У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОДРЖАНО ВЕЧЕ СА АРХИТЕКТОМ МИЛАНОМ ПАЛИШАШКИМ

У оквиру циклуса „Сусрети“, у четвртак 24. новембра, у Музеју Народног позоришта, одржано је вече посвећено угледном београдском архитекти Милану Палишашком.

Кустоскиња Музеја Зорица Јанковић оценила је да је господин Палишашки „изузетна личност, са целовитим и конзистентним опусом“ и подсетила да је реч о архитекти који је урадио ентеријере реконструкције зграде Народног позоришта у Београду (1987 – 1989) и, прошле године, Музеја Народног позоришта.
- За неколико недеља улазимо у 2012. годину, када ће наш драги гост прославити 85-ти рођендан. Уз најлепше жеље, ово вече смо назвали “У сусрет јубилеју” – казала је Јанковићева.
Присутнима се, кратким говором, обратио и управник Народног позоришта Божидар Ђуровић који је рекао да Палишашки “није само доајен српске архитектуре, велики професор, архитекта и пријатељ Народног позоришта, већ и велики господин, а господе је данас веома мало и ретко се срећу”.
Он је нагласио да Музеја Народног позоришта не би било, макар не у термину када је отворен, да није било господина Палишашког.
- Такође, без њега, он не би изгледао тако лепо и величанствено због чега нам сви људи, који долазе овде, готово благонаклоно завиде – рекао је Ђуровић.
О животном и професионалном путу признатог професора и архитекте говорили су његови бивши студенти и колеге Зоран Блажина, Ранко Бочина и Зоран Булајић који је, између осталог, казао да је Милан Палишашки “хроничар наше урбане средине, ево већ, 50 година”.
- Он је изузетна, раритетна, личност која у себи спаја не само господство своје грађанске провинијенције, него и господство архитектуре. Зашто то кажем? Зато што је у многим стварима које су се тек појављивале у доба после Другог светског рата, професор Палишашки био корифеј. До дан данас, остао је доследан својим начелима носећи високо заставу једне прочишћене модерне која је у нашој културној средини и те како доживела еманацију између два рата, а касније је добила своје праве интерпретаторе и своје аутентичне ствараоце – приметио је Булајић и додао да је поносан што му је Палишашки био професор.  
Блажина је оценио да рад господина Палишашког одликује “једна нота аустроугарске дисциплине”.
- При том, кад кажем “аустроугарске”, не мислим ништа лоше, већ управо супротно, афирмативно. У његовом раду приметна је једна децентност и дисциплина, као и тежња ка перфекцији. То је нешто чему сам и ја увек тежио – истакао је Блажина.
Бочина се присетио да је Палишашки на њега, још од првог сусрета, оставио утисак “једне богате, свестране и изузетно стручне личности”.
- У нама, студентима, пробудио је једно страхопоштовање. То се провлачи и у данашњем времену, само што више није реч о страхопоштовању, него о изузетном поштовању – рекао је Бочина.
Прослављени првак Опере Народног позоришта Живан Сарамандић, који је био у публици, причао је о напорима Палишашког да Београд напокон, на простору преко пута Националног театра, где се данас налази тржни центар “Стакленац, добије зграду Опере. Он је изразио наду да би његов пројекат оперског здања у центру наше престонице, у догледно време, ипак могао бити реализован.       
Палишашки је рођен 1927. године у Бачкој Паланци. Гимназију је завршио у Новом Саду, а Архитектонски факултет у Београду. Као самостални аутор, радио је од 1953. до 1974. године, а потом заснива радни однос као професор на Факултету примењених уметности у Београду где остаје до 1993. године.
Добитник је бројних награда као што су Годишња награда УЛУПУДС – а (1961), Награда 30. Октобарског салона у Београду, Октобарска награда Града Београда (1986), Награда за животно дело УЛУПУДС – а (1986), Велика златна плакета Универзитета уметности у Београду...
Аутор је пројекта Парка пријатељства на Новом Београду (1965), зграде Собрања Македоније у Скопљу (1967), ентеријера зграде-куле “Генералекспорта” на Новом Београду, хотела “Гранд” у Приштини, ентеријера подземне железничке станице „Вуков споменик“ (1995), бројних стамбених зграда у Београду...
Учествовао је на међународним сајмовима и изложбама у Београду, Стокхолму, Франкфурту, Солуну, Измиру, Бечу, Казабланки, Багдаду, Барселони, Москви, Сиднеју, Боготи, Њу Делхију, Будимпешти...
У статус истакнутог уметника, Палишашки је примљен 1985. године.
М.Б.