ПРЕМИЈЕРА СТРИНДБЕРГОВЕ ДРАМЕ "ПУТ У ДАМАСК", У РЕЖИЈИ НИКИТЕ МИЛИВОЈЕВИЋА, 22. НОВЕМБРА

Текст о премијери представе "Пут у Дамаск", објављен 1. новембра у 82. броју "Позоришних новина"

СТРИНДБЕРГОВ „ПУТ У ДАМАСК" ПО ПРВИ ПУТ У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ, ПРЕМИЈЕРА 22. НОВЕМБРА
    
    У потрази за изгубљеном вером
    
    Славни шведски драмски писац Аугуст Стриндберг, кога многи сматрају за једног од зачетника модерног театра, аутор који заслужује пажњу и представља огроман изазов за глумце и редитеље, поново ће се, после две деценије паузе, играти у Народном позоришту. Наиме, након натуралистичке драме „Госпођица Јулија", која је са великим успехом премијерно изведена 15. маја 1994. године у режији Стеве Жигона, љубитељи овог enfant terribla шведске литературе, биће у прилици да уживају у комаду „Пут у Дамаск", који представља темељ експресионизма. Ово дело, написано давне 1898. године, и које је, у међувремену, окарактерисано као „драма лутања" у којој се главни јунак, тражећи смисао живота, зауставља на успутним станицама, сваки пут пре неке важне личне одлуке, по први пут ће бити постављено у Националном театру. Режија је поверена Никити Миливојевићу, а премијера је заказана за 22. новембар на Великој сцени., за 146. рођендан Позоришта.   
    Узбудљиву причу, која је постала класичан, али и модеран појам који асоцира на мистерију авантуре, самоћу авантуре која има своје занимљиве и неочекиване обрте, дочараће глумачка екипа у којој се налазе Хаџи Ненад Маричић (Непознати, Цезар, Ожалошћени), Сена Ђоровић (Дама, Мајка), Борис Пинговић (Непознати, Лекар, Ожалошћени), Небојша Кундачина (Непознати, Гостионичар), Бојан Кривокапић (Непознати), Павле Јеринић (Непознати, Ожалошћени), Јелена Ђулвезан (Дама), Бранко Јеринић (Непознати, Ожалошћени, Просјак), Александра Николић (Дама, Мајка) и Танасије Узуновић (Непознати, Просјак, Старац).
    Миливојевић напомиње да се овај комад, који му је предложио да постави бивши в.д. директора Драме Спасоје Ж. Миловановић, одавно налазио на његовој „редитељској листи жеља" и открива да је дефинитвну „залуђеност" за то дело спознао пре шест, седам година када је у Стокхолму, у „Рикс театру", радио Стриндбергову причу „Неговано воће".
    „Тада сам поново читао разне ствари и, између осталог, на потпуно нов начин открио „Пут у Дамаск". С једне стране, имам утисак да у много чему то уопште није „сценичан" комад, и потпуно ми је јасно зашто се ретко изводи. У драматуршком смислу он је „претрпан" разним симболима, аутобиографским детаљима..., а како је настао у такозваној Стриндберговој „инферно" фази, препун је невероватних, готово фантазмагоричних слика. Али, све то заједно, на неки чудан начин, за мене је истовремено некаква мана и врлина текста. Рецимо, тај „језик слика" ми је заиста страшно инспиративан. Уопште, могао бих рећи да ми је последњих година ретко који текст испровоцирао толико различитих асоцијација: Тарковски, Џојс, Бекет, Мунк, Бах, Бергман... Све је то постало моја инспирација за ову представу. Сада када смо већ дубоко у процесу рада, имам утисак да Стриндбергов комад не само да сублимира многе ствари које волим у позоришту, већ као да сам одувек желео да направим представу као што је ова - тврди Миливојевић у изјави за „Позоришне новине" и подсећа да се овде, иако је у питању трилогија, ради о првом делу комада.  
    „Ми, дакле, припремамо само тај први део, који је иначе и био замишљен као целовечарња драма, а тек касније, Стриндберг је одлучио да напише и друга два дела. „Пут у Дамаск" је иначе врло необично „путовање" које, на неки начин, сублимира разна „лутања" Стриндберга, али могли бисмо рећи да је то, пре свега, прича о потрази за изгубљеном вером. У том смислу, то је и централна идеја представе. Када говоримо о вери, не мислим само на веру у религијском смислу, већ о суштинској потреби човека да верује у нешто", додаје Миливојевић.
