PREMIJERA VERDIJEVE OPERE „OTELO“ 22. NOVEMBRA NA DAN NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU

Opera Đuzepa Verdija „Otelo“, pod dirigentskom upravom Ane Zorane Brajović/ Đorđe Pavlović, u režiji gosta iz Italije Paola Bajoka, biće premijerno izvedena na Velikoj sceni 22. novembra, na Dan Narodnog pozorišta u Beogradu.
Naslovni lik Otela – zapovednika mletačke vojske, tumačiće tenor Dušan Plazinić (u alternaciji sa Jankom Sinadinovićem) koji će tom ulogom proslaviti dve decenije umetničkog rada.
U podeli su i Jasmina Trumbetaš Petrović/ Marija Papajoanu (Dezdemona), Miodrag D. Jovanović/ Dragutin Matić (Jago), Ljubica Vraneš/ Svetlana Nestorov (Emilija), Nenad Čiča/ Marko Živković (Kasio), Slobodan Živković/ Danilo Stošić (Rodrigo), Sveto Kastratović/ Strahinja Đokić (Lodoviko), Ljubodrag Begović/ Pavle Žarkov (Montano) i Gavrilo Rabrenović/ Predrag Gligorić (Glasnik).
U predstavi učestvuju Orkestar i Hor Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.
Asistenti dirigenta su Stefan Zekić i Đorđe Stanković.
Pomoćnici reditelja su Ana Grigorović i Aleksandar Nikolić.
Kostime će kreirati Olga Mrđenović, a scenografiju Nevenka Vidak.
Opera u četiri čina „Otelo”, za koju je libreto napisao Arigo Boito, prema istoimenoj drami Vilijema Šekspira, praizvedena je 5. februara 1887. godine u Teatro alla Scala, u Milanu.
U Narodnom pozorištu u Beogradu prvi put je odigrana 12. decembra 1928. godine pod dirigentskom upravom Ivana Brezovšeka i u režiji Zdenka Knitla.
U međuvremenu, premijerno je izvedena još pet puta – 01.07.1953. (dirigent Krešimir Baranović/ reditelj Josip Kulundžić), 16.11.1960. (Krešimir Baranović / Mladen Sabljić), 9.10.1985. (Kornel Trailesku/ Dejan Miladinović), 25.06.1988. (Nikolaj Žličar/ Mladen Sabljić) i 19.10.1993 (Jovan Šainović/ Borislav Popović).
M.B.

Intervju sa prvakom Opere, tenorom Dušanom Plazinićem, objavljen 2. novembra u 91. broju "Pozorišnih novina"

