Сећање на Живна Сарамандића – српског Шаљапина, поводом десет година од смрти, одржано на Сцени „Раша Плаовић“

Поводом десет година од смрти чувеног оперског уметника Живана Сарамандића (1939-2012), 30. јануара на Сцени „Раша Плаовић“ одржан је програм под називом „Сећање на Живна Сарамандића српског Шаљапина“. 

О Сарамандићу, који је освојио не само домаће, него и светске оперске сцене, певајући највеће роле басовског фаха и на тај начин оставио велики траг не само у нашој, него и светској оперској уметности, говорила је његова супруга, примадона Милка Стојановић, док је одабране текстове о славном уметнику које су написали редитељ Ђорђе Кадијевић, музиколог Бранка Радовић и директор Музеја Народног позоришта Драган Стевовић, објављене у монографији „Живан Сарамандић“, ауторке Душице Милановић, читао глумац Народног позоришта у Београду Лепомир Ивковић. 

„Вечерас, сви ми који смо се овде окупили доказујемо непролазну, вечну снагу уметности. Неко је рекао да је уметност доказ да постоји Бог. У сазвежђу изузетних Живан је својом непоновљивом личношћу изборио изузетно место. Њему је Бог подарио све – глас који се ретко рађа и има једну космичку димензију, физичку лепоту и изнад свега лепоту душе, душе детета које грли цео свет и воли све око себе. Имао је ту ретку спонтаност у опхођењу коју поседују само потпуно слободне личности. Људи су га обожавали. Волео је своје позориште свим срцем. Био је на проби за премијеру Дон Карлоса певајући моћним непоновљивим гласом да би нас неколико сати касније напустио заувек на овај дан пре 10 година што обележавамо вечерас. Наш живот је кратак а уметност вечна. Тако бих завршила обраћање вама драги пријатељи са захвалношћу што сте дошли да одате почаст феномену Живана Сарамандића уз захвалност свима који су са пуно љубави помогли да остваримо ово вече", казала је примадона Стојановић.

У оквиру програма, у режији Иване Драгутиновић Маричић, приказани су и видео инсерти из неких од бројних Сарамандићевих представа („Фауст" (Мефисто), „Набуко" (Захарија), „Севиљски берберин" (Дон Базилио), „Дон Kарлос" (Филип, Велики Инквизитор), „Евгеније Оњегин" (Kнез Грјемин), насловне улоге у операма „Борис Годунов", „Иван Сусањин", „Дон Kихот"...), у избору Петра Антоновића.

Сарамандић је рођен 2. априла 1939. године у Београду.

Због бомбардовања, 1941. године цела породица се сели у Аранђеловац, родни град његових родитеља.

Комплетна Живанова фамилија, и по очевој и мајчиној страни, била је веома музички обдарена и талентована, па је и он у раној младости закорачио у свет музике. Још као ученик аранђеловачке Гимназије, оснива забавни оркестар, а био је и најистакнутији члан хора.

По повратку у Београд, као апсолвент Економског факултета (1962), добија позив да пева у великом варијетеу „Орфеум“, који је у то време био значајна културна институција.

Први корак на путу ка великим оперским улогама, било је школовање код једне од највећих оперских певачица тог времена, Зденке Зикове, после чега полаже аудицију за пријем у Оперу Народног позоришта, 30. марта 1966, пред комисијом коју су чинила велика музичка имена: Мирослав Чангаловић, Оскар Данон, Бранко Пивнички...

Дебитовао је на отварању сезоне, 21. септембра 1966, у улози Краља Египта у Вердијевој „Аиди“, да би 14. фебруара 1968. био примљен у стални ангажман.

Током дуге и богате карије остварио је низ значајних улога басовског фаха у операма „Кнез Игор“ (Кончак, Галицки), „Моћ судбине“ (Гвардијан), „Фауст“ (Мефисто), „Набуко“ (Захарија), „Севиљски берберин“ (Дон Базилио), „Кнез од Зете“ (Иво Црнојевић), „Ернани“ (Де Силва), „Дон Карлос“ (Филип, Велики Инквизитор), „Порги и Бес“ (Краун), „Евгеније Оњегин“ (Кнез Грјемин), насловне улоге у операма „Борис Годунов“, „Иван Сусањин“, „Дон Кихот“...

Овај велики уметник, готово до аскетизма посвећен уметности, наступао је на најлепшим и најзначајнијим оперским сценама у свету, попут Бољшог театра и Карнеги хола, те на престижним сценама у Софији, Атини, Будимпешти, Прагу, Варшави, Кијеву, Одеси, Лењинграду, Барселони, Берлину, Паризу, Даблину...

Био је и врстан интерпретатор црначких духовних песама, а нарочито је био познат по својим интерпретацијама руских народних песама из репертоара Шаљапина, које је певао и у СССР-у, на више од 500 концерата.

Добитник је великог броја значајних награда као и Посебног признања за допринос култури Републике Србије.

На сцени је био до последњег даха – поред текућег репертоара, спремао се и за обнову „Дон Карлоса“ који је изведен 4. фебруара 2012. године, а неколико дана касније, 13. фебруара, требало је да поново наступи у соло-рециталу „Торжество Шаљапину“, који је годинама певао на Сцени „Раша Плаовић“.

Нажалост, смрт је била бржа - преминуо је 30. јануара у Београду, у 73. години.

Сахрањен је 2. фебруара у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.