OTVARANjE IZLOŽBE „DAVORIN JENKO 1835–1914“, 16. 05. U MUZEJU NP U OKVIRU „NOĆI MUZEJA“

U okviru popularne manifestacije „Noć muzeja“, u subotu 16. maja u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu (16,30) biće otvorena izložba „Davorin Jenko 1835–1914“.
Postavku su priredili Arhiv Srbije, Arhiv Republike Slovenije i Narodno pozorište u Beogradu, a autori su Gregor Jenuš, Jelica Reljić, Jelica Stevanović i Franc Križnar.
Izložbu je, u nešto svedenijem obimu, krajem novembra premijerno videla publika u Ljubljani, u okviru obeležavanja 100 godina od umetnikovog upokojenja. Korišćeni su materijali iz fondova Arhiva Srbije, Glazbene matice Slovenije, Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, Biblioteke grada Beograda i Istorijskog arhiva Pančevo.
Beogradska postavka će biti dopunjena eksponatima koji bliže slikaju Jenkovu delatnost u Narodnom pozorištu.
Ovaj značajni slovenački umetnik je skoro čitav radni vek proveo u Beogradu, od kojeg je veći deo posvetio našem nacionalnom teatru gde je ostavio dubok i neizbrisiv trag kao dirigent, vokalni i instrumentalni pedagog, a naročito kompozitor.
Između ostalog, Jenko se etablirao i kao rodonačelnik naše scenske muzike, a najveće domete je postigao kompozicijama inspirisanim srpskim narodnim motivima.
Izložba će biti otvorena do kraja septembra.
M.B.

 

 

 

 