                            Otelo je vrhunac moje karijere

Ulogom Otela, naslovnog junaka u Verdijevoj operi, nastaloj prema istoimenoj drami Vilijema Šekspira, tenor Dušan Plazinić proslaviće dve decenije umetničkog rada. Predstava će premijerno biti izvedena na Velikoj sceni 22. novembra, na Dan Narodnog pozorišta, pod dirigentskom upravom Ane Zorane Brajović i u režiji gosta iz Italije Paola Bajoka.
• Verdi je napisao ulogu ogromnog vokalnog dijapazona i dramske izražajnosti. Kakva su vaša iskustva tokom spremanja te veoma teške i složene role koja predstavlja, možda, i jedan od najvećih ispita za svakog tenora?
„Otelo” je, prema mom mišljenju, svakako najbolja i najdetaljnije napisana Verdijeva opera u koju je on uložio sve svoje znanje i iskustvo. Što se tiče same uloge, nju svako donosi na svoj način. Što bi rekao moj bivši profesor Zvonko Krnetić „svaka ptica svojim glasom peva“, tako da ću se i ja truditi da to isto uradim. U svakom slučaju, Otelo je mnogo teži i zahtevniji sa interpretativne, nego sa vokalne strane. Na primer, u jednom trenutku moraš da iskališ sav svoj bes i da ga potom suprotstaviš momentima velike ljubavi koju on oseća prema Dezdemoni. Dakle, u ovoj operi je najveći problem, zapravo, kako suzbiti i suzdržati emocije, a da one ne štete vokalnoj deonici koja bi trebalo da se otpeva. Recimo, vokalna deonica Radamesa u „Aidi” je teža nego ona koju ima Otelo. Međutim, sa druge strane, taj lik nije toliko višeslojan kao što je slučaj sa Otelom.
• Slavni Enriko Karuzo, jedan od najvećih tenora svih vremena, nikada ni u jednoj predstavi uživo nije pevao tu ulogu. Postoji samo audio snimak realizovan u jednom njujorškom studiju 1914. godine...
Da, znam. Bilo je, čak, i nekih „teorija” kako se, zapravo, nije usudio da je peva. Čisto sumnjam da on nije imao hrabrosti da se „uhvati“ u koštac sa Otelom. Definitivno, siguran sam da nije u pitanju strah, već, verovatno, splet određenih okolnosti zbog obaveza ili nečeg sličnog. Ne treba smetnuti s uma da je reč o velikom i sjajnom umetniku koji je otpevao sve moguće što tenor može da peva u svom fahu. U svojoj knjizi „Mojih prvih 40 godina karijere“, Plasido Domingo se, između ostalih, prisetio, naravno, i te uloge koju je prvi put otpevao sa 35 godina. Govorili su mu, tada, kako on uopšte nije za nju, jer je ona kao napisana za del Monaka koji ima mnogo veći „dramskiji“ glas od njega. Sa druge strane, kada je Monako počinjao da peva tu ulogu, imao je sličnih problema. Mnogi su ga podsećali da je nju na sceni nezaboravno dočarao čuveni Ramon Vinaj i da to niko bolje od njega ne može da uradi. Opet, kad je Vinaj počinjao, njemu su pominjali Martinelija... U svakom slučaju, činjenica je da je u pitanju, zaista, velika uloga i da je veoma izazovna za svakog tenora.
• Čuveni verdijanski tenor Karlo Bergonci jednom prilikom je izjavio da kod Verdija sve tako lepo piše da vam ne preostaje ništa drugo osim da to „samo” pročitate i da se toga pridržavate?
Verdi je jedan od mojih omiljenih kompozitora. Da, naravno, slažem se sa tom tvrdnjom. Muzička partitura sa tekstom je „sveto pismo” i svako od nas mora 99 posto da se pridržava toga. Međutim, postoji razlika u tumačenju uloge, pošto nije neophodno da svako od nas donese jedan te isti lik na identičan način. Svako od nas mora da ulozi preda deo sebe, svog bića, svoje ličnosti… Upravo su to one neke razlike, finese, koje ljudi primećuju i koje nam ukazuju da određeni pevač ima „ono nešto”. To znači da on, na poseban način, proživljava neku ulogu i vrlo se lično odnosi prema njoj dok je interpretira na sceni.
• Postoje li, osim Verdija, još neki kompozitori kojima se divite i u čijim operama volite da pevate?
Obožavam kompozitore veriste. Veoma volim, cenim i poštujem Pjetra Maskanjija i njegovu „Kavaleriju rustikanu”, potom Umberta Đordana sa predivnom operom „Andre Šenije”, pa Ruđera Leonkavala i „Pajace”… Naravno, obožavam i Pučinija. Verističku operu volim zato što je ona bez opštih mesta i što prikazuje događaje, navike i običaje iz života običnih ljudi, a ne samo onih iz visokih slojeva društva.
• Da li ste imali uzore u pevačkom smislu?
Franko Koreli je na prvom mestu. On nije samo najbolji tenor, nego i pevač. Svaka čast Karuzu, del Monaku, Pavarotiju…. Svi su oni sjajni tenori, ali, Koreli je najbolji. On je pevač za sva vremena. Imao je savršenu boju glasu, fenomenalnu tehniku, fantastičnu harizmu.
• Na sceni Narodnog pozorišta debitovali ste na trećoj godini studija, ulogom Rodolfa u „Boemima” Đakoma Pučinija. Sa kakvim se emocijama danas, dve decenije kasnije, sećate tog nastupa?
Ja sam na trećoj godini postao član Operskog studija i to je bila neverovatna sreća za mene. Uoči predstave bio sam jako uzbuđen, osećao sam veliku odgovornost, a imao sam i tremu, iako ne preveliku To je više ona pozitivna trema s obzirom na to da su mi „Boemi” bili prva audiciona predstava. Na tom izvođenju, pevao sam sa sjajnim kolegama i koleginicama koje sam gledao u predstavama koje su tada bile na redovnom operskom repertoaru Narodnog pozorišta. Stvarno mi je bila izuzetna čast da sa svima njima budem zajedno na sceni. Sve je prošlo u najboljem redu, a godinu dana posle toga primljen sam u stalni angažman. I evo, trajem već punih 20. godina.
• U tom periodu, na matičnoj sceni, ostvarili ste čitav niz glavnih uloga u Pučinijevim, Verdijevim, Donicetijevim, Belinijevim, Mocartovim i operama drugih kompozitora. Gostovali ste širom bivše Jugoslavije, imali ste brojne uspehe na inostranim operskim scenama, naročito onim festivalskim, pevali ste sa Ćećilijom Gazdiom, Elinom Garančom, bili ste pobednik prestižnog operskog takmičenja „Giuseppe di Stefano” na Siciliji, već godinama ste u statusu prvaka Opere … Šta smatrate vrhuncem svoje dosadašnje karijere?
Ulogu Otela. Ona je, zaista, vrhunac moje dosadašnje karijere i veoma sam srećan što ću baš sa njom proslaviti ovaj jubilej – 20. godina pevanja. Neću da kažem rada, kao što bi rekle neke moje kolege, nego baš pevanja. Jer, ja ovaj posao, ne doživljavam kao rad. Veliki je, zaista, uspeh ući u stalni angažman jedne operske kuće kao što je naše Narodno pozorište, a potom i opstati toliko dugo vremena. Nažalost, danas je sve manji i manji broj pozorišta koja u svojim ansamblima imaju stalne članove. To je jedna veoma lepa tradicija koja se, izgleda, neće održati. Mislim da je to velika greška i smatram da bi ljudi, koji vode kulturu, trebalo da razmisle o tome.
• Koji bi mogli biti sledeći izazovi posle Otela?
U Pučinijevom repertoaru mi nedostaju uloge u dve predstave, koje, nažalost, nisu izvođene od kad sam ja u ansamblu. To su vitez de Grije iz „Manon Lesko” i, naravno, princ Kalaf u „Turandotu”. Voleo bih da pevam i naslovnu ulogu u Đordanovoj operi „Andre Šenije“. Iskreno se nadam da će u nekoj bližoj budućnosti, bar jedna od te tri predstave biti postavljena na naš repertoar.
• Da li jubilej proslavljate sa osećanjem da ste zadovoljni onim što ste postigli u prethodne dve decenije ili, pak, mislite da ste mogli da uradite i više od toga?
Veoma sam zadovoljan. Sto posto. Verovatno sam mogao da uradim i više, ali se ne opterećujem s tim. Verujte mi da, kada bih sve ovo morao ponovo da proživljavam, ništa ne bih menjao. Napravio sam izvrstan repertoar koji predstavlja, onako, školski primer postepenog razvoja jednog tenora - od Mocartove „Čarobne frule”, preko „Travijate”, „Rigoleta”, „Boema”, „Kavalerije rustikane”, „Pajaca”… pa sve do „Otela”. Na svom repertoaru trenutno imam 19 uloga. To je, stvarno, veliki kapital koji mi mnogo znači.
Mikojan Bezbradica

