ПРЕМИЈЕРНА ОБНОВА ОПЕРЕ „АТИЛА“ СА ИВАНОМ ТОМАШЕВОМ У НАСЛОВНОЈ УЛОЗИ, 25. ЈУНА

Премијерна обнова опере „Атила“ Ђузепеа Вердија у режији Дејана Миладиновића биће одржана 25. јуна на Великој сцени, a насловну улогу тумачиће Иван Томашев који ће овом представом обележити 25. година уметничког рада.

Опера је праизведена 17. марта 1846. године у Венецији у Teatro la Fenice.
Либрето је урадио Темистокле Солера према трагедији Атила, краљ Хуна (Attila, König der Hunnen) Захарије Вернера.
Радња се дешава средином V века у Аквилеји у тршћанском заливу, Јадранским лагунама на будућем месту Венеције и околини Рима.
Ансамбл Опере Народног позоришта уврстио је овај наслов први пут у свој репертоар у сезони 1986/87. године. Представа је премијерно изведена на Великој сцени Центра “Сава”, такође, у режији Дејана Миладиновића, који је насловну улогу поверио Александру Ђокићу. У међувремену, поставка је имала обнову 23. јануара 1993, а четири године касније, 14. јуна 1997. и премијерну обнову.
У овој најновијој обнови, Атилу ће, у алтернацији са Томашевом, тумачити Драгољуб Бајић и Живан Сарамандић.
У подели су и: Сања Керкез/Ана Рупчић Петровић (Одабела), Марко Калајановић к.г./Миодраг Д. Јовановић (Ецио), Јанко Синадиновић/ Душан Плазинић (Форесто), Данило Стошић/ Дејан Љутовац (Улдино) и Милош Ђуричић/Александар Пантелић/ Михаило Шљивић (Леона).
Диригент је Дејан Савић, а асистент диригента Ђорђе Павловић.
Сценографију је урадио Александар Златовић, костиме Миланка Берберовић, а кореографију Владимир Лoгунов.

