Verter

VERTER – roman i opera
U autobiografskom delu Iz mog života, veliki nemački pesnik Gete napisao je o svom Verteru: „Dejstvo te knjižice bilo je veliko, upravo ogromno, i to u prvom redu zbog toga što je došlo u pravo vreme. Jer kao što je potrebna mala iskra da izazove eksploziju džinovske mine, tako je i eksplozija do koje je u publici došlo bila snažna, jer se mladi svet već sam bio potkopao...“Čitavo jedno pokoljenje se oduševljavalo tim romanom. Mladići su se oblačili kao Verter: plavi frak i žuti prsluk. Verter je prouzrokovao više samoubistava nego najlepša žena, tvrdila je francuska književnica Madam de Stal. Lik Vertera nosi u sebi pečat autobiografskog; Geteu je kao inspiracija poslužilo samoubistvo njegovog prijatelja Vilhelma Jerusalima zbog nesrećne ljubavi. Doba u koje je Verter nastao, poznato je u nemačkoj književnosti kao Sturm und Drang, u kojem su napredni duhovi dizali glas protiv kneževskog feudalnog pritiska, protiv malograđanskog duha i puritanizma. Fabula Vertera je privukla pažnju francuskog kompozitora Žila Masnea, pesnika ljubavi. On je ljubav opevao u svim njenim formama: mističnoj, čulnoj, platonskoj i romantičnoj. Masne je Verteru utisnuo svoju dušu i savest umetnika. U ovoj operi kompozitor je ispisao najbolje i najdirljivije stranice na temu ljubavi. Roman je, u formi libreta, pretrpeo niz izmena. Prilagoditi za scenu roman u pismima koja obuhvataju veoma mnogo materijala i niz intimnih ispovesti, nije bio ni lak ni jednostavan posao. Princip jezgrovitosti i kratkoće, koji svaki operski libreto zahteva, bili su u tom smislu odlučujući. Kao glavna i jedina tema opere, za razliku od romana, ostala je ljubav Vertera prema Šarloti (...)
(...) Opera Verter nosi sva obeležja francuske lirske opere. Muzika meka, često i do sentimentalnosti sladunjava, lako prijemčiva za uho šireg sloja slušalaca. Za takvu vrstu muzike najzahvalniji materijal su ljubav i ljubavne scene u najrazličitijim formama. U tome i leži uspeh Masnea kao operskog kompozitora...

Mladen Sabljić (1973)

ŽIL EMIL FREDERIK MASNE (1842–1912)
Ovaj francuski kompozitor i pedagog rođen je u Monto le Sent-Etjenu, u porodici industrijalca. Izgubivši dobre poslovne pozicije porodica prelazi u Pariz, gde se Masne upisuje na Konzervatorijum, uči klavir kod A. Lorana, harmoniju kod N. Rebera i kompoziciju kod A. Tomaa. Brzo napreduje i odnosi više internih nagrada i priznanja. Godine 1863. dobija Grand Prix de Rome, te odlazi u Rim. Vrativši se iz Italije, postaje jedna od najuglednijih ličnosti u muzičkom životu Francuske. Izabran je za profesora kompozicije na Pariskom konzervatorijumu (1878), gde predanim radom odgaja više zapaženih kompozitora među kojima su Bruno, Pjerne, Leru, Šarpentje, Rabo, Han, Kehlin i drugi. Prvi značajniji uspeh postigao je komičnom operom Don Sezario od Bazana (1872) i oratorijumom Marija Magdalena. Od tada se posvećuje isključivo scenskom stvaralaštvu, pišući operu za operom, među kojima je i nekoliko remek-dela. U njima se ogleda njegov dugi razvojni put kao kompozitora. U početku je bio blizak Majerberovoj velikoj operi (Kralj od Lahore, Irodijada), a kasnije se sve više približava tipu intimne lirske opere, koja će postati jedini oblik njegovog izražavanja. U njegova najbolja dela ubrajaju se opere Manon, Verter i Don Kihot, u kojima se ispoljava izvrsno poznavanje scenskih zahteva i osećanje za ravnotežu oblika, dva osnovna problema koje je Masne rešavao, oslanjajući se na svoje dobro poznavanje orkestra. Težište u operama uvek postavlja na lirske momente, koji u njegovim delima ispunjavaju najbolje stranice. Izvrstan kao melodičar, svakoj ariji je dao određen psihološki karakter. Vladajući uz to dobro rečitativom, on gradi plastične vokalne deonice u lakoj i prozračnoj orkestraciji. Operu Manon je napisao 1884. po romanu A. Prevoa, oduševljen istim likom koji je inspirisao i Pučinija, a operu Verter 1892, prema Geteovom romanu Jadi mladog Vertera. Ova opera potvrđuje još više Masneovu izrazitu naklonost i spretnost kao tumača lirsko-intimnih osećanja. Svojim delima je izvršio snažan uticaj ne samo na mlade francuske kompozitore već i na slušaoce koji su pune četiri decenije sa nestrpljenjem očekivali svako njegovo delo. Pored opera, pisao je i orkestarska dela, balete, oratorijume, kantate, solo-pesme, klavirske kompozicije...

