Хеда Габлер
драма Хенрика Ибзена

ИБЗЕН, ПЕСНИК ИНДИВИДУАЛИЗМА
Прва извођења већине Ибзенових драма излазила су из оквира позоришног догађаја и изазивалa бурне расправе и оштра друштвена супротстављања. О полемичкој атмосфери и значају који су им Ибзенови савременици придавали говори и то што су их историчари неретко третирали  као догађаје равноправне реалним, као историјске чињенице које су утицале на  формирање модерне свести. Жестоке расправе о одласку из „луткине куће“ Норе Хелмер, до данас су основа сваког разговора о равноправности жене. И Хеда Габлер не престаје да узбуђује духове, данас као и у време првих извођења. Али за разлику од Норе, Хеда није добила присталице, напротив, изазивала је одбојност. Нора је, попут Антигоне, била „светица културе“, још увек је припадала цивилизованом, иако персонално опасном систему вредности. Хеда је прекорачила границу. Попут Медејине трагедије, њена трагедија је претила да угрози нашу културу. Њена трагедија није заслужила страхопоштовање савременика. Као Медеја, Хеда није била „светица културе“, него претња за културу. Није заслужила ни форму одобравања – савременици су у њој видели свирепу, неприпитомљену, нетолерантну особу. А један критичар Хеду је назвао „монструмом“ и „побачајем“ Ибзенове имагинације, додајући да је „Ибзенова модерна драма, драма абнормалности“, а да „њени главни ликови немају ништа хумано у себи, осим људског тела у које су одевени“. Чак је и Георг Брандес, један од најозбиљнијих тумача Ибзена, Хедин случај сместио у сферу патологије. Као партикуларан случај, она није одговарала ни концепту индивидуума, ни концепту књижевног лика тог времена. Ипак, Брандесову оцену оповргла је виталност овог лика: и сто двадесет година након настанка, Хеда Габлер успева да обезбеди пуно мисаоно и емоционално учешће гледаоца – као да је данас написана! Ко је Хеда Габлер? На којој личној вредности је заснована њена ароганција? С којим правом од других захтева све, а сама није способна ни за обичну љубазност? То су питања која и данас себи постављају глумци овог Ибзеновог дела, популарно називаног „женским Хамлетом“. Хеда Габлер је била логична, крајња консеквенца Ибзеновог радикалног индивидуализма. Ибзенов биограф, Иво де Фигуеиредо, пише да Ибзенов индивидуализам представља исход дужег процеса који се током деветнаестог века одвијао кроз „серију додира руком“ – од учитеља према ученику; а „додир“ руку Кјеркегора и Ибзена представља кулминацију. Промена, коју неки називају „гигантском трансформацијом западног менталитета“, била је спремна дуго пре Ибзена. Шездесетих година либерализам и вера у индивидуум достигли су врхунац. Све основне вредности доведене су у питање: слобода и друштво, вера и знање, идеја и стварност, индивидуум и свет. Oтпор према традицији, ауторитетима и институцијама, конфликт између науке и вере, етички индивидуализам, психолошко „учење о души“, интересовање за маштање и лудост, постали су обележје духа времена. Индивидуум је постављен у центар, а тиме је примио на плећа и страшан терет да сам решава све загонетке живота, чак и ако је то подразумевало негирање Бога. Ибзен је велики песник овог историјског преображаја. За њега је писање одувек било „бојно поље“, а циљ борбе – преобликовање друштвене мапе. Првенство је требало да припадне појединцу – „аристократизму његовог карактера, свести и воље“. Ибзен оставља иза себе „свети колективизам“ (и романтизам)  и окреће се „светом индивидуализму“ (Gudliev Bø). Од Пера Гинта, који „ликује због снаге свога ја“ и Бранда, „новог човека“ модерне Европе (ослобођеног стега традиције и институција, али који још увек симболички репрезентује десакрализовани колектив), преко усамљених бораца „етичког индивидуализма“, попут доктора Стокмана и Норе, Ибзен се, у својој доследности, неминовно приближавао Хеди Габлер. Хеди која репрезентује – саму себе. Или: један невидљиви ентитет који ће добити име сто година касније – женски идентитет. Ибзен је на маргини драме записао белешку о Хеди: „Убиле су је конвенције и етикеција“. Према феминистичким студијама културе зна се које су то конвенције и етикеције: оне чија је подела на јавно и приватно „утемељујући тренутак модерног патријархализма“ (Џудит Батлер). Ибзен је први писац који је жену као индивидуу (а не репрезента универзалне људскости) довео у средиште драмског интересовања. У Хеди Габлер, овај велики борац за индивидуализам, антиципирао је питање оправданости да се универзалност категорије „индивидуа” заснива само на мушком моделу. Ибзен је у овој, једној од својих последњих драма, оставио иза себе питање „етичности индивидуализма“. Све што Хеда жели је лични, егзистенцијални доживљај смисла, „чин храбрости“ који „зрачи лепотом“. Али тек самоубиство Хеду изводи на сцену – из приватности у јавност.

