НА ВЕЛИКОЈ СЦЕНИ ОДРЖАНО СЕЋАЊЕ НА ЖИВАНА САРАМАНДИЋА

Омажни програм под називом „Сећање на Живана Сарамандића“ (1939-2012) одржан је у понедељак 2. априла, на дан рођења оперског великана, на Великој сцени Народног позоришта на којој је био до последњег даха.

О Сарамандићу, који је преминуо 30. јануара у Београду, у 73. години, говорили су управник Народног позоришта у Београду Божидар Ђуровић, музичка критичарка Бранка Радовић и драмски уметник Михаило Лађевац.
- Људи живе у сећањима и кроз дела која су створили. А каква су сећања на Живана: лепа реч и осмех, непосредност, искреност, приступ људима на равној нози са пуним уважавањем, висок осећај емпатије, пуно емотивности и громки глас испуњен оптимизмом. А каква су Живанова дела, о томе бисмо могли да говоримо данима. Пуно их је, значајна су и припадају историји музичке уметности не само овог народа, већ и читавог света – оценио је Ђуровић.
Он је указао да ће нас на Живаново одсуство подсећати и велика празнина која је настала његовим одласком, празнина коју ћемо тешко испунити, уколико не упремо све креативне потенцијале, на начин на који је то Живан радио читавог живота.
- Живан је, с тим у вези, био и остао светли пример младима како треба неговати дар, нешто што је богомдано и што може да потраје само уколико му се свакодневно посвећујемо напорно радећи на себи. Када год се у оваквим приликама присећамо блиских људи, чинимо то уверени да су они о којима говоримо живели недовољно дуго, пре свега зато што су имали још много тога да нам подаре. А Живан је имао непресушан извор уметничког даривања, који су препознавали сви где год је певао, од Америке до Русије, од Медитерана до Северног мора, од Карнеги хола до Бољшој театра. Он заиста никога није остављао равнодушним и мада свестан своје величине, никада јој није робовао. Велика популарност га није савладала, већ га је оплемењивала на начин на који је он оплемењивао оне који су волели његову уметност – рекао је Ђуровић и нагласио да је Живан свом матичном Народном позоришту остао веран целог свог века.
- Чак и онда када је свет био мали за њега, њему је Народно позориште било велико, зато што је имало топлину дома који се воли. И ма колико смо се трудили да му ту љубав узвратимо, сигуран сам да је то било недовољно за онолико даривања и одрицања с његове стране. Зато, докле год постоји Народно позориште у Београду, оно се Живана мора сећати, управо онако како је ова људина то заслужила и задужила – искрено. Јер, Живан је сматрао да се искреношћу може променити свет чак и онда када је увиђао да је свет неправедан према праведницима. Био је, једном речју, комплетан, и као личност и као уметник – додао је управник Народног позоришта.
Радовићева је рекла да је Сарамандић на почетку каријере био краљ, на њеном крају цар, „а остаће запамћен у срцима многих обожавалаца и поштовалаца као кнез међу басовима“.
- Огромног гласа, баршунастог, моћног, волуминозног, који осваја сваки кутак и највеће дворане и импозантне појаве која испуњава сцену, Живан Сарамандић је од оних уметника првог ранга који у моменту када ступи на сцену везује сву пажњу и сва чула. И гледа се и слуша, фасцинира и појавом и гласом, глумом, сценским кретњама, инспирише све око себе, прави представу атрактивном – истакла је она и нагласила да је Сарамандић био „увек на трону, увек у првом плану, увек као носилац представе“.
- Имао је узбудљив, мужеван и прелеп глас, даровао га је на стотинама концерата одушевљавајући најшире слојеве публике црначким духовним песмама, а посебно руским репертоаром који нико као он није умео да доживи и пренесе публици која је реаговала овацијама, често дубоко потресена и у сузама. Био је наш Шаљапин, оживљавао је репертоар највећег руског баса преносећи словенску патњу и сентимент свима. Када је певао руски репертоар, питали су „Је ли Рус?“ У томе му је често помагала супруга и уметнички сарадник у свим његовим пројектима, наша изузетна уметница и један од најлепших сопрана које смо икада имали, Милка Стојановић. Њих двоје су били институција ове земље, културе и овога народа – приметила је госпођа Радовић.
- Умео је да изрази својим гласом подједнако сугестивно снагу, моћ, али и патњу и да дубоко психолошки нијансира тумачени лик, патетитку, херојство и епику, као и љубав, тугу, бол. И у својој природи и у својој уметности имао је топлине за људе, разумевања за колеге, жељу да помогне, подржи оно што је најбоље и да се нада новом крову за све будуће ствараоце и поклонике оперске уметности којој је посветио цео живот – додала је она.
