Вертер

ВЕРТЕР – роман и опера
У аутобиографском делу Из мог живота, велики немачки песник Гете написао је о свом Вертеру: „Дејство те књижице било је велико, управо огромно, и то у првом реду због тога што је дошло у право време. Јер као што је потребна мала искра да изазове експлозију џиновске мине, тако је и експлозија до које је у публици дошло била снажна, јер се млади свет већ сам био поткопао...“Читаво једно покољење се одушевљавало тим романом. Младићи су се облачили као Вертер: плави фрак и жути прслук. Вертер је проузроковао више самоубистава него најлепша жена, тврдила је француска књижевница Мадам де Стал. Лик Вертера носи у себи печат аутобиографског; Гетеу је као инспирација послужило самоубиство његовог пријатеља Вилхелма Јерусалима због несрећне љубави. Доба у које је Вертер настао, познато је у немачкој књижевности као Sturm und Drang, у којем су напредни духови дизали глас против кнежевског феудалног притиска, против малограђанског духа и пуританизма. Фабула Вертера је привукла пажњу француског композитора Жила Маснеа, песника љубави. Он је љубав опевао у свим њеним формама: мистичној, чулној, платонској и романтичној. Масне је Вертеру утиснуо своју душу и савест уметника. У овој опери композитор је исписао најбоље и најдирљивије странице на тему љубави. Роман је, у форми либрета, претрпео низ измена. Прилагодити за сцену роман у писмима која обухватају веома много материјала и низ интимних исповести, није био ни лак ни једноставан посао. Принцип језгровитости и краткоће, који сваки оперски либрето захтева, били су у том смислу одлучујући. Као главна и једина тема опере, за разлику од романа, остала је љубав Вертера према Шарлоти (...)
(...) Опера Вертер носи сва обележја француске лирске опере. Музика мека, често и до сентименталности сладуњава, лако пријемчива за ухо ширег слоја слушалаца. За такву врсту музике најзахвалнији материјал су љубав и љубавне сцене у најразличитијим формама. У томе и лежи успех Маснеа као оперског композитора...

Младен Сабљић (1973)

ЖИЛ ЕМИЛ ФРЕДЕРИК МАСНЕ (1842–1912)
Овај француски композитор и педагог рођен је у Монто ле Сент-Етјену, у породици индустријалца. Изгубивши добре пословне позиције породица прелази у Париз, где се Масне уписује на Конзерваторијум, учи клавир код А. Лорана, хармонију код Н. Ребера и композицију код А. Томаа. Брзо напредује и односи више интерних награда и признања. Године 1863. добија Grand Prix de Rome, те одлази у Рим. Вративши се из Италије, постаје једна од најугледнијих личности у музичком животу Француске. Изабран је за професора композиције на Париском конзерваторијуму (1878), где преданим радом одгаја више запажених композитора међу којима су Бруно, Пјерне, Леру, Шарпентје, Рабо, Хан, Кехлин и други. Први значајнији успех постигао је комичном опером Дон Сезарио од Базана (1872) и ораторијумом Марија Магдалена. Од тада се посвећује искључиво сценском стваралаштву, пишући оперу за опером, међу којима је и неколико ремек-дела. У њима се огледа његов дуги развојни пут као композитора. У почетку је био близак Мајерберовој великој опери (Краљ од Лахоре, Иродијада), а касније се све више приближава типу интимне лирске опере, која ће постати једини облик његовог изражавања. У његова најбоља дела убрајају се опере Манон, Вертер и Дон Кихот, у којима се испољава изврсно познавање сценских захтева и осећање за равнотежу облика, два основна проблема које је Масне решавао, ослањајући се на своје добро познавање оркестра. Тежиште у операма увек поставља на лирске моменте, који у његовим делима испуњавају најбоље странице. Изврстан као мелодичар, свакој арији је дао одређен психолошки карактер. Владајући уз то добро речитативом, он гради пластичне вокалне деонице у лакој и прозрачној оркестрацији. Оперу Манон је написао 1884. по роману А. Превоа, одушевљен истим ликом који је инспирисао и Пучинија, а оперу Вертер 1892, према Гетеовом роману Јади младог Вертера. Ова опера потврђује још више Маснеову изразиту наклоност и спретност као тумача лирско-интимних осећања. Својим делима је извршио снажан утицај не само на младе француске композиторе већ и на слушаоце који су пуне четири деценије са нестрпљењем очекивали свако његово дело. Поред опера, писао је и оркестарска дела, балете, ораторијуме, кантате, соло-песме, клавирске композиције...

