РАДМИЛИ БАКОЧЕВИЋ УРУЧЕН СРЕБРЊАК НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Управник Народног позоришта у Београду Божидар Ђуровић уручио је у уторак 18. јануара примадони Радмили Бакочевић Сребрњак Народног позоришта.

- Иако је записано да на почетку беше реч, неретко помислим и поверујем у немоћ речи, а у моћ музике. Због тога желим само да кажем да се у име ове наше куће захваљујем госпођи Радмили Бакочевић за све што је урадила за српску оперу и мислим да је, можда, реч хвала и довољна. А, за све што чини сада... што своје огромно искуство, огроман дар и велико знање преноси најмлађима, онима који су будућност наше опере, у име Народног позоришта и у своје име дарујем јој Сребрњак Народног позоришта – рекао је Ђуровић.
Захваливши се на поклону, госпођа Бакочевић је истакла да дугује велику захвалност  својој матичној кући, дивним људима са којима је сарађивала и публици без чије подршке, како је оценила, „уметник нема прави утисак колико напредује и докле је стигао“.
Угледној уметници признање је уручено у оквиру циклуса „Сусрети“, одржаном у Музеју Народног позоришта, а који је био посвећен њеној богатој и успешној каријери. Присутне је поздравила кустоскиња Зорица Јанковић која је подсетила да је Радмила Бакочевић свој први наступ на сцени Народног позоришта имала 3. децембра 1955. године у опери Ђузепеа Вердија „Дон Карлос“.
- И да све буде у духу дуплих бројева; Радмила Васовић, данас Бакочевић, рођена је ’33, свој први наступ имала је у 22 години, док је у својој дугогодишњој каријери наступила на сценама 99 светских оперских кућа – истакла је она и казала да ће увод у разговор завршити реченицом из једне критике која је, можда, на најбољи начин представила Радмилу Бакочевић: Тешко је претпоставити да ће се у скоријој будућности на нашој оперској сцени појавити оперска личност таквих предиспозиција, изразитих вокалних квалитета, незапамћене трајности на сцени и такве отмености у сценском и животном ставу“.
- Критика је из 1989. године. У свом пуном садржају, она важи и данас – додала је Зорица Јанковић.
Разговор, који је водио помоћник директора Опере Народног позоришта у Београду Драган Стевовић, почео је сећањем на период одрастања и први наступ са четири године на једном концерту у Гучи где је извела песму „Хладан ветар пољем пири“ коју је често певала њена мајка Даринка.
Радмила Бакочевић се школовала у Гучи и Чачку, а по очевом налогу уписала је и завршила учитељску школу у Ужицу. Међутим, на сву срећу упућени су на време открили таленат и преусмерили њен живот. Да би испоштовала оца, стигла је у Тутин где је требало да ради као учитељица. Међутим, љубав према музици била је јача. Недуго потом обрела се у Београду, на испиту за Средњу музичку школу. Кад је чула кандидате како певају оперске арије, њена „Нане, кажи тајки“ Петра Коњовића учинила јој се једноставном. Одлучила је да побегне низ ходник. Међутим, Радмилу је пресрео један познаник и убедио је да се врати натраг. Пријемни је положила “ко од шале”. Музичку академију дипломирала је у класи професора Николе Цвејића 1956. године, улогом Мими у „Боемима“.
Током више од сата и по времена разговора, славна уметница је причала и о гостовањима у „Метрополитену“, „Бољшом театру“, „Скали“ у Милану, сарадњи са Пласидом Домингом, педагошком раду...     
У оквиру музичких пауза емитовани су инсерти из неких њених незаборавних улога у операма „Норма“, „Мазепе“, „Мадам Батерфлај“, „Трубадур“, „Набуко“, „Тоска“...
Током каријере, (43 сезоне певала је у Народном позоришту), Радмила Бакочевић је својим раскошним гласом оплеменила готово све што је било написано за лирско-драмски фах: од Вердија, преко Пучинија, до Белинијеве “Норме”, коју је певала више (преко 500 пута) и од саме Марије Калас. Такође, она је једна од уметница са највише отпеваних представа у 20 веку поред Фјоренце Косото, Пјера Капучилија и Пласида Доминга.
Равноправно са оперском каријером неговала је и концертно певање. Са изразитим смислом за извођење ораторијумских дела, немачког, француског и руског лида и песама југословенских композитора, наступала је на концертним подијумима у Бечу, Берлину, Дрездену, Паризу, Риму, Москви, Лењинграду, Београду, Загребу, Љубљани...
За разна уметничка остварења добила је више признања, као што су Октобарска награда града Београда (1960), Седмојулска награда (1970), награда АВНОЈ-а (1979), награда УМУС-а (1987), Вукова награда (1991), награда “Тарго д’оро” за креацију Норме која је у сезони 1976/77. године проглашена најбољим оперским остварењем у Италији...
Микојан Безбрадица