PREMIJERA MOCARTOVE OPERE „ČAROBNA FRULA“ 17. JUNA NA VELIKOJ SCENI

Opera Volfganga Amadeusa Mocarta „Čarobna frula“, pod dirigentskom upravom Stefana Zekića i u režiji Ivane Dragutinović Maričić, biće premijerno izvedena u sredu 17. juna na Velikoj sceni.
U podeli su Dejan Maksimović/ Stevan Karanac/ Marko Živković/ Nenad Čiča (Tamino), Vladimir Andrić/ Vuk Matić/ Pavle Žarkov/ Marko Kalajanović/ Gavrilo Rabrenović (Papageno), Sofija Pižurica/ Aleksandra Stamenković Garsia/ Jelena Janjić (Pamina), Snežana Savičić Sekulić/ Ivanka Raković Krstonošić/ Aleksandra Jovanović/ Nevena Matić (Kraljica noći), Dragoljub Bajić/ Nenad Jakovljević/ Mihailo Šljivić/ Strahinja Đokić (Sarastro), Milica Stojčev/ Slađana Stošić, Jelena Škorić/ Maja Pavković, Jelena Petrović/ Nataša Rašić (Tri dame), Slobodan Živković/ Mihailo Otašević/ Ivan Debeljak (Monostatos), Ana Šipka/ Milica Stojčev/ Slađana Stošić, Jelisaveta Cvetković/ Jelena Škorić/ Maja Pavković, Nataša Rašić/ Jelena Petrović (Tri dečaka), Slobodan Živković/ Mihailo Otašević/ Strahinja Đokić/ Mihailo Šljivić/ Gavrilo Rabrenović (Dva sveštenika), Ana Šipka/ Nevena Matić/ Slađana Stošić (Papagena) i Mihailo Šljivić, Strahinja Đokić (Govornik).
U predstavi učestvuju Orkestar i Hor Narodnog pozorišta u Beogradu, kao i Dečiji hor “Horislavci”.
Koreograf je Aleksandar Ilić, scenografiju, po ideji Ivane Dragutinović Maričić, realizovaće Miraš Vuksanović i Jasna Saramandić, a kostimograf je Katarina Grčić Nikolić.
“Čarobna frula”, opera iz dva čina, praizvedena je 30. septembra 1791. godine u Freihaus-Theater auf der Wieden u Beču.
M.B.

Intervju sa rediteljkom Ivanom Dragutinović Maričić, objavljen 30. maja 2015. godine u 89. broju "Pozorišnih novina".