Лађевац је прочитао текст Јелице Стевановић, објављен у 59. броју „Позоришних новина“, у којем она, између осталог, каже да је Сарамандић од првог до последњег свог распеваног и насмејаног дана био оличење животне снаге и ведрине.
- Са својим Народним позориштем, али и самостално, наступао је широм света, од Бољшог театра и Карнеги хола, преко значајних сцена у Софији, Атини, Будимпешти, Прагу, Варшави, Кијеву, Одеси, Лењинграду, Барселони, Берлину, Паризу, Даблину, до свих оперских али и других сцена ондашње државе. Певао је велике улоге у предстaвама, певао на концертима, приредбама, рециталима... Али не само оперу. Многе концертне и естрадне сале нису биле довољно велике да приме све оне који су желели да чују нашег Живана како пева црначке духовне песме, евергрин или руске баладе – чак и у СССР-у, где је на више од 500 концерата одушевљавао домаћу публику интерпретацијама популарног Шаљапиновог репертоара. Његова љубав према песми је, међутим, превазилазила професионални опус, довољно обиман за неколико певача. Наш је Жића певао увек и свуда: у позоришном клубу, по ходницима, на вечери код пријатеља, за столом у кафани... још ако би му била при руци и гитара, радост његова и свих оних око њега била је неупоредива – написала је госпођица Стевановић.
- Небо има своје миљенике. Живан је сигурно био један од њих. Последњег дана на овој нашој планети, 30. јануара, био је на проби у свом Позоришту. Певао и слушао колеге, бодрио, као и увек, млађе. Затим је отишао кући, провео вече са својом, уз музику највећом љубави, Милком Стојановић, и пошао да се спреми за спавање. Нико, па ни он, није знао да ће га претећи – вечни починак. Велика, снажна, моћна, милозвучна песма дуга седам деценија, прекинула се. Живанов глас, Живанов дух, Живанова ведрина, Живанова доброта... остају вечно живи – нагласила је Стевановићева.
У оквиру програма, емитовани су и инсерти из неких телевизијских емисија, гала концерата и представа у којима је славни уметник наступао.
Сарамандић је рођен 2. априла 1939. године у Београду.
Због бомбардовања, 1941. године цела породица се сели у Аранђеловац, родни град његових родитеља. Цела Живанова фамилија, и по очевој и мајчиној страни, била је веома музички обдарена и талентована, па је и он у раној младости закорачио у свет музике – још ученик аранђеловачке Гимназије, оснива забавни оркестар, а био је и најистакнутији члан хора. По повратку у Београд, као апсолвент Економског факултета (1962), добија позив да пева у великом варијетеу „Орфеум“, који је у то време био значајна културна институција.
Први корак на путу ка великим оперским улогама, било је школовање код једне од највећих оперских певачица тог времена, Зденке Зикове, после чега полаже аудицију за пријем у Оперу, 30. марта 1966, пред комисијом коју су чинила велика музичка имена: Чангаловић, Данон, Пивнички... Дебитовао је на отварању сезоне, 21. септембра 1966, у улози Краља Египта у Вердијевој Аиди, да би 14. фебруара 1968. био примљен у стални ангажман.
Током дуге и богате карије остварио је низ значајних улога басовског фаха у операма Кнез Игор (Кончак, Галицки), Моћ судбине (Гвардијан), Фауст (Мефисто), Набуко (Захарија), Севиљски берберин (Дон Базилио), Кнез од Зете (Иво Црнојевић), Ернани (Де Силва), Дон Карлос (Филип, Велики Инквизитор), Порги и Бес (Краун), Евгеније Оњегин (Кнез Грјемин), насловне улоге у операма Борис Годунов, Иван Сусањин, Дон Кихот... Овај велики уметник, готово до аскетизма посвећен уметности, наступао је на најлепшим и најзначајнијим оперским сценама у свету, попут Бољшог театра и Карнеги хола, те на престижним сценама у Софији, Атини, Будимпешти, Прагу, Варшави, Кијеву, Одеси, Лењинграду, Барселони, Берлину, Паризу, Даблину...
Био је и врстан интерпретатор црначких духовних песама, а нарочито је био познат по својим интерпретацијама руских народних песама из репертоара Шаљапина, које је певао и у СССР-у, на више од 500 концерата.
Добитник је великог броја значајних награда као и Посебног признања за допринос култури Републике Србије.
На сцени је био до последњег даха – поред текућег репертоара, спремао се и за обнову “Дон Карлоса” који је изведен 4. фебруара, а неколико дана касније, 13. фебруара, требало је да поново наступи у соло-рециталу Торжество Шаљапину, који је годинама певао на Сцени „Раша Плаовић“.
М.Б.
Извештај са сахране Живана Сарамандића можете прочитати ОВДЕ