Heda Gabler
drama Henrika Ibzena

IBZEN, PESNIK INDIVIDUALIZMA
Prva izvođenja većine Ibzenovih drama izlazila su iz okvira pozorišnog događaja i izazivala burne rasprave i oštra društvena suprotstavljanja. O polemičkoj atmosferi i značaju koji su im Ibzenovi savremenici pridavali govori i to što su ih istoričari neretko tretirali  kao događaje ravnopravne realnim, kao istorijske činjenice koje su uticale na  formiranje moderne svesti. Žestoke rasprave o odlasku iz „lutkine kuće“ Nore Helmer, do danas su osnova svakog razgovora o ravnopravnosti žene. I Heda Gabler ne prestaje da uzbuđuje duhove, danas kao i u vreme prvih izvođenja. Ali za razliku od Nore, Heda nije dobila pristalice, naprotiv, izazivala je odbojnost. Nora je, poput Antigone, bila „svetica kulture“, još uvek je pripadala civilizovanom, iako personalno opasnom sistemu vrednosti. Heda je prekoračila granicu. Poput Medejine tragedije, njena tragedija je pretila da ugrozi našu kulturu. Njena tragedija nije zaslužila strahopoštovanje savremenika. Kao Medeja, Heda nije bila „svetica kulture“, nego pretnja za kulturu. Nije zaslužila ni formu odobravanja – savremenici su u njoj videli svirepu, nepripitomljenu, netolerantnu osobu. A jedan kritičar Hedu je nazvao „monstrumom“ i „pobačajem“ Ibzenove imaginacije, dodajući da je „Ibzenova moderna drama, drama abnormalnosti“, a da „njeni glavni likovi nemaju ništa humano u sebi, osim ljudskog tela u koje su odeveni“. Čak je i Georg Brandes, jedan od najozbiljnijih tumača Ibzena, Hedin slučaj smestio u sferu patologije. Kao partikularan slučaj, ona nije odgovarala ni konceptu individuuma, ni konceptu književnog lika tog vremena. Ipak, Brandesovu ocenu opovrgla je vitalnost ovog lika: i sto dvadeset godina nakon nastanka, Heda Gabler uspeva da obezbedi puno misaono i emocionalno učešće gledaoca – kao da je danas napisana! Ko je Heda Gabler? Na kojoj ličnoj vrednosti je zasnovana njena arogancija? S kojim pravom od drugih zahteva sve, a sama nije sposobna ni za običnu ljubaznost? To su pitanja koja i danas sebi postavljaju glumci ovog Ibzenovog dela, popularno nazivanog „ženskim Hamletom“. Heda Gabler je bila logična, krajnja konsekvenca Ibzenovog radikalnog individualizma. Ibzenov biograf, Ivo de Figueiredo, piše da Ibzenov individualizam predstavlja ishod dužeg procesa koji se tokom devetnaestog veka odvijao kroz „seriju dodira rukom“ – od učitelja prema učeniku; a „dodir“ ruku Kjerkegora i Ibzena predstavlja kulminaciju. Promena, koju neki nazivaju „gigantskom transformacijom zapadnog mentaliteta“, bila je spremna dugo pre Ibzena. Šezdesetih godina liberalizam i vera u individuum dostigli su vrhunac. Sve osnovne vrednosti dovedene su u pitanje: sloboda i društvo, vera i znanje, ideja i stvarnost, individuum i svet. Otpor prema tradiciji, autoritetima i institucijama, konflikt između nauke i vere, etički individualizam, psihološko „učenje o duši“, interesovanje za maštanje i ludost, postali su obeležje duha vremena. Individuum je postavljen u centar, a time je primio na pleća i strašan teret da sam rešava sve zagonetke života, čak i ako je to podrazumevalo negiranje Boga. Ibzen je veliki pesnik ovog istorijskog preobražaja. Za njega je pisanje oduvek bilo „bojno polje“, a cilj borbe – preoblikovanje društvene mape. Prvenstvo je trebalo da pripadne pojedincu – „aristokratizmu njegovog karaktera, svesti i volje“. Ibzen ostavlja iza sebe „sveti kolektivizam“ (i romantizam)  i okreće se „svetom individualizmu“ (Gudliev Bø). Od Pera Ginta, koji „likuje zbog snage svoga ja“ i Branda, „novog čoveka“ moderne Evrope (oslobođenog stega tradicije i institucija, ali koji još uvek simbolički reprezentuje desakralizovani kolektiv), preko usamljenih boraca „etičkog individualizma“, poput doktora Stokmana i Nore, Ibzen se, u svojoj doslednosti, neminovno približavao Hedi Gabler. Hedi koja reprezentuje – samu sebe. Ili: jedan nevidljivi entitet koji će dobiti ime sto godina kasnije – ženski identitet. Ibzen je na margini drame zapisao belešku o Hedi: „Ubile su je konvencije i etikecija“. Prema feminističkim studijama kulture zna se koje su to konvencije i etikecije: one čija je podela na javno i privatno „utemeljujući trenutak modernog patrijarhalizma“ (Džudit Batler). Ibzen je prvi pisac koji je ženu kao individuu (a ne reprezenta univerzalne ljudskosti) doveo u središte dramskog interesovanja. U Hedi Gabler, ovaj veliki borac za individualizam, anticipirao je pitanje opravdanosti da se univerzalnost kategorije „individua” zasniva samo na muškom modelu. Ibzen je u ovoj, jednoj od svojih poslednjih drama, ostavio iza sebe pitanje „etičnosti individualizma“. Sve što Heda želi je lični, egzistencijalni doživljaj smisla, „čin hrabrosti“ koji „zrači lepotom“. Ali tek samoubistvo Hedu izvodi na scenu – iz privatnosti u javnost.

