PREMIJERA STRINDBERGOVE DRAME "PUT U DAMASK", U REŽIJI NIKITE MILIVOJEVIĆA, 22. NOVEMBRA

Tekst o premijeri predstave "Put u Damask", objavljen 1. novembra u 82. broju "Pozorišnih novina"

STRINDBERGOV „PUT U DAMASK" PO PRVI PUT U NARODNOM POZORIŠTU, PREMIJERA 22. NOVEMBRA
    
    U potrazi za izgubljenom verom
    
    Slavni švedski dramski pisac August Strindberg, koga mnogi smatraju za jednog od začetnika modernog teatra, autor koji zaslužuje pažnju i predstavlja ogroman izazov za glumce i reditelje, ponovo će se, posle dve decenije pauze, igrati u Narodnom pozorištu. Naime, nakon naturalističke drame „Gospođica Julija", koja je sa velikim uspehom premijerno izvedena 15. maja 1994. godine u režiji Steve Žigona, ljubitelji ovog enfant terribla švedske literature, biće u prilici da uživaju u komadu „Put u Damask", koji predstavlja temelj ekspresionizma. Ovo delo, napisano davne 1898. godine, i koje je, u međuvremenu, okarakterisano kao „drama lutanja" u kojoj se glavni junak, tražeći smisao života, zaustavlja na usputnim stanicama, svaki put pre neke važne lične odluke, po prvi put će biti postavljeno u Nacionalnom teatru. Režija je poverena Nikiti Milivojeviću, a premijera je zakazana za 22. novembar na Velikoj sceni., za 146. rođendan Pozorišta.   
    Uzbudljivu priču, koja je postala klasičan, ali i moderan pojam koji asocira na misteriju avanture, samoću avanture koja ima svoje zanimljive i neočekivane obrte, dočaraće glumačka ekipa u kojoj se nalaze Hadži Nenad Maričić (Nepoznati, Cezar, Ožalošćeni), Sena Đorović (Dama, Majka), Boris Pingović (Nepoznati, Lekar, Ožalošćeni), Nebojša Kundačina (Nepoznati, Gostioničar), Bojan Krivokapić (Nepoznati), Pavle Jerinić (Nepoznati, Ožalošćeni), Jelena Đulvezan (Dama), Branko Jerinić (Nepoznati, Ožalošćeni, Prosjak), Aleksandra Nikolić (Dama, Majka) i Tanasije Uzunović (Nepoznati, Prosjak, Starac).
    Milivojević napominje da se ovaj komad, koji mu je predložio da postavi bivši v.d. direktora Drame Spasoje Ž. Milovanović, odavno nalazio na njegovoj „rediteljskoj listi želja" i otkriva da je definitvnu „zaluđenost" za to delo spoznao pre šest, sedam godina kada je u Stokholmu, u „Riks teatru", radio Strindbergovu priču „Negovano voće".
    „Tada sam ponovo čitao razne stvari i, između ostalog, na potpuno nov način otkrio „Put u Damask". S jedne strane, imam utisak da u mnogo čemu to uopšte nije „sceničan" komad, i potpuno mi je jasno zašto se retko izvodi. U dramaturškom smislu on je „pretrpan" raznim simbolima, autobiografskim detaljima..., a kako je nastao u takozvanoj Strindbergovoj „inferno" fazi, prepun je neverovatnih, gotovo fantazmagoričnih slika. Ali, sve to zajedno, na neki čudan način, za mene je istovremeno nekakva mana i vrlina teksta. Recimo, taj „jezik slika" mi je zaista strašno inspirativan. Uopšte, mogao bih reći da mi je poslednjih godina retko koji tekst isprovocirao toliko različitih asocijacija: Tarkovski, Džojs, Beket, Munk, Bah, Bergman... Sve je to postalo moja inspiracija za ovu predstavu. Sada kada smo već duboko u procesu rada, imam utisak da Strindbergov komad ne samo da sublimira mnoge stvari koje volim u pozorištu, već kao da sam oduvek želeo da napravim predstavu kao što je ova - tvrdi Milivojević u izjavi za „Pozorišne novine" i podseća da se ovde, iako je u pitanju trilogija, radi o prvom delu komada.  