       IZVEŠTAJ SA KONFERENCIJE ZA NOVINARE ODRŽANE 20. NOVEMBRA U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA
Opera "Otelo" Đuzepea Verdija, u režiji Paola Bajoka i pod dirigentskim vođstvom Ane Zorane Brajović biće premijerno izvedena 22. novembra na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.
Brajović je na konferenciji za novinare rekla da je "Otelo", od svih Verdijevih dela kojima je dirigovala, najkompleksnije i dodala da je privilegija imati tu operu na sceni nacionalnog teatra.
Ona je pohvalila entuzijazam i podršku celog ansambla i skrenula pažnju na činjenicu da će ovom predstavom ona i tenor Dušan Plazinić, u ulozi Otela, obeležiti 20 godina umetničkog rada.
Brajović je pomenula da je Verdi napisao "Otelo" isključivo za svoju dušu i izrazila zadovoljstvo što su uspeli da pripreme predstavu uz dva zapažena gostovanja, u Temišvaru i Krajovi.
Reditelj Bajako, koji prvi put radi u Narodnom pozorištu, rekao je da je to za njega dvostruki izazov - da kreira nešto divno za taj teatar i da prenese publici Verdijevo remek delo, nešto jedinstveno i za pamćenje.
"Otelo je vrlo snažna i moderna opera, neobična za Verdija. Veza između opere i Šekspirovog dela je jaka i zato sam želeo da kreiram snažnu dramu, jer opera nije samo pevanje", objasnio je on.
Bajako je istakao da je imao još jedan izazov, da Beograđanima prenese atmosferu Kipra, prelepog ostrva koje odlično poznaje.
On je zahvalio pevačima od kojih je zahtevao da budu i izvrsni glumci, izrazivši nadu da će publika uživati u novoj predstavi Narodnog pozorišta.
Uloge u alternaciji pevaju Plazinić i Janko Sinadinović (Otelo), Jasmina Trumbetaš Petrović/Marija Papajoanu/Ana Rupčić (Dezdemona), Miodrag D. Jovanović/Dragutin Matić/Vuk Zekić (Jago), Svetlana Nestorov/Ljubica Vraneš/Tamara Nikezić (Emilija), Nenad Čiča/Marko Živković (Kasio).
U ansamblu su i Slobodan Živković/Danilo Stošić (Rodrigo), Sveto Kastratović/Strahinja Đokić (Lodoviko), Ljubodrag Begović/Pavle Žarkov (Montano), Predrag Gligorić/Gavrilo Rabrenović (Glasnik).
Scenograf je Nevenka Vidak, pomoćnik reditelja Ana Grigorović, a video produkciju potpisuje Petar Antonović. Učestvuju Orkestar i Hor Opere.
Sledeće izvođenje sa drugim solistima je 25. novembra.