Slavko Milanović

HENRIK IBZEN
Za Šekspira važi da se u svakom trenutku negde u svetu priprema ili izvodi neko od njegovih dela. Postoje pouzdani pokazatelji da Ibzenove drame zauzimaju mesto odmah posle njega. U ovom času, samo prema podacima koji se mogu naći na ibsen.net-u, izvode se 94 njegove predstave – od rodnog Ibzenovog Skijena do San Dijega u SAD, od Rejkjavika do Teherana... Diskusija o Ibzenu, njegovom delu i problemima koje ono otvara, ne prestaje već sto pedeset godina. A počela je već u vreme kad su ta dela nastajala. Da bi ilustrovao polemičku atmosferu koju su izazivale Ibzenove premijere, Ljubiša Rajić navodi primer Nore: „Na pozivnicama za zabave u Kopenhagenu, u vreme dok su trajale najžešće diskusije o ovoj drami, pisalo je da se pozvani umoljavaju da o tome delu ne diskutuju za vreme zabave“. Danas nema zabava na kojima se žestoko polemiše o umetnosti, ali na mnogim tribinama, internet-portalima rasprava o Ibzenu se ne prekida nikada. Literatura o Ibzenu je toliko obimna da može da ispuni čitave biblioteke, i svakodnevno se uvećava za desetine novih tekstova, tako da je praćenje recepcije Ibzena gotovo nesavladiv zadatak. Da bi uvid koliko-toliko bio olakšan, u Ibzenovom godišnjaku se objavljuju pregledi teorijskih i kritičkih rasprava. A zatim pregledi pregleda... „Običnom smrtniku“, kako kaže Rajić, „vremenski i jezički je dostupan samo delić iz tog obilja literature“. Enciklopedijski sažeto (Britanika): „Ibsen, Henrik (Johan), rođen 20. marta 1828, u Šijenu, Norveška, umro 23. maja 1906. u Kristijaniji (danas Oslo), veliki norveški pisac kraja XIX veka spada među rane moderne autore koji donose veliko uznemirenje, poput Fjodora Dostojevskog, Fridriha Ničea i Vilijema Blejka. Ibzen je pisao o prozaičnim i običnim ljudima, ali je iz njih izmamljivao uvide razorne neposrednosti, velike suptilnosti i povremene odbleske retke lepote. Njegovi zapleti nisu spretno smišljene igre nego odlučni činovi saznanja, u kojima su ličnosti lišene maski i prisiljene da priznaju istinu o sebi, kakva god ona bila. Ibzen gledaoca dovodi u situaciju da sa bolnom ozbiljnošću preispituje moralne osnove svog bića. Tokom druge polovine XIX veka preokrenuo je evropsku scenu od onog što je postala – igračka i zabava za one koji se dosađuju – u ono što je bila nekada davno, u antičkoj Grčkoj – instrument kojim se presuđuje duši“. Glavna dela: Brand (1866), Per Gint (1867), Stubovi društva (1877), Lutkin dom (komad poznatiji kao Nora, 1879), Aveti (1881), Neprijatelj naroda (1882), Divlja patka (1884), Roszmerholm (1886), Heda Gabler (1890), Džon Gabrijel Borkman (1896), Kad se mi mrtvi probudimo (1899).