    „Mi, dakle, pripremamo samo taj prvi deo, koji je inače i bio zamišljen kao celovečarnja drama, a tek kasnije, Strindberg je odlučio da napiše i druga dva dela. „Put u Damask" je inače vrlo neobično „putovanje" koje, na neki način, sublimira razna „lutanja" Strindberga, ali mogli bismo reći da je to, pre svega, priča o potrazi za izgubljenom verom. U tom smislu, to je i centralna ideja predstave. Kada govorimo o veri, ne mislim samo na veru u religijskom smislu, već o suštinskoj potrebi čoveka da veruje u nešto", dodaje Milivojević.
    „U Strinbergovoj priči važno je, za početak, poverovati u nju i pokušati da je razumeš. Već nakon prvog čitanja bilo mi je jasno da je reč o veoma kompleksnoj autobiografskoj nadrealnoj drami koja će zahtevati ozbiljan istraživački proces", ističe Sena Đorović i podseća da je drama prepuna somnabulnih referenci iz Strinbergovog života u koje zaista treba poverovati.
    „To automatski zahteva bolje upoznavanje sa umetnikom, nesvakidašnji rad na komadu i veliku inspiraciju" - tvrdi Sena, a na naše pitanje ko su, prema njenom mišljenju, Bogovi našeg doba, kaže:  
    „Ko su Bogovi danas? Nažalost, ne mogu da zvučim optimistično. Živimo u neoliberalnom kapitalizmu pa nam je svima jasno da su to politički, vojni, tržišni, korporativni... „Bogovi". Potpuno je jasno da je vera u svakom smislu prilično regresirala i da nam je potreban jedan civilizacijski Put u Damask".
    Sa druge strane, njen kolega Pavle Jerinić, takođe, smatra da u ovom komadu pitanje gubitka ili potrage za verom ne mora nužno da se odnosi na religiju.
    „To je svakako samo jedan od aspekata. Meni je bilo zanimljivo pitanje gubitka identiteta, i potrage za istim. Nešto čemu bi ovaj narod trebalo da teži pošto se bojim da ga je negde davno zaturio. Dakle vere, ali u sebe. Te vere koju velika većina danas nema, dok je pojedinci bezrazložno imaju više nego što treba. Ali ovaj drugi slučaj se uglavnom podudara sa verom u bankovni račun. Mislim da će se ljudi začuditi koliko je njihov život sličan životu Nepoznatog, inače glavnog junaka ovog autobiografskog komada jednog izvesnog ludaka po imenu August Strinberg. Dramaturgija komada je dramaturgija sna. Ili možda bolje rečeno - košmara. Ima li ičeg inspirativnijeg od toga?", pita se Jerinić i napominje da je ceo ansambl doprineo stvaranju glavnog lika.
    „Koliko je on moj, toliko je svačiji. Taj lik je bukvalno svako, a i niko, kako slučaj nalaže. Važno je biti neko. Ali, ne u ulici, na tribini, u skupštini. Važno je biti neko u glavi. Da znaš ko si kada si sam i da si individualac čak i u odelu ili uniformi", tvrdi Jerinić.
    Inače, ovo autobiografsko delo, u kojem je Strindberg najavio modernu dramaturgiju i način mišljenja, u međuvremenu je postalo nezaobilazna stepenica u razumevanju sadašnje dramske literature i današnjeg pozorišta.
    Takođe, "Put u Damask" je oduvek predstavljao inspiraciju za mnoge umetnike. Na primer, renesansno slikarstvo je puno velikih radova posvećenih tom motivu, a jedno od njih, Karavađovo remek-delo iz 1601. godine nosi naslov "Preobraženje na putu za Damask".
