ПРЕМИЈЕРА ВЕРДИЈЕВЕ ОПЕРЕ „ОТЕЛО“ 22. НОВЕМБРА НА ДАН НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

Опера Ђузепа Вердија „Отело“, под диригентском управом Ане Зоране Брајовић/ Ђорђе Павловић, у режији госта из Италије Паола Бајока, биће премијерно изведена на Великој сцени 22. новембра, на Дан Народног позоришта у Београду.
Насловни лик Отела – заповедника млетачке војске, тумачиће тенор Душан Плазинић (у алтернацији са Јанком Синадиновићем) који ће том улогом прославити две деценије уметничког рада.
У подели су и Јасмина Трумбеташ Петровић/ Марија Папајоану (Дездемона), Миодраг Д. Јовановић/ Драгутин Матић (Јаго), Љубица Вранеш/ Светлана Несторов (Емилија), Ненад Чича/ Марко Живковић (Касио), Слободан Живковић/ Данило Стошић (Родриго), Свето Кастратовић/ Страхиња Ђокић (Лодовико), Љубодраг Беговић/ Павле Жарков (Монтано) и Гаврило Рабреновић/ Предраг Глигорић (Гласник).
У представи учествују Оркестар и Хор Опере Народног позоришта у Београду.
Асистенти диригента су Стефан Зекић и Ђорђе Станковић.
Помоћници редитеља су Ана Григоровић и Александар Николић.
Костиме ће креирати Олга Мрђеновић, а сценографију Невенка Видак.
Опера у четири чина „Отело”, за коју је либрето написао Ариго Боито, према истоименој драми Вилијема Шекспира, праизведена је 5. фебруара 1887. године у Teatro alla Scala, у Милану.
У Народном позоришту у Београду први пут је одиграна 12. децембра 1928. године под диригентском управом Ивана Брезовшека и у режији Зденка Книтла.
У међувремену, премијерно је изведена још пет пута – 01.07.1953. (диригент Крешимир Барановић/ редитељ Јосип Кулунџић), 16.11.1960. (Крешимир Барановић / Младен Сабљић), 9.10.1985. (Корнел Траилеску/ Дејан Миладиновић), 25.06.1988. (Николај Жличар/ Младен Сабљић) и 19.10.1993 (Јован Шаиновић/ Борислав Поповић).
М.Б.

Интервју са прваком Опере, тенором Душаном Плазинићем, објављен 2. новембра у 91. броју "Позоришних новина"