    „У Стринберговој причи важно је, за почетак, поверовати у њу и покушати да је разумеш. Већ након првог читања било ми је јасно да је реч о веома комплексној аутобиографској надреалној драми која ће захтевати озбиљан истраживачки процес", истиче Сена Ђоровић и подсећа да је драма препуна сомнабулних референци из Стринберговог живота у које заиста треба поверовати.
    „То аутоматски захтева боље упознавање са уметником, несвакидашњи рад на комаду и велику инспирацију" - тврди Сена, а на наше питање ко су, према њеном мишљењу, Богови нашег доба, каже:  
    „Ко су Богови данас? Нажалост, не могу да звучим оптимистично. Живимо у неолибералном капитализму па нам је свима јасно да су то политички, војни, тржишни, корпоративни... „Богови". Потпуно је јасно да је вера у сваком смислу прилично регресирала и да нам је потребан један цивилизацијски Пут у Дамаск".
    Са друге стране, њен колега Павле Јеринић, такође, сматра да у овом комаду питање губитка или потраге за вером не мора нужно да се односи на религију.
    „То је свакако само један од аспеката. Мени је било занимљиво питање губитка идентитета, и потраге за истим. Нешто чему би овај народ требало да тежи пошто се бојим да га је негде давно затурио. Дакле вере, али у себе. Те вере коју велика већина данас нема, док је појединци безразложно имају више него што треба. Али овај други случај се углавном подудара са вером у банковни рачун. Мислим да ће се људи зачудити колико је њихов живот сличан животу Непознатог, иначе главног јунака овог аутобиографског комада једног извесног лудака по имену Аугуст Стринберг. Драматургија комада је драматургија сна. Или можда боље речено - кошмара. Има ли ичег инспиративнијег од тога?", пита се Јеринић и напомиње да је цео ансамбл допринео стварању главног лика.
    „Колико је он мој, толико је свачији. Тај лик је буквално свако, а и нико, како случај налаже. Важно је бити неко. Али, не у улици, на трибини, у скупштини. Важно је бити неко у глави. Да знаш ко си када си сам и да си индивидуалац чак и у оделу или униформи", тврди Јеринић.
    Иначе, ово аутобиографско дело, у којем је Стриндберг најавио модерну драматургију и начин мишљења, у међувремену је постало незаобилазна степеница у разумевању садашње драмске литературе и данашњег позоришта.
    Такође, "Пут у Дамаск" је одувек представљао инспирацију за многе уметнике. На пример, ренесансно сликарство је пуно великих радова посвећених том мотиву, а једно од њих, Каравађово ремек-дело из 1601. године носи наслов "Преображење на путу за Дамаск".
    Шта је код Стриндберга било посебно инспиративно и интригантно Борису Пинговићу?
    „Пут, пут и само пут... За Дамаск. Један од најзнаменитијих, један, од оних који је, кажу, уродио плодом. Каквим то плодом? Да ли стижемо до себе баш увек када затварамо кругове, или се круг баш и не да затворити, док не отворимо све са собом. То нису нова питања и то нису ексклузивне дилеме. Истина, кажу, колевка им је рана младост, али се грчевито отимају са нама за гробно место. Да ли ћемо икада пронаћи одговор, или ће нам само бити дана привилегија да бирамо с које стране крста ћемо поново дограбити сунце, ако већ и крстолика сенка није разлог уподобљењу, и венчању за Голготу. А она, Голгота, само је моја, и само свачија. На своју се пењем док на туђу стижем, вабећи да ми небо дари пут. Пут за Дамаск. Живот је заиста чудо, али позориште није живот. Не сме ни бити. Али, чудо јесте. Дакле, сигурно нећу стићи у главни град Сирије, али, у Дамаск... Ако ми сломе ногу, док ломе своју, можда и хоћу. Пардон, хоћемо. Пардон, можда ћемо."
    Драматург представе Славко Милановић подсећа да нас наслов драме упућује на религијску сферу, на девету главу „Дела апостолских“ у којој је приказан мистички догађај који се десио фарисеју и прогонитељу хришћана Савлу.