    Šta je kod Strindberga bilo posebno inspirativno i intrigantno Borisu Pingoviću?
    „Put, put i samo put... Za Damask. Jedan od najznamenitijih, jedan, od onih koji je, kažu, urodio plodom. Kakvim to plodom? Da li stižemo do sebe baš uvek kada zatvaramo krugove, ili se krug baš i ne da zatvoriti, dok ne otvorimo sve sa sobom. To nisu nova pitanja i to nisu ekskluzivne dileme. Istina, kažu, kolevka im je rana mladost, ali se grčevito otimaju sa nama za grobno mesto. Da li ćemo ikada pronaći odgovor, ili će nam samo biti dana privilegija da biramo s koje strane krsta ćemo ponovo dograbiti sunce, ako već i krstolika senka nije razlog upodobljenju, i venčanju za Golgotu. A ona, Golgota, samo je moja, i samo svačija. Na svoju se penjem dok na tuđu stižem, vabeći da mi nebo dari put. Put za Damask. Život je zaista čudo, ali pozorište nije život. Ne sme ni biti. Ali, čudo jeste. Dakle, sigurno neću stići u glavni grad Sirije, ali, u Damask... Ako mi slome nogu, dok lome svoju, možda i hoću. Pardon, hoćemo. Pardon, možda ćemo."
    Dramaturg predstave Slavko Milanović podseća da nas naslov drame upućuje na religijsku sferu, na devetu glavu „Dela apostolskih“ u kojoj je prikazan mistički događaj koji se desio fariseju i progonitelju hrišćana Savlu.
    „Na putu za Damask ugledao je čudesnu svetlost i čuo reči Hrista: „Savle, Savle, zašto me goniš?“ Ostalo je poznato: Savle je doživeo duhovni preobražaj i postao apostol Pavle. I Strindberg ceo život čezne za jednim takvim preobražajem. U detinjstvu je iskusio strogost verskih načela svog oca pijetiste. Kao mladić je bio savremenih Ficdžeraldove i Ničeove objave smrti Boga i poverovao u novi apsolut nauke, pa je čak pokušao da studira medicinu. Ali je kao i svi ozbiljni duhovi svog doba uviđao da nauka ima malo zajedničkog sa humanim vrednostima i značenjima".
    Prema Milanovićevim rečima, rešenje je tražio u naturalizmu, koji je trebalo da pomiri traganje za apsolutnom istinom kroz dva suprotstavljena pristupa – naučnog i umetničkog.
    „Iako je jedini uspeo da ostari formu nove naturalističke drame (pošto su na tom zadatku polomili zube veliki romanopisci poput braće Gonkur i Emila Zole), Strindberg nije bio zadovoljan. Smatrao je, kako kaže u jednom izmišljenom intervjuju sa samim sobom, da „čovek ne poznaje više od jednog života, i to svog vlastitog“ i time, mnogo pre Džojsa i Virdžinije Vulf, negirao moć sveznajućeg pisca. Smatrao je da „književnik, sa svojim bednim i površnim poznavanjem psihologije, ne bi smeo ni da pokušava da prikazuje duboko skriven duševni život drugih ljudi“. U predgovoru njegovoj slavnoj drami „Gospođica Julija“ zalagao se za „beskarakterni karakter“, suprotno od čvrsto skrojenih tipskih likova tadašnjih pisaca", napominje Milanović i dodaje da su zato sva njegova dela, izuzimajući istorijske drame, autobiografska, i on izbegava da ih definiše drugačije nego kao prikaze „razvoja jedne duše“.