Prema: enciklopediji „Muzička umetnost”(„Interpres” - Beograd, 1972)

DORIJAN VILSON, dirigent
Dorijan Vilson, rođen 1964. godine, jedan od poslednjih studenata Leonarda Bernštajna, prvo međunarodno priznanje stekao je u svojoj 24. godini, 1989, na Međunarodnom takmičenju mladih dirigenata „Rudolf Malko“ (Malko Competition for Young Conductors). Zahvaljujući ovom uspehu angažovan je kao drugi dirigent Moskovske filharmonije, najmlađi u istoriji ovog orkestra. Bio je angažovan i kao prvi gostujući dirigent Ruskog nacionalnog orkestra, a saradnju sa Rusijom nastavio je i kasnije, naročito sa Filharmonijom Sankt Peterburga. Kao priznanje za svoj dugogodišnji rad dobio je titulu stalnog gostujućeg dirigenta Simfonijskog orkestra Sankt Peterburga. Nastupao je u najvećim dvoranama Pariza, Rima, Moskve, Tokija, Frankfurta, Helsinkija, Kopenhagena, Berlina, Amsterdama, Firence, Seula... U periodu od 1998. do 2003. godine, Vilson je bio muzički direktor Teatra Vorpomern, Nemačka. Od 2004. do 2007. godine bio je glavni gostujući dirigent, a zatim i muzički direktor Beogradske filharmonije. Tokom 2006. Vilson je dirigovao Berlinskim simfonijskim orkestrom.Prema izveštaju Federacije međunarodnih muzičkih takmičenja, Vilson je osvojio više internacionalnih nagrada za dirigovanje nego bilo koji drugi dirigent. Bio je pobednik na svim najznačajnijim svetskim takmičenjima: „Dimitri Mitropulos“ (Atina 1996), „Kiril Kondrašin“ (Amsterdam 1994), Tokio internacional (Tokio 1994), „Antonio Pedroti“ (Italija 1991), „Arturo Toskanini“ (Italija 1990. i 1992), „Nikolaj Malko“ (Kopenhagen 1989. i 1992) i „Jan Sibelijus“ (Helsinki 1995). Vilson je sarađivao i sa najeminentnijim solistima: Suraom Čerkaskijem, M. Rostropovičem, Jo-Jo-Ma, Tomasom Zehetmairom, Vladimirom Viardom, Barijem Daglasom, Borisom Berezovskim, Nelsonom, Frejrom i Nabukom Imaijem. Vilson je studirao na Konzervatorijumu u Oberlinu (klavir i istorija umetnosti), na Indijana univerzitetu (klavir i viola), na Univerzitetu u Mičigenu (orkestarsko dirigovanje i opersko podučavanje) i na Visokoj školi za muziku u Beču (dirigovanje). Njegovi učitelji, pored pomenutog  Leonarda Bernštajna, bili su i Gustav Majer, Dmitri Kitajenko, Rudolf Baršaj i Jorma Panula.

NEBOJŠA BRADIĆ, reditelj
Nebojša Bradić (Trstenik, 1956), pozorišni reditelj, diplomirao je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Borjane Prodanović. Poslediplomske studije je pohađao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Studijski je boravio u Velikoj Britaniji, Rusiji i SAD. Od 1981. do 1996. radio je kao reditelj, umetnički direktor i upravnik Kruševačkog pozorišta. Došao je u Beograd 1996, da bi preuzeo vođenje Ateljea 212. Bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu do 1999. godine, a od decembra 2000. upravnik i umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta. Režirao je više od 70 predstava u mnogim srpskim, ali i u bosanskim i grčkim pozorištima, sa posebnim afinitetom za savremenu domaću literaturu i dramatizaciju (Prokleta avlija, Derviš i smrt, Zlatno runo, Koreni, Tvrđava), kao i za teatre na otvorenim prostorima. Režirao je opere i mjuzikle, od kojih je Les Misérables, u Madlenianumu, ostvario veliki uspeh na festivalima BEMUS i NOMUS. Osnivač je Beogradskog festivala igre. Profesor je glume na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Predstave Nebojše Bradića igrane su u pozorištima bivših jugoslovenskih republika, Italiji, Austriji, Mađarskoj, Engleskoj, SAD, Češkoj, Švajcarskoj, Ukrajini, Rusiji, Grčkoj, Albaniji, Turskoj...Dobitnik je više najznačajnijih domaćih pozorišnih nagrada: devet nagrada za najbolju režiju na Pozorišnim susretima „Joakim Vujić“; prvi je dobitnik Nagrade „Nikola Peca Petrović“ za najboljeg pozorišnog menadžera; dobitnik je Sterijinih nagrada za najbolju savremenu scensku adaptaciju, dramatizaciju i režiju, kao i Nagrade „Zlatni vitez“ za režiju, na istoimenom festivalu u Moskvi. Bavi se teatrologijom i esejistikom. Objavio je knjige dramatizacija Prokleta avlija i Derviš i smrt. Član je umetničkih udruženja i stručnih tela više kulturnih institucija i manifestacija.