    „На путу за Дамаск угледао је чудесну светлост и чуо речи Христа: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ Остало је познато: Савле је доживео духовни преображај и постао апостол Павле. И Стриндберг цео живот чезне за једним таквим преображајем. У детињству је искусио строгост верских начела свог оца пијетисте. Као младић је био савремених Фицџералдове и Ничеове објаве смрти Бога и поверовао у нови апсолут науке, па је чак покушао да студира медицину. Али је као и сви озбиљни духови свог доба увиђао да наука има мало заједничког са хуманим вредностима и значењима".
    Према Милановићевим речима, решење је тражио у натурализму, који је требало да помири трагање за апсолутном истином кроз два супротстављена приступа – научног и уметничког.
    „Иако је једини успео да остари форму нове натуралистичке драме (пошто су на том задатку поломили зубе велики романописци попут браће Гонкур и Емила Золе), Стриндберг није био задовољан. Сматрао је, како каже у једном измишљеном интервјују са самим собом, да „човек не познаје више од једног живота, и то свог властитог“ и тиме, много пре Џојса и Вирџиније Вулф, негирао моћ свезнајућег писца. Сматрао је да „књижевник, са својим бедним и површним познавањем психологије, не би смео ни да покушава да приказује дубоко скривен душевни живот других људи“. У предговору његовој славној драми „Госпођица Јулија“ залагао се за „бескарактерни карактер“, супротно од чврсто скројених типских ликова тадашњих писаца", напомиње Милановић и додаје да су зато сва његова дела, изузимајући историјске драме, аутобиографска, и он избегава да их дефинише другачије него као приказе „развоја једне душе“.
    „У својој „инферно фази“ проучавао је преддрамске позоришне структуре попут средњевековних миракула. Истовремено, схвата да за је нову драму потребан нови сценски простор, интимнији однос сцене и гледалишта. Тако је настао „Пут у Дамаск“, комад који неки критичари називају „драма ходочашћа“ у којој писац, као и у роману-дневнику „Инферно“ документује своју душевну кризу. Као прва у низу такозваних „dream plays“, „Пут у Дамаск“ се сматра прекретничким делом у историји модерне драме; Стриндберг је директно утицао на драму немачког експресионизма, а по многима (на пример Јуџину О'Нилу) и на целокупну драму двадесетог века - све до неоавангарде шездесетих година, па чак и савремених пострамских истраживања у театру".
    Слично размишља и Хаџи Маричић који оцењује да „Пут у Дамаск" представља велики искорак у књижевности.
    „У њој се сукоб одиграва у пишчевом уму. Ликови произилазе из њега. У овом првом експресионистичком делу, све што посматрамо, јесте позорница Стриндбергове душе. Зато ће у нашој представи сви играти Непознатог, јер су ликови део његовог ума, сећања, плод његових демона, необјашњивих сила", напомиње наш саговорник и наглашава да је овај комад неопходан данашњој публици онолико колико му је потребно и свакодневно самоиспитавање, редовна интроспекција.
    „У времену када је готово немогуће да пронађе времена да ослушне своје мисли, гледалац ће овом представом и сам отпутовати на веома необично, сасвим другачије позоришно путовање и препознаће сопствене страхове, наде, заборављене жеље, заборављене људе, прећутане грехе... Недавно, у Народном позоришту, након што је примио Награду „Доситеј Обрадовић" за животно дело, академик Владета Јеротић, одржао је беседу у којој је изнео мишљење да би човек будућности, требало да буде религиозан. Данас је његова вера угрожена и нестаје, иако, сасвим не може ишчезнути. Шта је човек без своје суштине? Може ли је икако другачије наћи, без вере? „Пут у Дамаск", иако настао пре више од сто година и данас је значајан, не само за публику, већ и за глумца који кроз изузетну уметничку авантуру, коју ствара Никита Миливојевић, проналази своје животне станице. Процес у којем се још увек налазимо је потпуно другачији од свега што смо навикли у позоришту. Управо таква ће бити и представа. Добродошли у Народно позориште", поручује Хаџи Маричић.
    Музику ће компоновати Зоран Ерић, костимограф је Марина Вукасовић Меденица, а за идејно решење сценографије задужени су редитељ Миливојевић и Амалиа Бенет, која ће урадити и сценски покрет.   
    Љиљана Мркић Поповић је лектор, Ивана Ненадовић асистент редитеља, Милорад Јовановић продуцент, Марија Тавчар је урадила ликовну дораду костима и лутака, а Мираш Вуксановић и Јасна Сарамандић су реализатори сценографије.
