НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ ПРОСЛАВИЛО КРСНУ СЛАВУ - СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

Народно позориште прославило је у четвртак 20. јануара крсну славу - Светог Јована Крститеља, у присуству чланова сва три ансамбла и бројних гостију.

Обред освећења и сечења славског колача обавили су протојереј ставрофор Петар Лукић, старешина београдске Саборне цркве и јереј Владимир Вранић, уз саслужење Хора Народног позоришта и диригента Ђорђа Станковића, а домаћин славе била је Ружица Петровић Дедијер из хотела “ИН”.
Обраћајући се присутнима, протојереј Лукић се захвалио управи Националног театра на гостопримству указаном 14. јануара приликом Новогодишњег концерта Саборне цркве, а домаћинима из хотела “ИН” је честитао на “домаћинским поступцима и љубави”.
Свим запосленим у Народном позоришту и њиховим породицама, Лукић је “од срца” честитао славу и пожелео им да их Свети Јован “укрепи у здрављу, срећи, радости и ономе што желите свакоме”.
- Нека вас Господ све благослови. Живели и здрави били на Многаја љета” – поручио је Петар Лукић.
Госпођа Петровић Дедијер, такође, је честитала славу свим запосленима и пожелела им да још дуго година у здрављу и весељу славе и нижу успехе.
- Испред “ИН” хотела од срца се захваљујем што сте нам омогућили да будемо домаћини славе Народног позоришта, институције од националног значаја, и дали нам ту привилилегију да будемо данас са вама. Много вам хвала. Нека нас Бог све чува. Срећно! – нагласила је Ружица Петровић Дедијер.
Подсећајући да је Свети Јован заштитник древног храма културе, најзначајнијег у Србији, управник Народног позоришта Божидар Ђуровић је истакао да се Јовандан слави већ девет година заредом и изразио наду “да је оно несрећно време дугогодишњег духовног поста далеко иза нас”.
- Слава је један од најлепших обичаја у Срба, богоугодни догађај који нас мири са коренима, приближава Богу, догађај који окупља породицу и пријатеље у време када се оштрице тупе, оне које се и у најхармоничнијим кућама појаве. Слава је прилика да се сетимо периода иза нас, успеха и свих наших заједничких прегнућа о којима смо у наколико наврата већ говорили, на Дану позоришта и на сусретима са новинарима. Но, у домаћинским кућама, овај дан је прилика да проговоримо о томе шта су наши задаци у години која нас очекује. Они су бројни, носе изазове за које смо, сигуран сам, ове године спремнији но прошле, а чини ми се да је могуће све те задатке сублимирати у велику жељу да се још више посветимо послу. Наше Народно позориште је тај посвећенички однос према раду заслужило својом дугом историјом уношења радости и мудрости у срца и главе публике, а ми морамо имати свест о томе да тај Театар можемо да заслужимо само уколико се према њему односимо као према својој кући, јер ово позориште је, на симболичном плану, наша црква, она која нам храни породице – рекао је Ђуровић.
Према његовом мишљењу, нема бољег доказа да смо ушли у нову еру помирења, од тога што живимо у време кад су и театар и црква нашли заједнички језик.
- Дуг је то био пут, у којем су чак и неки великани божје мисли, попут, на пример, Светог Теофана Затворника, о дејству позоришта на човека мислили рђаво. Ипак, и поред многих искушења, неспорно је да су литургијске драме, мистерије и моралитети, те прве праве споне цркве и позоришта, утрле пут данашњој хармонији. А данас човек живи у времену када му пребрза стварност ретко даје времена да застане, да се замисли над собом и светом, а нарочито над вредностима сопственог и колективног духа, па се он инстинктивно враћа старим уточиштима – нагласио је он и указао да се црква и театар, као два уточишта духа савременог човека 21. века, сусрећу на заједничком задатку очувања традиције нашег народа.
- А зна се да без традиције нема ни народа – оценио је управик Народног позоришта и казао да га посебно радује што су са запосленима “на нашој Слави” и многобројни пријатељи без којих Национални театар не би био оно што јесте, а то је “стабилна Кућа у којој ради пуно успешних људи који природно и сарађују са успешнима”.
- И овом приликом им се захваљујем што су са нама на сваки могући начин и у свим тренуцима када су нам пријатељи неопходни. Без пријатеља живот би био бесмислен. А живот проведен у бесмислу не отвара рајска врата – додао је Ђуровић.
М.Б.