Према: енциклопедији „Музичка уметност”(„Интерпрес” - Београд, 1972)

ДОРИЈАН ВИЛСОН, диригент
Доријан Вилсон, рођен 1964. године, један од последњих студената Леонарда Бернштајна, прво међународно признање стекао је у својој 24. години, 1989, на Међународном такмичењу младих диригената „Рудолф Малко“ (Malko Competition for Young Conductors). Захваљујући овом успеху ангажован је као други диригент Московске филхармоније, најмлађи у историји овог оркестра. Био је ангажован и као први гостујући диригент Руског националног оркестра, а сарадњу са Русијом наставио је и касније, нарочито са Филхармонијом Санкт Петербурга. Као признање за свој дугогодишњи рад добио је титулу сталног гостујућег диригента Симфонијског оркестра Санкт Петеrбурга. Наступао је у највећим дворанама Париза, Рима, Москве, Токија, Франкфурта, Хелсинкија, Копенхагена, Берлина, Амстердама, Фиренце, Сеула... У периоду од 1998. до 2003. године, Вилсон је био музички директор Театра Ворпомерн, Немачка. Од 2004. до 2007. године био је главни гостујући диригент, а затим и музички директор Београдске филхармоније. Током 2006. Вилсон је дириговао Берлинским симфонијским оркестром.Према извештају Федерације међународних музичких такмичења, Вилсон је освојио више интернационалних награда за дириговање него било који други диригент. Био је победник на свим најзначајнијим светским такмичењима: „Димитри Митропулос“ (Атина 1996), „Кирил Кондрашин“ (Амстердам 1994), Токио интернационал (Токио 1994), „Антонио Педроти“ (Италија 1991), „Артуро Тосканини“ (Италија 1990. и 1992), „Николај Малко“ (Копенхаген 1989. и 1992) и „Јан Сибелијус“ (Хелсинки 1995). Вилсон је сарађивао и са најеминентнијим солистима: Сураом Черкаскијем, М. Ростроповичем, Јо-Јо-Ма, Томасом Зехетмаиром, Владимиром Виардом, Баријем Дагласом, Борисом Березовским, Нелсоном, Фрејром и Набуком Имаијем. Вилсон је студирао на Конзерваторијуму у Оберлину (клавир и историја уметности), на Индијана универзитету (клавир и виола), на Универзитету у Мичигену (оркестарско дириговање и оперско подучавање) и на Високој школи за музику у Бечу (дириговање). Његови учитељи, поред поменутог  Леонарда Бернштајна, били су и Густав Мајер, Дмитри Китајенко, Рудолф Баршај и Јорма Панула.

НЕБОЈША БРАДИЋ, редитељ
Небоjша Брадић (Трстеник, 1956), позоришни редитељ, дипломирао jе режиjу на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. Борjане Продановић. Последипломске студиjе jе похађао на Филолошком факултету у Београду. Студиjски jе боравио у Великоj Британиjи, Русиjи и САД. Од 1981. до 1996. радио jе као редитељ, уметнички директор и управник Крушевачког позоришта. Дошао jе у Београд 1996, да би преузео вођење Атељеа 212. Био jе управник Народног позоришта у Београду до 1999. године, а од децембра 2000. управник и уметнички директор Београдског драмског позоришта. Режирао jе више од 70 представа у многим српским, али и у босанским и грчким позориштима, са посебним афинитетом за савремену домаћу литературу и драматизациjу (Проклета авлиjа, Дервиш и смрт, Златно руно, Корени, Тврђава), као и за театре на отвореним просторима. Режирао jе опере и мjузикле, од коjих jе Les Misérables, у Мадлениануму, остварио велики успех на фестивалима БЕМУС и НОМУС. Оснивач jе Београдског фестивала игре. Професор jе глуме на Академиjи лепих уметности у Београду. Представе Небоjше Брадића игране су у позориштима бивших jугословенских република, Италиjи, Аустриjи, Мађарскоj, Енглескоj, САД, Чешкоj, Шваjцарскоj, Украjини, Русиjи, Грчкоj, Албаниjи, Турскоj...Добитник jе више наjзначаjниjих домаћих позоришних награда: девет награда за наjбољу режиjу на Позоришним сусретима „Jоаким Вуjић“; први jе добитник Награде „Никола Пеца Петровић“ за наjбољег позоришног менаџера; добитник jе Стериjиних награда за наjбољу савремену сценску адаптациjу, драматизациjу и режиjу, као и Награде „Златни витез“ за режиjу, на истоименом фестивалу у Москви. Бави се театрологиjом и есеjистиком. Обjавио jе књиге драматизациjа Проклета авлиjа и Дервиш и смрт. Члан jе уметничких удружења и стручних тела више културних институциjа и манифестациjа.