    Инспицијент је Сандра Жугић Роквић, а суфлер Гордана Перовски.
    Микојан Безбрадица

ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА НОВИНАРЕ ОДРЖАНЕ 19. НОВЕМБРА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Дан Народног позоришта - 22. новембар биће обележен у суботу у подне традиционалном доделом годишњих награда, а увече премијером драме Аугуста Стриндберга "Пут у Дамаск" у режији Никите Миливојевића.
Управник Националног театра Дејан Савић рекао је на конференцији за новинаре да је то последња драмска премијера у овој години, а у децембру следе по једна оперска и балетска, чиме је годишњи план испуњен 100 посто.
Представа "Пут у Дамаск", најавио је он, несвакидашњи је пројекат у којем глумци играју у гледалишту и ложама, док је публика смештена на сцену, где може да стане свега стотинак посетилаца.
Овај техничко-технолошки захтеван експеримент, са изванредним саставом уметника биће свакако интересантан за иностране сцене и гостовања, оценио је Савић.
В.д. директора Драме Жељко Хубач рекао је да је ова представа добар повод за обнову сарадње са славним театром Драматен и другим позориштима у Шведској, где Стриндберг (1849-1912) има статус националне иконе.
"Пут у Дамаск" је нека врста његове аутобиографије, прича о доживљајима, страховима и дилемама, сновима и кошмарима, позоришни ролеркостер кроз Стриндбергов свет. Више глумаца игра главног јунака - Непознатог, а такође скоро сви глумци играју и друге ликове.
У ансамблу су Хаџи Ненад Маричић, Сена Ђоровић, Борис Пинговић, Небојша Кундачина, Бојан Кривокапић, Павле Јеринић, Јелена Ђулвезан, Бранко Јеринић, Александра Николић и Танасије Узуновић, уз већи број статиста.
Миливојевић уз режију потписује адаптацију текста, као и идејно решење сценографије и избор музике заједно са Амалиом Бенет која је радила сценски покрет. Костимограф и аутор лутака је Марина Вукасовић Меденица, композитор Зоран Ерић, драматург Славко Милановић.
Миливојевић је рекао да ова представа сублимира разне ствари које је до сада радио у позоришту и које воли у позоришту.
"Имам утисак као да сам дуги низ година хтео једну овакву представу, ауторски пројекат, а то не можете ако немате људе и позориште који ће да стану иза тога, са којима ћете се усудити да уђете у такву авантуру", рекао је он изразивши захвалност целој екипи на стрпљењу и поверењу и Народном позоришту у којем се осећао као да је код своје куће.
Он је додао да се осећа узбуђено и привилеговано због ове необичне представе какву један редитељ не може себи често да приушти.
"У раду на Стриндбергу било је доста асоцијација и на Бергмана, чији став да је "филм - или сан или документ" може да се примени и на позориште.Ми смо последњих година више правили позориште које је документ, као да смо заборавили да оно може бити и нешто друго, а мени је веза позоришта и сна јако блиска", изјавио је Миливојевић, подсетивши на своје представе "Сан летње ноћи", "Живот је сан" и друге.
Драматург Славко Милановић казао је да је Стриндбергов велики допринос позоришту то што је открио “неаристотеловски” принцип да је у центру драме лик.
"Његов лик мења се, умножава, дуплира, развија се и није досадан", рекао је Милановић и додао да је редитељ поставио високу лествицу за глумачку игру у представи која је глумачки веома изражајна иако је сведена у средствима.
Композитор Зоран Ерић истакао је да је музика у представи морала да остави места глумцима и да прати амбијент, а да комад “личи на домет у рангу најбољих глумачких представа” редитеља Никите Миливојевића.
Кореографкиња Бенет, која је дипломирала у Лондону, а живи и ради у Грчкој, већ више од десет година сарађује са Миливојевићем.
Њихов претходни пројекат у Народном позоришту био је Шекспиров "Хенри Шести", који је успешну светску премијеру имао на Културној олимпијади у Лондону.
Она је изјавила да је веома лепо радити опет са готово истом, јаком екипом и да је задовољство вратити се у Београд.
Маричић је истакао да представа поставља питање "ко сам ја?", које је важно целог живота и да је зато потребна публици, сваком човеку онолико колико му је потребна и свакодневна интроспекција.