    „U svojoj „inferno fazi“ proučavao je preddramske pozorišne strukture poput srednjevekovnih mirakula. Istovremeno, shvata da za je novu dramu potreban novi scenski prostor, intimniji odnos scene i gledališta. Tako je nastao „Put u Damask“, komad koji neki kritičari nazivaju „drama hodočašća“ u kojoj pisac, kao i u romanu-dnevniku „Inferno“ dokumentuje svoju duševnu krizu. Kao prva u nizu takozvanih „dream plays“, „Put u Damask“ se smatra prekretničkim delom u istoriji moderne drame; Strindberg je direktno uticao na dramu nemačkog ekspresionizma, a po mnogima (na primer Judžinu O'Nilu) i na celokupnu dramu dvadesetog veka - sve do neoavangarde šezdesetih godina, pa čak i savremenih postramskih istraživanja u teatru".
    Slično razmišlja i Hadži Maričić koji ocenjuje da „Put u Damask" predstavlja veliki iskorak u književnosti.
    „U njoj se sukob odigrava u piščevom umu. Likovi proizilaze iz njega. U ovom prvom ekspresionističkom delu, sve što posmatramo, jeste pozornica Strindbergove duše. Zato će u našoj predstavi svi igrati Nepoznatog, jer su likovi deo njegovog uma, sećanja, plod njegovih demona, neobjašnjivih sila", napominje naš sagovornik i naglašava da je ovaj komad neophodan današnjoj publici onoliko koliko mu je potrebno i svakodnevno samoispitavanje, redovna introspekcija.
    „U vremenu kada je gotovo nemoguće da pronađe vremena da oslušne svoje misli, gledalac će ovom predstavom i sam otputovati na veoma neobično, sasvim drugačije pozorišno putovanje i prepoznaće sopstvene strahove, nade, zaboravljene želje, zaboravljene ljude, prećutane grehe... Nedavno, u Narodnom pozorištu, nakon što je primio Nagradu „Dositej Obradović" za životno delo, akademik Vladeta Jerotić, održao je besedu u kojoj je izneo mišljenje da bi čovek budućnosti, trebalo da bude religiozan. Danas je njegova vera ugrožena i nestaje, iako, sasvim ne može iščeznuti. Šta je čovek bez svoje suštine? Može li je ikako drugačije naći, bez vere? „Put u Damask", iako nastao pre više od sto godina i danas je značajan, ne samo za publiku, već i za glumca koji kroz izuzetnu umetničku avanturu, koju stvara Nikita Milivojević, pronalazi svoje životne stanice. Proces u kojem se još uvek nalazimo je potpuno drugačiji od svega što smo navikli u pozorištu. Upravo takva će biti i predstava. Dobrodošli u Narodno pozorište", poručuje Hadži Maričić.
    Muziku će komponovati Zoran Erić, kostimograf je Marina Vukasović Medenica, a za idejno rešenje scenografije zaduženi su reditelj Milivojević i Amalia Benet, koja će uraditi i scenski pokret.   
    Ljiljana Mrkić Popović je lektor, Ivana Nenadović asistent reditelja, Milorad Jovanović producent, Marija Tavčar je uradila likovnu doradu kostima i lutaka, a Miraš Vuksanović i Jasna Saramandić su realizatori scenografije.
    Inspicijent je Sandra Žugić Rokvić, a sufler Gordana Perovski.
    Mikojan Bezbradica

IZVEŠTAJ SA KONFERENCIJE ZA NOVINARE ODRŽANE 19. NOVEMBRA U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA

Dan Narodnog pozorišta - 22. novembar biće obeležen u subotu u podne tradicionalnom dodelom godišnjih nagrada, a uveče premijerom drame Augusta Strindberga "Put u Damask" u režiji Nikite Milivojevića.
Upravnik Nacionalnog teatra Dejan Savić rekao je na konferenciji za novinare da je to poslednja dramska premijera u ovoj godini, a u decembru slede po jedna operska i baletska, čime je godišnji plan ispunjen 100 posto.
Predstava "Put u Damask", najavio je on, nesvakidašnji je projekat u kojem glumci igraju u gledalištu i ložama, dok je publika smeštena na scenu, gde može da stane svega stotinak posetilaca.
