, Sveto trojstvo, bar ja tako mislim, u ovom našem poslu, su libretista, kompozitor i dirigent. 
Prema nekim podacima, 40 do 45 nastupa godišnje je otprilike realan broj koje pevač može da ostvari, a da pritom ne žrtvuje kvalitet izvođenja. Koliko ih Vi imate?
Ako govorimo o našoj operi, moje učešće svedeno je na nekih deset do 12 nastupa godišnje. Naravno, govorim o kalendarskoj godini. Sa druge strane, pretpošle godine imao sam ugovor u Italiji gde sam za samo mesec dana otpevao čak 15 predstava. Mislim da se može pevati svakog dana.... Ja i na probama, svakog dana, pevam punim glasom. Neke kolege su se čudile zašto to radim, ali ja želim da pobedim sebe i sve svoje manjkavosti koje nosim kao jedno obično ljudsko biće. Inače, da bi uspeo da dođem do željenog rezultata, prirodno je i da imam neke uzore. Pokušavam svim silama da se približim njihovom nivou.
A, oni su?
Davne, 1972, ’73 godine, kada su moji drugari već počeli da se interesuju za raznorazne tipove zabava, uobičajenih u to vreme, ja sam igrom slučaja, na crno belom televizoru, čuo jednog čiku kako divno, lepim, bogatim, dubokim glasom peva ruske pesme.
Njegovo ime glasi?
Živan Saramandić. Veoma brzo posle toga potražio sam njegove gramofonske ploče. Zaljubio sam se u taj glas i takvu vrstu pevanja. On je jedna impozantna, harizmatična pojava sa divnim glasom. Veliki šarmer i veliki umetnik. Što se tiče domaćih umetnika, on mi je jedini uzor.
A, kada su stranci u pitanju?
To je njegov i moj kolega, nažalost pokojni, bugarski bas Nikolaj Giaurov. Imao sam čast, pre nekoliko meseci, da u Državnoj operi u Sofiji nastupam u njegovom kostimu, u njegovoj najdražoj ulozi - Kralj Filip u „Don Karlosu” Đuzepea Verdija.
Umetnici svoj rad „izlažu” na uvid publici i kritici. Čiji sud, mišljenje, vam je bitnije?
Publike. Definitivno mi je mnogo draži aplauz publike, nego pisana ili usmena kritika bilo kojeg kritičara. U svojoj arhivi imam dosta dobrih, lepih i pozitivnih kritika. Međutim, kritika ne kupuje ulaznice, niti kritika puni gledalište. Ako imate uspeh kod publike, bez obzira na stav kritike, otvaraju vam se „rajska vrata” da idete napred, da letite. To su pozitivni vetrovi. Ispričaću vam jednu anegdotu. Na koktelu u Santa Margareti 1997. godine, posle odigrane poslednje predstave, producent Volfgang Verner, upitao me je da li bi i sledeće sezone želeo ponovo da pevam. Pristao sam, ali me veoma interesovalo zašto želi opet da me angažuje. Kratko je odgovorio da ima neki poseban model. Šta ste po profesiji - upitao sam. Ekonomista, komercijalista – reče on. Jel’ se razumete u muziku – upitah zbunjeno. Ne – odgovori Verner. Pa, kako fomirate svoj stav – bio sam uporan. U toku svake pauze, između dva čina ili promene, šetam između publike koja me ne poznaje i slušam šta pričaju o pevačima i, naravno, na kraju merim aplauz. Eto, to vam je odgovor!
Mikojan Bezbradica
(Intervju je objavljen u 53. broju „Pozorišnih novina“, 28. maja 2011.)