Славко Милановић

ХЕНРИК ИБЗЕН
За Шекспира важи да се у сваком тренутку негде у свету припрема или изводи неко од његових дела. Постоје поуздани показатељи да Ибзенове драме заузимају место одмах после њега. У овом часу, само према подацима који се могу наћи на ibsen.net-у, изводе се 94 његове представе – од родног Ибзеновог Скијена до Сан Дијега у САД, од Рејкјавика до Техерана... Дискусија о Ибзену, његовом делу и проблемима које оно отвара, не престаје већ сто педесет година. А почела је већ у време кад су та дела настајала. Да би илустровао полемичку атмосферу коју су изазивале Ибзенове премијере, Љубиша Рајић наводи пример Норе: „На позивницама за забаве у Копенхагену, у време док су трајале најжешће дискусије о овој драми, писало је да се позвани умољавају да о томе делу не дискутују за време забаве“. Данас нема забава на којима се жестоко полемише о уметности, али на многим трибинама, интернет-порталима расправа о Ибзену се не прекида никада. Литература о Ибзену је толико обимна да може да испуни читаве библиотеке, и свакодневно се увећава за десетине нових текстова, тако да је праћење рецепције Ибзена готово несавладив задатак. Да би увид колико-толико био олакшан, у Ибзеновом годишњаку се објављују прегледи теоријских и критичких расправа. А затим прегледи прегледа... „Обичном смртнику“, како каже Рајић, „временски и језички је доступан само делић из тог обиља литературе“. Енциклопедијски сажето (Британика): „Ибсен, Хенрик (Јохан), рођен 20. марта 1828, у Шијену, Норвешка, умро 23. маја 1906. у Кристијанији (данас Осло), велики норвешки писац краја XIX века спада међу ране модерне ауторе који доносе велико узнемирење, попут Фјодора Достојевског, Фридриха Ничеа и Вилијема Блејка. Ибзен је писао о прозаичним и обичним људима, али је из њих измамљивао увиде разорне непосредности, велике суптилности и повремене одблеске ретке лепоте. Његови заплети нису спретно смишљене игре него одлучни чинови сазнања, у којима су личности лишене маски и присиљене да признају истину о себи, каква год она била. Ибзен гледаоца доводи у ситуацију да са болном озбиљношћу преиспитује моралне основе свог бића. Током друге половине XIX века преокренуо је европску сцену од оног што је постала – играчка и забава за оне који се досађују – у оно што је била некада давно, у античкој Грчкој – инструмент којим се пресуђује души“. Главна дела: Бранд (1866), Пер Гинт (1867), Стубови друштва (1877), Луткин дом (комад познатији као Нора, 1879), Авети (1881), Непријатељ народа (1882), Дивља патка (1884), Росзмерхолм (1886), Хеда Габлер (1890), Џон Габријел Боркман (1896), Кад се ми мртви пробудимо (1899).

СНЕЖАНА ТРИШИЋ
Позоришну и радио режију је дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. Николе Јевтића и Алисе Стојановић (2009) и освојила Награду „Хуго Клајн” за најбољег студента позоришне режије у генерацији. Још током студија асистира познатим редитељима Ларију Запији (Болест породице М; Југословенско драмско позориште) и Душану Јовановићу (Улога моје породице у светској револуцији; Атеље 212), а већ 2007. потписује прву самосталну режију (Мозак Афродизијак;  Позориште „Дадов“), после чега следе: Породичне приче Биљане Србљановић (ФДУ – представа је учествовала на Интернационалном студентском позоришном фестивалу Setkani Encounter 2008 у Брну, у Чешкој, и добила награду за режију); корежија представе Зум профил (ФИСТ продукција, ФДУ; представа је учествовала на Фестивалу ФАКИ у Загребу, на фестивалу Reu TeuLeu – Les Rencontres Theatrales de Lyon – Лион, Француска, на фестивалу МИСТ – Manchester International Student Theatre Festival – Манчестер, Велика Британија и на Стеријином позорју за младе); режија представе Буковски за шанком, коју је радила по својој драматизацији и адаптацији кратких прича Чарлса Буковског (Театар лево; представа је учествовала на ФАПС XII – Фестивал академских позоришта Србије – у Новом Саду и добила награде за најбољу главну мушку улогу и најбољи костим, затим на Међународном мултимедијалном фестивалу ПАТОСОФФИРАЊЕ 05 у Смедереву, те на БАП-у – Фестивал београдских аматерских позоришта – и добила награде за најбољу споредну женску улогу, најбољи костим и најбољу музику, као и на Фестивалу „Апостроф“ у Прагу, Чешка), режија представе Разред Матјажа Зупанчича (Народно позориште Републике Српске, Бања Лука), дипломска представа – праизведба драме Александра Радивојевића Самоудица (Атеље 212 – за коју је добила Награду „Љубомир-Муци Драшкић“), Зоолошка прича Едварда Олбија (Тетар лево), те режија јавног читања драме Одрон Доре Делбијанко (Народно позориште у Београду). За дипломску радио драму одабрала је Манифест Биљане Србљановић, а аутор је и редитељ документарне радио драме Закуцај осмех на лице (ФДУ). Као добитник Кенeдијеве стипендије учествовала је на бројним радионицама у Вашингтону, Њујорку и Чикагу, 2010.

IBSEN.NET