СЕЋАЊЕ НА ОЛИВЕРУ МАРКОВИЋ У СУБОТУ 1. ОКТОБРА НА ВЕЛИКОЈ СЦЕНИ

Програм посвећен успомени на славну драмску уметницу Оливеру Марковић (1925-2011) биће одржан на Великој сцени у суботу 1. октобра у 12 часова.

О личности и делу једне од највећих српских глумица 20. века, која је преминула у Београду 2. јула у 87. години после дуге и тешке болести, говориће управник Народног позоришта у Београду Божидар Ђуровић, драмска уметница Ружица Сокић и позоришни критичар Милосав Буца Мирковић, док ће писмо редитеља Јагоша Марковића прочитати глумац Милош Ђорђевић.
Оливера Марковић се родила у Београду 3. маја 1925. године. Љубав према театру показивала је у најранијем детињству да би за време окупације, са групом вршњака-гимназијалаца и студената, почела да спрема представе на Коларчевом универзитету и у београдским становима.
Први филм снима већ 1945. ("У планинама Југославије").
Члан је Омладинског, па Академског позоришта, а 1948. постаје један од студената прве генерације Позоришне академије, у класи Мате Милошевића.
Следеће године постаје члан Београдског драмског позоришта, у којем игра и дипломску представу, „Последњи“ Максима Горког (1952).
После краћег ангажмана у новосадском Српском народном позоришту, 1967. године постаје члан Народног позоришта у Београду, где је остварила више од тридесет значајних улога, почев од Дарје у „Тихом Дону“ (М. Шолихов / В. Лукић), преко Маше у Толстојевом „Живом лешу“, Агафје у Гогољевој „Женидби“, Александре у Анујевој „Коломби“, Јулишке у Нушићевом „Путу око света“, Либере у Голдонијевим „Рибарским свађама“, Аркадине у Чеховљевом „Галебу“, Бабе у „Горском вијенцу“ (П. П. Његош / Б. М. Михиз, М. Бећковић), Жене у „Пат или игра краљева“, Госпође Олге у истоименом комаду Милутина Бојића, Гђе Јеце Ђерман у „Како засмејати господара“ Виде Огњеновић, Филаменте и Мадам Парнел у Молијеровим „Ученим женама“ и „Тартифу“... до Брехтове Мајке Храбрости, Нушићеве Живке министарке и Станковићеве Коштане.
У пензију одлази 1989, а последњу премијеру на матичној сцени игра 1998. (улога Маме у Макдонином комаду „Сакати Били са Инишмора“).
Награду Народног позоришта је добила два пута, за улоге Мајка Храброст (1972) и Клара („Леда“, 1978).
Највеће признање које додељује Национални театар, Плакету, добила је 1988. године.
Ако се овоме додају и најразноврснији драмски ликови остварени на другим театарским сценама широм ондашње земље, Марковићкин позоришни опус броји више од сто улога, међу којима је тешко издвојити најбоље.
Поменимо бар неке: Маша („Три сестре“ А. Чехова), Дуња („Злочин и казна“ Ф. М. Достојевски / Миња Дедић), Катарина („Укроћена горопад“ В. Шекспира), Маргарет („Мачка на усијаном лименом крову“ Т. Вилијамса), Елиза Дулитл („Пигмалион“ Б. Шоа), Силија Пичам („Просјачка опера“ Б. Брехта) и многе, многе друге.
Поред оних у матичном Театру, од позоришних награда издвајамо и Специјалну награду на Данима Комедије, Октобарску награду града Београда, Плакете „Мата Милошевић“ и „Добрица Милутиновић“ те Добричин прстен.
У импозантном опусу од 63 снимљена филма, издвајамо: „Сумњиво лице“, „Последњи колосек“, „Влак без возног реда“, „Узаврели град“, „Др“, „Козара“, „Пут око света“, „Сибирска леди Магбет“ (режирао Анџеј Вајда), „Национална класа“, „Петријин венац“, „Мајстори, мајстори“, „Мој тата на одређено време“,  „Балкан експрес“, „Већ виђено“, „Браћа по матери“, „Сабирни центар“, „Урнебесна трагедија“...
Међу филмским наградама истичу се Сребрна и две Златне арене на Филмском фестивалу у Пули, те „Славица“ за укупни допринос развоју филмске уметности.
Радо је снимала и за телевизију – 13 драма, 26 серија и више шоу-програма, а остварила је и педесетак улога у радио-драмама.
Најшира публика је памти као врсну, по многима најбољу певачицу руских романси и шлагера.
Оливера Марковић је сахрањена 5. јула у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.