SLOVENAC – RODONAČELNIK SRPSKE SCENSKE MUZIKE

U novembru 2014. se navršilo 100 godina od smrti Davorina Jenka, dugogodišnjeg kapelnika Narodnog pozorišta, čije su zasluge za razvoj naše scenske muzike nemerljive. Povodom ovog jubileja, Arhiv Srbije i Arhiv Republike Slovenije organizovali su, u prostorijama Arhiva u Ljubljani, naučni simpozijum Davorin Jenko (1835–1914): život i rad, kao i izložbu Davorin Jenko (1835–1914).
Kako bi se prilagodila prostoru i nameni Muzeja Narodnog pozorišta u Beogradu, izložba je dopunjena materijalima o Jenkovoj delatnosti u Narodnom pozorištu.
                                                                                                                   * * *
Kompozitor i dirigent Davorin Jenko je u stručnoj literaturi opisan kao „utemeljivač srpske scenske muzike i jedan od najplodnijih autora popularnih komada sa pevanjem (...) u pozorišnoj i orkestarskoj muzici postavio je osnove srpskog nacionalnog stila (...) kao kompozitor, dirigent i pedagog odigrao je presudnu ulogu u nastanku muzičkog profesionalizma u Srbiji“ (Srpski biografski rečnik Matice Srpske).
Jenko je u  Beograd, tada još uvek pod turskom vlašću, došao tri godine pre osnivanja Narodnog pozorišta, 1865. Neposredno po predaji ključeva srpskoj upravi, formira se i stalni ansambl tek osnovanog nacionalnog teatra, a u nedostatku školovanog kadra, mladi teatar se u velikoj meri oslanja na umetnike i druge pozorišne stručnjake iz okolnih zemalja, prevashodno iz istog ili srodnog govornog područja, te na talentovane i dokazane putujuće glumce i amatere. Iako osnovano kao dramski teatar, Narodno pozorište od samih početaka razvija tesnu vezu sa muzičkom umetnošću. Instrumentalna i vokalna muzika su bile sastavni deo mnogih predstava, a običaj je bio i da se pojedine numere izvode između činova, odnosno između dva ili tri kraća komada koja su igrana kao celovečernji program, radi zabavljanja publike. Kao odgovor na veliku potrebu za stalnim kapelnikom i spiritus movens-om potonje takozvane „muzičke grane“ Narodnog pozorišta u Beogradu, ubrzo stiže Slovenac, nešto ranije prispeo najpre u Pančevo gde je na preporuku direktora Bečkog konzervatorijuma došao za dirigenta tamošnjeg Srpskog crkvenog pevačkog društva (1863–1865), a potom se preselio preko Dunava da bi preuzeo funkciju dirigenta Beogradskog pevačkog društva po smrti Kornelija Stankovića (1865–1869). Prema istraživanjima Slobodana Turlakova, beogradska publika se sa Jenkovom muzikom srela ranije, 8. marta 1864, kada je na koncertu Beogradskog pevačkog društva u Kapetan Mišinom zdanju izvedena njegova kompozicija Napred, posle čega se u okviru koncertnih programa čuju i druga njegova dela: Sabljo moja, dimiskijo, Nek dušman vidi, Među braćom, Na moru, Vabilo...
Posle kraćih studija instrumentacije u Pragu, Jenko na samom kraju 1870. stupa u angažman kao kapelnik Narodnog pozorišta u Beogradu i na tom mestu ostaje do odlaska u penziju, 1902. Dramaturg i vršilac dužnosti upravnika Jovan Đorđević i Davorin Jenko 18. decembra 1870. potpisuju Ugovor u ime Pozorišnog odbora i umetnika koji se obavezuje da će vršiti: „u narodnome pozorištu dužnosti učitelja i upravitelja pevačkog, kako kad pozorišna potreba bude zahtevala“, s tim da mu se godine službe računaju od 1. januara 1871.
Od tada, pa sve do odlaska penziju 1902, Jenko je pedagog, korepetitor i dirigent, ali i kompozitor velikog broja komada koji su izvođeni između činova, kao i autentične scenske muzike za brojne predstave koje su postavljane, naročito za tada veoma popularne „komade s pevanjem“. Jedna od najvećih Jenkovih borbi je bila za formiranje i odbranu posebnog pozorišnog orkestra. Na početku rada Pozorišta i kasnije u više navrata, odlukom nadležnog ministarstva, teatar je za svoje potrebe koristio vojni orkestar što je bilo možda nešto jeftinije ali svakako veoma nepraktično i nedovoljno kvalitetno, budući da scena zahteva drugačiji instrumentalni sastav, te da se često događalo da usled službenih ili privatnih obaveza muzičara, Pozorište u poslednjem momentu mora da menja repertoar. O broju predstava za koje je Jenko komponovao muziku istraživači navode podatke koji variraju od 50-ak do skoro 100,  među kojima su Đido Janka Veselinovića i Dragomira Brzaka, Markova sablja Jovana Đorđevića, Trifkovićeva Izbiračica, Šapčaninova Zadužbina, Seoba Srbalja Đure Jakšića, Merima Matije Bana, Devojačka kletva Ljubinka Petrovića, Čiča Tomina koliba Tereze Megerle, Kućna kapica doktora Fausta Fridriha Hopa, Seoska lola Edea Tota... Imajući u vidu da je arhiva Narodnog pozorišta stradala u oba svetska rata, kao i poslovičnu nebrigu srpskog naroda prema sopstvenoj istoriji, precizan broj ovih predstava verovatno nikada nećemo ustanoviti. Izvesno je, međutim, da je Jenko naš najplodniji pozorišni kompozitor svog a možda i svih vremena.
Izuzetno vrednim i predanim radom, uspeo je da svega desetak godina po dolasku u muzički neuk glumački ansambl, sa nadarenim glumcima koje je sam obučavao postavi prvu domaću operetu, čiji je i autor. Bila je to Vračara – „čarobna opereta u tri čina“, čija premijera je izvedena 21. oktobra 1882. Stručnjaci se slažu da je najveće domete postigao u svojim scenskim delima inspirisanim našom narodnom muzikom: „pokazao (je) i dokazao ogromnu vrednost naše narodne muzike, otkrio riznicu narodnog muzičkog blaga“. (Gavrilo Kovijanić, Građa Arhiva Srbije o Narodnom pozorištu u Beogradu 1835–1914)
U poznijim godinama Jenku pomažu mlađe kolege, najpre Oskar Malata koji je od leta 1895. drugi kapelnik, ali i Franjo Pokorni, Stanislav Binički, Petar Krstić... Zahvalni Teatar i ceo Beograd u januaru 1901. Davorinu Jenku prave veliku proslavu – 40 godina umetničkog rada i 30 godina u Narodnom pozorištu. „Za tu priliku g. Jenko je sam izabrao Đidu u kome su komadu njegove kompozicije. Takođe izmeđ činova sviraće se samo g. Jenkove kompozicije“, najavljuje ovaj događaj „Pozorišni list“. Posle svečane predstave 16. januara koja je ujedno bila i njegov oproštaj od scene i od dirigentske palice, isto glasilo odaje umetniku priznanje za pionirski rad u oblasti domaće a naročito scenske muzike: „Što Jenkovoj muzici daje naročitu draž i prednost; što je našoj duši tako prikladna i što je tako lepo razumemo i volimo, jeste narodni jezik kojim govori njegova umetnost; jer iz njegovih motiva ističe čista narodna, slovenska duša. Narodni motivi ogledaju se u svima njegovim muzičkim radovima; njegova je muzika većim delom izraz narodne duše, narodnog osećanja, za to i godi toliko duhu i ukusu našem (...) Jenko se može zadovoljno da osvrne na dane prošlosti svoje, jer su to bili dani korisna i dobra rada. On je vek svoj uložio i utrošio za jednu veliku stvar i živeo je za nju – za umetnost“.
Zvanično je u penzionisan tek dve godine kasnije, a poslednje godine je proveo u Ljubljani gde je i umro. Među brojnim priznanjima kojima je Jenko bio ovenčan su i orden sv. Save III i IV reda, Kolajna kneza Miloša i članstvo u Srpskoj akademiji nauka.
Kao što je pomenuto, neki komadi sa Jenkovom muzikom, iako pisanom za najblaže rečeno skromne mogućnosti i kapacitete – umetničke i stručne – kojima je Narodno pozorište raspolagalo u svojim prvim decenijama postojanja, nadživeli su kompozitorovo doba. Još je više Jenkovih kompozicija koje su i danas žive i poznate, iako se za neke i ne zna ko im je autor, kao što su, na primer: Gde si dušo, gde si rano?, Gde ćeš biti, mala Kejo?, Seoska sam lola...
Navedimo i jedan kuriozitet vezan za Davorina Jenka: pored brojnih himni pisanih za različita pevačka društva, on je autor i dve nacionalne – još od 1860. slovenački narod peva njegovu kompoziciju Naprej, zastava Slave! kao himnu (zvaničnu ili nezvaničnu, jedno vreme i zabranjenu; sada je to himna Slovenačke vojske), a kompozicija Bože pravde, pisana kao završna horska numera za alegoriju u stihovima Markova sablja koja je igrana u čast punoletstva kneza Milana Obrenovića, 11. avgusta 1872, deset godina kasnije postaje i (uz dužu pauzu) do danas ostaje – državna himna Srbije.
Jelica Stevanović