RADMILI BAKOČEVIĆ URUČEN SREBRNjAK NARODNOG POZORIŠTA

Upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu Božidar Đurović uručio je u utorak 18. januara primadoni Radmili Bakočević Srebrnjak Narodnog pozorišta.

- Iako je zapisano da na početku beše reč, neretko pomislim i poverujem u nemoć reči, a u moć muzike. Zbog toga želim samo da kažem da se u ime ove naše kuće zahvaljujem gospođi Radmili Bakočević za sve što je uradila za srpsku operu i mislim da je, možda, reč hvala i dovoljna. A, za sve što čini sada... što svoje ogromno iskustvo, ogroman dar i veliko znanje prenosi najmlađima, onima koji su budućnost naše opere, u ime Narodnog pozorišta i u svoje ime darujem joj Srebrnjak Narodnog pozorišta – rekao je Đurović.
Zahvalivši se na poklonu, gospođa Bakočević je istakla da duguje veliku zahvalnost  svojoj matičnoj kući, divnim ljudima sa kojima je sarađivala i publici bez čije podrške, kako je ocenila, „umetnik nema pravi utisak koliko napreduje i dokle je stigao“.
Uglednoj umetnici priznanje je uručeno u okviru ciklusa „Susreti“, održanom u Muzeju Narodnog pozorišta, a koji je bio posvećen njenoj bogatoj i uspešnoj karijeri. Prisutne je pozdravila kustoskinja Zorica Janković koja je podsetila da je Radmila Bakočević svoj prvi nastup na sceni Narodnog pozorišta imala 3. decembra 1955. godine u operi Đuzepea Verdija „Don Karlos“.
- I da sve bude u duhu duplih brojeva; Radmila Vasović, danas Bakočević, rođena je ’33, svoj prvi nastup imala je u 22 godini, dok je u svojoj dugogodišnjoj karijeri nastupila na scenama 99 svetskih operskih kuća – istakla je ona i kazala da će uvod u razgovor završiti rečenicom iz jedne kritike koja je, možda, na najbolji način predstavila Radmilu Bakočević: Teško je pretpostaviti da će se u skorijoj budućnosti na našoj operskoj sceni pojaviti operska ličnost takvih predispozicija, izrazitih vokalnih kvaliteta, nezapamćene trajnosti na sceni i takve otmenosti u scenskom i životnom stavu“.
- Kritika je iz 1989. godine. U svom punom sadržaju, ona važi i danas – dodala je Zorica Janković.
Razgovor, koji je vodio pomoćnik direktora Opere Narodnog pozorišta u Beogradu Dragan Stevović, počeo je sećanjem na period odrastanja i prvi nastup sa četiri godine na jednom koncertu u Guči gde je izvela pesmu „Hladan vetar poljem piri“ koju je često pevala njena majka Darinka.
Radmila Bakočević se školovala u Guči i Čačku, a po očevom nalogu upisala je i završila učiteljsku školu u Užicu. Međutim, na svu sreću upućeni su na vreme otkrili talenat i preusmerili njen život. Da bi ispoštovala oca, stigla je u Tutin gde je trebalo da radi kao učiteljica. Međutim, ljubav prema muzici bila je jača. Nedugo potom obrela se u Beogradu, na ispitu za Srednju muzičku školu. Kad je čula kandidate kako pevaju operske arije, njena „Nane, kaži tajki“ Petra Konjovića učinila joj se jednostavnom. Odlučila je da pobegne niz hodnik. Međutim, Radmilu je presreo jedan poznanik i ubedio je da se vrati natrag. Prijemni je položila “ko od šale”. Muzičku akademiju diplomirala je u klasi profesora Nikole Cvejića 1956. godine, ulogom Mimi u „Boemima“.
Tokom više od sata i po vremena razgovora, slavna umetnica je pričala i o gostovanjima u „Metropolitenu“, „Boljšom teatru“, „Skali“ u Milanu, saradnji sa Plasidom Domingom, pedagoškom radu...     
U okviru muzičkih pauza emitovani su inserti iz nekih njenih nezaboravnih uloga u operama „Norma“, „Mazepe“, „Madam Baterflaj“, „Trubadur“, „Nabuko“, „Toska“...
Tokom karijere, (43 sezone pevala je u Narodnom pozorištu), Radmila Bakočević je svojim raskošnim glasom oplemenila gotovo sve što je bilo napisano za lirsko-dramski fah: od Verdija, preko Pučinija, do Belinijeve “Norme”, koju je pevala više (preko 500 puta) i od same Marije Kalas. Takođe, ona je jedna od umetnica sa najviše otpevanih predstava u 20 veku pored Fjorence Kosoto, Pjera Kapučilija i Plasida Dominga.
Ravnopravno sa operskom karijerom negovala je i koncertno pevanje. Sa izrazitim smislom za izvođenje oratorijumskih dela, nemačkog, francuskog i ruskog lida i pesama jugoslovenskih kompozitora, nastupala je na koncertnim podijumima u Beču, Berlinu, Drezdenu, Parizu, Rimu, Moskvi, Lenjingradu, Beogradu, Zagrebu, Ljubljani...
Za razna umetnička ostvarenja dobila je više priznanja, kao što su Oktobarska nagrada grada Beograda (1960), Sedmojulska nagrada (1970), nagrada AVNOJ-a (1979), nagrada UMUS-a (1987), Vukova nagrada (1991), nagrada “Targo d’oro” za kreaciju Norme koja je u sezoni 1976/77. godine proglašena najboljim operskim ostvarenjem u Italiji...
Mikojan Bezbradica