Ovaj tehničko-tehnološki zahtevan eksperiment, sa izvanrednim sastavom umetnika biće svakako interesantan za inostrane scene i gostovanja, ocenio je Savić.
V.d. direktora Drame Željko Hubač rekao je da je ova predstava dobar povod za obnovu saradnje sa slavnim teatrom Dramaten i drugim pozorištima u Švedskoj, gde Strindberg (1849-1912) ima status nacionalne ikone.
"Put u Damask" je neka vrsta njegove autobiografije, priča o doživljajima, strahovima i dilemama, snovima i košmarima, pozorišni rolerkoster kroz Strindbergov svet. Više glumaca igra glavnog junaka - Nepoznatog, a takođe skoro svi glumci igraju i druge likove.
U ansamblu su Hadži Nenad Maričić, Sena Đorović, Boris Pingović, Nebojša Kundačina, Bojan Krivokapić, Pavle Jerinić, Jelena Đulvezan, Branko Jerinić, Aleksandra Nikolić i Tanasije Uzunović, uz veći broj statista.
Milivojević uz režiju potpisuje adaptaciju teksta, kao i idejno rešenje scenografije i izbor muzike zajedno sa Amaliom Benet koja je radila scenski pokret. Kostimograf i autor lutaka je Marina Vukasović Medenica, kompozitor Zoran Erić, dramaturg Slavko Milanović.
Milivojević je rekao da ova predstava sublimira razne stvari koje je do sada radio u pozorištu i koje voli u pozorištu.
"Imam utisak kao da sam dugi niz godina hteo jednu ovakvu predstavu, autorski projekat, a to ne možete ako nemate ljude i pozorište koji će da stanu iza toga, sa kojima ćete se usuditi da uđete u takvu avanturu", rekao je on izrazivši zahvalnost celoj ekipi na strpljenju i poverenju i Narodnom pozorištu u kojem se osećao kao da je kod svoje kuće.
On je dodao da se oseća uzbuđeno i privilegovano zbog ove neobične predstave kakvu jedan reditelj ne može sebi često da priušti.
"U radu na Strindbergu bilo je dosta asocijacija i na Bergmana, čiji stav da je "film - ili san ili dokument" može da se primeni i na pozorište.Mi smo poslednjih godina više pravili pozorište koje je dokument, kao da smo zaboravili da ono može biti i nešto drugo, a meni je veza pozorišta i sna jako bliska", izjavio je Milivojević, podsetivši na svoje predstave "San letnje noći", "Život je san" i druge.
Dramaturg Slavko Milanović kazao je da je Strindbergov veliki doprinos pozorištu to što je otkrio “nearistotelovski” princip da je u centru drame lik.
"Njegov lik menja se, umnožava, duplira, razvija se i nije dosadan", rekao je Milanović i dodao da je reditelj postavio visoku lestvicu za glumačku igru u predstavi koja je glumački veoma izražajna iako je svedena u sredstvima.
Kompozitor Zoran Erić istakao je da je muzika u predstavi morala da ostavi mesta glumcima i da prati ambijent, a da komad “liči na domet u rangu najboljih glumačkih predstava” reditelja Nikite Milivojevića.
Koreografkinja Benet, koja je diplomirala u Londonu, a živi i radi u Grčkoj, već više od deset godina sarađuje sa Milivojevićem.
Njihov prethodni projekat u Narodnom pozorištu bio je Šekspirov "Henri Šesti", koji je uspešnu svetsku premijeru imao na Kulturnoj olimpijadi u Londonu.
Ona je izjavila da je veoma lepo raditi opet sa gotovo istom, jakom ekipom i da je zadovoljstvo vratiti se u Beograd.
Maričić je istakao da predstava postavlja pitanje "ko sam ja?", koje je važno celog života i da je zato potrebna publici, svakom čoveku onoliko koliko mu je potrebna i svakodnevna introspekcija.