ИНТЕРВЈУ: ИВАН ТОМАШЕВ, ОПЕРСКИ ПРВАК
                                               Либрето је Свето писмо
Опера у три чина с прологом „Атила“, славног италијанског композитора Ђузепеа Вердија, после неколико година, поново ће бити уврштена у редовни репертоар Народног позоришта у Београду. Обнова, у режији Дејана Миладиновића, биће одржана 25. јуна на Великој сцени, а насловног јунака, краља Хуна, тумачиће оперски првак, бас, Иван Томашев који ће тим наступом прославити две и по деценије уметничког рада. Говорећи о тој веома захтевној роли, признати уметник, у интервјуу за „Позоришне новине”, каже да припада оној групи оперских певача који одређену улогу не доживљава „по тежини, већ једној садржајној лепоти линије, фразе и по драматуршком захвату”.
Улогу никад не доживљавам по тежини, већ по садржајној лепоти линије, фразе и по драматуршком захвату. Никада нисам разумео шта значи „тешка улога“. Можда некада, док сам био млад, из незнања. Међутим, са искуством, дошао сам до становишта да улогу гледам као лепу жену. Значи, свиђа ми се или не свиђа. Што се тиче Атиле, то је, пре свега, један велики изазов у креативном и интерпретативном смислу.
Ово је други пут да певате ту улогу?
Да. Први пут, то се десило... не сећам се која је година у питању, исто на Великој сцени Народног позоришта, али у једној другој консталацији. Тада сам био замена, односно друга подела. Гледао сам то са „клупе за резерву“, а сада сам у првом плану. Верујем да ћемо имати велики успех код публике и да ћемо представу извести на европски ниво.
Улогом Атиле прославићете и вредан јубилеј – 25 година уметничког рада...
Имам осећај да још много тога лепог могу да отпевам и да урадим. Ових 25 година носе у себи и лепе и ружне тренутке. У почетку, у Народном позоришту ме нису доживљавали као потенцијал и био сам сврставан у неку чудну, другу категорију. Вођен цртом свог карактера, нисам пристао на то и одлучио сам да докажем, и другима и себи, да нису у праву. Наступио сам давне 1996. године на, сада престижном а тада у зачецима, оперском фестивалу у Санта Маргарети у Аустрији и после тога су ми била широм отворена врата за многе ангажмане. Доказао сам и себи и овом позоришном оперском миљеу да неке сумње, и ако су постојале, нису оправдане. Наступао сам у Румунији, Бугарској, Хрватској, Македонији, Аустрији, Мађарској, Швајцарској, Италији, Немачкој, Француској, Данској, Малти, Америци, Јапану, Русији... Тих 426 наступа у представама широм света, најбољи су доказ да сам био у праву што сам тражио пут до успеха и нашао га.
Шта бисте од свега тога издвојили као најзначајније, што је дало посебан печат Вашој каријери?
Стицајем околности које сам поменуо, ангажман и део каријере у Народном позоришту су ми остали у сенци онога што сам радио у иностранству, где сам имао једну сасвим другачију, позитивну струју и енергију које су ме гурале напред. Ту сам нашао сатисфакцију и, богами, велики успех и задовољство. Најзначајнија, за све ове године, свакако је насловна улога у Маснеовој опери „Дон Кихот“ на сцени Државне опере у Прагу. Интересантно је, а то је речено и на тамошњој конференцији за новинаре, да сам био први оперски певач који је после Мирослава Чангаловића, након 45 година, у истој тој улози стао на даске те опере.
Ситуација везана за Ваш ангажман у Народном позоришту данас је знатно другачија?
Апсолутно. Поменуте проблеме сам имао у ранијем периоду своје каријере, нарочито током деведесетих, али и првих година овог века. Наиме, моје вредности од стране бившег руководства опере и позоришта, биле су релативизоване. Пуно уметника, из разних бранши, имало је исту судбину и исти пут. Међутим, вероватно ми је баш та скрајнутост дала снагу да се доказујем на другом месту, у иностранству.
Човек се годинама учи, стиче знање, разна искуства... Шта сте посебно „упили” када је реч о опери?
Дефинитивно сам научио да је оперска музика нешто што је рађено у неколико фаза. Научио сам, и стојим иза тога, да је либрето то што је прво написано, а тек онда долази музика, односно композитор. Верујем, познајући рад наших и колега у иностранству, да припадам оним ретким уметницима који се, на првом месту, баве либретом кроз глумачки рад да би га осмислили кроз музику. То се показало као једна веома успешна одлука на путу до жељеног резултата. Дакле, то је начин да се изрази, не певаним тоном, него певаним текстом, певаном речју оно што је либретиста и композитор хтео да каже. Либрето је Свето писмо. И, иначе, Свето тројство, бар ја тако мислим, у овом нашем послу, су либретиста, композитор и диригент. 
Према неким подацима, 40 до 45 наступа годишње је отприлике реалан број које певач може да оствари, а да притом не жртвује квалитет извођења. Колико их Ви имате?
Ако говоримо о нашој опери, моје учешће сведено је на неких десет до 12 наступа годишње. Наравно, говорим о календарској години. Са друге стране, претпошле године имао сам уговор у Италији где сам за само месец дана отпевао чак 15 представа. Мислим да се може певати сваког дана.... Ја и на пробама, сваког дана, певам пуним гласом. Неке колеге су се чудиле зашто то радим, али ја желим да победим себе и све своје мањкавости које носим као једно обично људско биће. Иначе, да би успео да дођем до жељеног резултата, природно је и да имам неке узоре. Покушавам свим силама да се приближим њиховом нивоу.
А, они су?
Давне, 1972, ’73 године, када су моји другари већ почели да се интересују за разноразне типове забава, уобичајених у то време, ја сам игром случаја, на црно белом телевизору, чуо једног чику како дивно, лепим, богатим, дубоким гласом пева руске песме.
Његово име гласи?
Живан Сарамандић. Веома брзо после тога потражио сам његове грамофонске плоче. Заљубио сам се у тај глас и такву врсту певања. Он је једна импозантна, харизматична појава са дивним гласом. Велики шармер и велики уметник. Што се тиче домаћих уметника, он ми је једини узор.
А, када су странци у питању?
То је његов и мој колега, нажалост покојни, бугарски бас Николај Гиауров. Имао сам част, пре неколико месеци, да у Државној опери у Софији наступам у његовом костиму, у његовој најдражој улози - Краљ Филип у „Дон Карлосу” Ђузепеа Вердија.
Уметници свој рад „излажу” на увид публици и критици. Чији суд, мишљење, вам је битније?
Публике. Дефинитивно ми је много дражи аплауз публике, него писана или усмена критика било којег критичара. У својој архиви имам доста добрих, лепих и позитивних критика. Међутим, критика не купује улазнице, нити критика пуни гледалиште. Ако имате успех код публике, без обзира на став критике, отварају вам се „рајска врата” да идете напред, да летите. То су позитивни ветрови. Испричаћу вам једну анегдоту. На коктелу у Санта Маргарети 1997. године, после одигране последње представе, продуцент Волфганг Вернер, упитао ме је да ли би и следеће сезоне желео поново да певам. Пристао сам, али ме веома интересовало зашто жели опет да ме ангажује. Кратко је одговорио да има неки посебан модел. Шта сте по професији - упитао сам. Економиста, комерцијалиста – рече он. Јел’ се разумете у музику – упитах збуњено. Не – одговори Вернер. Па, како фомирате свој став – био сам упоран. У току сваке паузе, између два чина или промене, шетам између публике која ме не познаје и слушам шта причају о певачима и, наравно, на крају мерим аплауз. Ето, то вам је одговор!
Микојан Безбрадица
(Интервју је објављен у 53. броју „Позоришних новина“, 28. маја 2011.)