                            Отелo је врхунац моје каријере

Улогом Отела, насловног јунака у Вердијевој опери, насталој према истоименој драми Вилијема Шекспира, тенор Душан Плазинић прославиће две деценије уметничког рада. Представа ће премијерно бити изведена на Великој сцени 22. новембра, на Дан Народног позоришта, под диригентском управом Ане Зоране Брајовић и у режији госта из Италије Паола Бајока.
• Верди је написао улогу огромног вокалног дијапазона и драмске изражајности. Каква су ваша искуства током спремања те веома тешке и сложене роле која представља, можда, и један од највећих испита за сваког тенора?
„Отело” је, према мом мишљењу, свакако најбоља и најдетаљније написана Вердијева опера у коју је он уложио све своје знање и искуство. Што се тиче саме улоге, њу свако доноси на свој начин. Што би рекао мој бивши професор Звонко Крнетић „свака птица својим гласом пева“, тако да ћу се и ја трудити да то исто урадим. У сваком случају, Отело је много тежи и захтевнији са интерпретативне, него са вокалне стране. На пример, у једном тренутку мораш да искалиш сав свој бес и да га потом супротставиш моментима велике љубави коју он осећа према Дездемони. Дакле, у овој опери је највећи проблем, заправо, како сузбити и суздржати емоције, а да оне не штете вокалној деоници која би требало да се отпева. Рецимо, вокална деоница Радамеса у „Аиди” је тежа него она коју има Отело. Међутим, са друге стране, тај лик није толико вишеслојан као што је случај са Отелом.
• Славни Енрико Карузо, један од највећих тенора свих времена, никада ни у једној представи уживо није певао ту улогу. Постоји само аудио снимак реализован у једном њујоршком студију 1914. године...
Да, знам. Било је, чак, и неких „теорија” како се, заправо, није усудио да је пева. Чисто сумњам да он није имао храбрости да се „ухвати“ у коштац са Отелом. Дефинитивно, сигуран сам да није у питању страх, већ, вероватно, сплет одређених околности због обавеза или нечег сличног. Не треба сметнути с ума да је реч о великом и сјајном уметнику који је отпевао све могуће што тенор може да пева у свом фаху. У својој књизи „Мојих првих 40 година каријере“, Пласидо Доминго се, између осталих, присетио, наравно, и те улоге коју је први пут отпевао са 35 година. Говорили су му, тада, како он уопште није за њу, јер је она као написана за дел Монака који има много већи „драмскији“ глас од њега. Са друге стране, када је Монако почињао да пева ту улогу, имао је сличних проблема. Многи су га подсећали да је њу на сцени незаборавно дочарао чувени Рамон Винај и да то нико боље од њега не може да уради. Опет, кад је Винај почињао, њему су помињали Мартинелија... У сваком случају, чињеница је да је у питању, заиста, велика улога и да је веома изазовна за сваког тенора.
• Чувени вердијански тенор Карло Бергонци једном приликом је изјавио да код Вердија све тако лепо пише да вам не преостаје ништа друго осим да то „само” прочитате и да се тога придржавате?
Верди је један од мојих омиљених композитора. Да, наравно, слажем се са том тврдњом. Музичка партитура са текстом је „свето писмо” и свако од нас мора 99 посто да се придржава тога. Међутим, постоји разлика у тумачењу улоге, пошто није неопходно да свако од нас донесе један те исти лик на идентичан начин. Свако од нас мора да улози преда део себе, свог бића, своје личности… Управо су то оне неке разлике, финесе, које људи примећују и које нам указују да одређени певач има „оно нешто”. То значи да он, на посебан начин, проживљава неку улогу и врло се лично односи према њој док је интерпретира на сцени.
• Постоје ли, осим Вердија, још неки композитори којима се дивите и у чијим операма волите да певате?
Обожавам композиторе веристе. Веома волим, ценим и поштујем Пјетра Маскањија и његову „Кавалерију рустикану”, потом Умберта Ђордана са предивном опером „Андре Шеније”, па Руђера Леонкавала и „Пајаце”… Наравно, обожавам и Пучинија. Веристичку оперу волим зато што је она без општих места и што приказује догађаје, навике и обичаје из живота обичних људи, а не само оних из високих слојева друштва.
• Да ли сте имали узоре у певачком смислу?
Франко Корели је на првом месту. Он није само најбољи тенор, него и певач. Свака част Карузу, дел Монаку, Паваротију…. Сви су они сјајни тенори, али, Корели је најбољи. Он је певач за сва времена. Имао је савршену боју гласу, феноменалну технику, фантастичну харизму.
• На сцени Народног позоришта дебитовали сте на трећој години студија, улогом Родолфа у „Боемима” Ђакома Пучинија. Са каквим се емоцијама данас, две деценије касније, сећате тог наступа?
Ја сам на трећој години постао члан Оперског студија и то је била невероватна срећа за мене. Уочи представе био сам јако узбуђен, осећао сам велику одговорност, а имао сам и трему, иако не превелику То је више она позитивна трема с обзиром на то да су ми „Боеми” били прва аудициона представа. На том извођењу, певао сам са сјајним колегама и колегиницама које сам гледао у представама које су тада биле на редовном оперском репертоару Народног позоришта. Стварно ми је била изузетна част да са свима њима будем заједно на сцени. Све је прошло у најбољем реду, а годину дана после тога примљен сам у стални ангажман. И ево, трајем већ пуних 20. година.
• У том периоду, на матичној сцени, остварили сте читав низ главних улога у Пучинијевим, Вердијевим, Доницетијевим, Белинијевим, Моцартовим и операма других композитора. Гостовали сте широм бивше Југославије, имали сте бројне успехе на иностраним оперским сценама, нарочито оним фестивалским, певали сте са Ћећилијом Газдиом, Елином Гаранчом, били сте победник престижног оперског такмичења „Giuseppe di Stefano” на Сицилији, већ годинама сте у статусу првака Опере … Шта сматрате врхунцем своје досадашње каријере?
Улогу Отела. Она је, заиста, врхунац моје досадашње каријере и веома сам срећан што ћу баш са њом прославити овај јубилеј – 20. година певања. Нећу да кажем рада, као што би рекле неке моје колеге, него баш певања. Јер, ја овај посао, не доживљавам као рад. Велики је, заиста, успех ући у стални ангажман једне оперске куће као што је наше Народно позориште, а потом и опстати толико дуго времена. Нажалост, данас је све мањи и мањи број позоришта која у својим ансамблима имају сталне чланове. То је једна веома лепа традиција која се, изгледа, неће одржати. Мислим да је то велика грешка и сматрам да би људи, који воде културу, требало да размисле о томе.
• Који би могли бити следећи изазови после Отела?
У Пучинијевом репертоару ми недостају улоге у две представе, које, нажалост, нису извођене од кад сам ја у ансамблу. То су витез де Грије из „Манон Леско” и, наравно, принц Калаф у „Турандоту”. Волео бих да певам и насловну улогу у Ђордановој опери „Андре Шеније“. Искрено се надам да ће у некој ближој будућности, бар једна од те три представе бити постављена на наш репертоар.
• Да ли јубилеј прослављате са осећањем да сте задовољни оним што сте постигли у претходне две деценије или, пак, мислите да сте могли да урадите и више од тога?
Веома сам задовољан. Сто посто. Вероватно сам могао да урадим и више, али се не оптерећујем с тим. Верујте ми да, када бих све ово морао поново да проживљавам, ништа не бих мењао. Направио сам изврстан репертоар који представља, онако, школски пример постепеног развоја једног тенора - од Моцартове „Чаробне фруле”, преко „Травијате”, „Риголета”, „Боема”, „Кавалерије рустикане”, „Пајаца”… па све до „Отела”. На свом репертоару тренутно имам 19 улога. То је, стварно, велики капитал који ми много значи.
Микојан Безбрадица

       ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА НОВИНАРЕ ОДРЖАНЕ 20. НОВЕМБРА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Опера "Отело" Ђузепеа Вердија, у режији Паола Бајока и под диригентским вођством Ане Зоране Брајовић биће премијерно изведена 22. новембра на Великој сцени Народног позоришта.
Брајовић је на конференцији за новинаре рекла да је "Отело", од свих Вердијевих дела којима је дириговала, најкомплексније и додала да је привилегија имати ту оперу на сцени националног театра.
Она је похвалила ентузијазам и подршку целог ансамбла и скренула пажњу на чињеницу да ће овом представом она и тенор Душан Плазинић, у улози Отела, обележити 20 година уметничког рада.
Брајовић је поменула да је Верди написао "Отело" искључиво за своју душу и изразила задовољство што су успели да припреме представу уз два запажена гостовања, у Темишвару и Крајови.
Редитељ Бајако, који први пут ради у Народном позоришту, рекао је да је то за њега двоструки изазов - да креира нешто дивно за тај театар и да пренесе публици Вердијево ремек дело, нешто јединствено и за памћење.
"Отело је врло снажна и модерна опера, необична за Вердија. Веза између опере и Шекспировог дела је јака и зато сам желео да креирам снажну драму, јер опера није само певање", објаснио је он.
Бајако је истакао да је имао још један изазов, да Београђанима пренесе атмосферу Кипра, прелепог острва које одлично познаје.
Он је захвалио певачима од којих је захтевао да буду и изврсни глумци, изразивши наду да ће публика уживати у новој представи Народног позоришта.
Улоге у алтернацији певају Плазинић и Јанко Синадиновић (Отело), Јасмина Трумбеташ Петровић/Марија Папајоану/Ана Рупчић (Дездемона), Миодраг Д. Јовановић/Драгутин Матић/Вук Зекић (Јаго), Светлана Несторов/Љубица Вранеш/Тамара Никезић (Емилија), Ненад Чича/Марко Живковић (Касио).
У ансамблу су и Слободан Живковић/Данило Стошић (Родриго), Свето Кастратовић/Страхиња Ђокић (Лодовико), Љубодраг Беговић/Павле Жарков (Монтано), Предраг Глигорић/Гаврило Рабреновић (Гласник).
Сценограф је Невенка Видак, помоћник редитеља Ана Григоровић, а видео продукцију потписује Петар Антоновић. Учествују Оркестар и Хор Опере.
Следеће извођење са другим солистима је 25. новембра.