SNEŽANA TRIŠIĆ
Pozorišnu i radio režiju je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Nikole Jevtića i Alise Stojanović (2009) i osvojila Nagradu „Hugo Klajn” za najboljeg studenta pozorišne režije u generaciji. Još tokom studija asistira poznatim rediteljima Lariju Zapiji (Bolest porodice M; Jugoslovensko dramsko pozorište) i Dušanu Jovanoviću (Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji; Atelje 212), a već 2007. potpisuje prvu samostalnu režiju (Mozak Afrodizijak;  Pozorište „Dadov“), posle čega slede: Porodične priče Biljane Srbljanović (FDU – predstava je učestvovala na Internacionalnom studentskom pozorišnom festivalu Setkani Encounter 2008 u Brnu, u Češkoj, i dobila nagradu za režiju); korežija predstave Zum profil (FIST produkcija, FDU; predstava je učestvovala na Festivalu FAKI u Zagrebu, na festivalu Reu TeuLeu – Les Rencontres Theatrales de Lyon – Lion, Francuska, na festivalu MIST – Manchester International Student Theatre Festival – Mančester, Velika Britanija i na Sterijinom pozorju za mlade); režija predstave Bukovski za šankom, koju je radila po svojoj dramatizaciji i adaptaciji kratkih priča Čarlsa Bukovskog (Teatar levo; predstava je učestvovala na FAPS XII – Festival akademskih pozorišta Srbije – u Novom Sadu i dobila nagrade za najbolju glavnu mušku ulogu i najbolji kostim, zatim na Međunarodnom multimedijalnom festivalu PATOSOFFIRANjE 05 u Smederevu, te na BAP-u – Festival beogradskih amaterskih pozorišta – i dobila nagrade za najbolju sporednu žensku ulogu, najbolji kostim i najbolju muziku, kao i na Festivalu „Apostrof“ u Pragu, Češka), režija predstave Razred Matjaža Zupančiča (Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka), diplomska predstava – praizvedba drame Aleksandra Radivojevića Samoudica (Atelje 212 – za koju je dobila Nagradu „Ljubomir-Muci Draškić“), Zoološka priča Edvarda Olbija (Tetar levo), te režija javnog čitanja drame Odron Dore Delbijanko (Narodno pozorište u Beogradu). Za diplomsku radio dramu odabrala je Manifest Biljane Srbljanović, a autor je i reditelj dokumentarne radio drame Zakucaj osmeh na lice (FDU). Kao dobitnik Kenedijeve stipendije učestvovala je na brojnim radionicama u Vašingtonu, Njujorku i Čikagu, 2010.

IBSEN.NET