                                                                              Na putu ka zajedničkom sazrevanju

Mocartova „Čarobna frula”, koja je za mnoge simbol snage celokpune muzičke umetnosti, a istovremeno i jedno od najvećih remek-dela operske literature, posle dugogodišnje pauze ponovo se vraća na Veliku scenu Narodnog pozorišta u Beogradu.
Režija ove opere, čije su osnovne karakteristike prelepa muzika i mistični zaplet koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim, poverena je Ivani Dragutinović Maričić, a premijera je zakazana za sredu 17. jun.
„Čarobna frula”, sa jednom od najsloženijih partitura uopšte, predstavlja jedinstveno delo u operskoj literaturi koje istovremeno može da oduševi i decu i odrasle. Čime je Vas osvojila?
Upravo svojom univerzalnošću, kao što ste i sami rekli. Ova Mocartova genijalna opera, zabavlja i zaigrava dete u meni, a intrigira intelekt, znanje i iskustvo odrasle osobe. Sreća je što na ovoj predstavi sarađujem sa mladim umetnicima i što smo svi jako posvećeni i rešeni da napravimo jedno pravo remek-delo, jer Mocart ništa manje i ne zaslužuje. Imam utisak da me ove probe nekako regenerišu, jer gledam proces nastanka nečega što ima smisao i što nosi jaku poruku, koju šaljemo publici, ali i nama samima i svom potomstvu.
Mocart se potrudio da u ovu operu unese svoja ubeđenja - ogromnu veru u plemenitost i dobronamernost ljudskih osećanja koja na kraju, ipak, pobeđuju. Šta ste vi, kao rediteljka, uneli u ovo remek-delo, praizvedeno davne 1791. godine?
Ono što je novo i drugačije u našoj predstavi je to da je smeštamo upravo tu, među nas, sada u ovom i svakom trenutku. Mi odrastamo, zajedno sa glavnim junakom, princem Taminom, prolazimo kroz životne nedaće, okruženi smo silama Zla, ali se okrećemo silama Dobra i verujemo u njih i u svoj pravi izbor na putu ka uzvišenom i posvećenom, na putu ka sazrevanju, emotivnom i intelektualnom. Na koji način osavremenjujem ovu predstavu? Tako što Hram Mudrosti, Znanja i Posvećenosti pretvaram u Nacionalni teatar, u naše Narodno pozorište, koje je bilo, jeste i biće Hram Kulture, sa svoja tri velika sektora – Operom, Dramom i Baletom. Ako zalutate na neku od dramskih proba, na kojoj glumci, dramaturzi i ostali učesnici i saradnici na predstavi u razgovoru sa rediteljem i autorskim timom rade na oživljavanju jednog teksta i pretvaranju pisane reči u teatar, shvatićete da je to razgovor mudrih. Nanese li vas put na bilo koju od mnogih raznovrsnih proba, koje se svakodnevno dešavaju u Operi, od klavirskih, preko ansambl-proba, režijskih, orkestarskih, horskih, scensko-orkestarskih, prostornih, zvučnih, tehničkih… shvatićete da je za funkcionisanje jednog tako ogromnog broja ljudi, potrebno veliko znanje svih nas. Zavirite li, kojim slučajem, ujutru rano u baletsku probnu salu, bacite li pogled na lice koje vas ne vidi u ogledalu, jer je koncentrisano na preciznost u dostizanju savršenstva zadatog pokreta, shvatićete šta je posvećenost. Pitam se, zašto bih onda morala da izmišljam neki apstraktni Hram, kada ja, u taj naš stvarni Hram, imam sreću da ulazim svaki dan i da služim Umetnosti i njenom višem cilju, posvećeno, znalački i mudro, koliko god umem i mogu, dajući sve od sebe, očekujući to i od drugih, i u najtežim vremenima i u najgorim uslovima, verujući u uspeh, čak i kada on izostane, znajući da je nečije srce te večeri zaigralo, da se neko dete nasmejalo, da je neko za cenu karte, izlazeći iz pozorišta, dobio porciju naše čarolije i na trenutak zaboravio svoju muku i ostao zanesen i zamišljen nad nečijom tuđom sudbinom, možda zauvek pomalo izmenjen, pomalo bolji?
Romantični siže, u suprotnosti između Sarastra i Kraljice noći i u simbolici slobodnog zidarskog rituala, predstavlja borbu između svetlosti i mraka, dobra i zla, uzvišenog i niskog, te pokazuje put čoveka do znanja, mudrosti, snage, lepote, radosti, mira i sreće. Šta će biti Vaša uporišna tačka, odnosno ono što ćete rediteljski izvući u prvi plan?
U današnje vreme agresivnog nametanja „subkulture” i nekulture, koja divlja na sve strane oko nas, kao korov i koja utiče na sazrevanje naše dece, pa i nas samih, hteli mi to ili ne, koliko god se branili i trudili da ne gledamo u tom pravcu, ne možemo kroz život ići zatvorenih očiju i pokrivenih ušiju. Dakle, moramo pronalaziti svoje male mirne luke, svoje oaze i svoja utočišta mudrosti, znanja, lepote, istine i sreće gde ćemo dušu odmarati, srce radovati, a intelekt preispitivati i unapređivati, razmenjujući misli, impresije i osećanja sa nama sličnima, nazovimo ih čak i „odabranima”. Pod ovim izrazom ne podrazumevam neku elitističku grupaciju, koja se izdvaja po moći, ili po bilo čemu drugom, osim po talentima kojima ih je Bog darovao. Neko će reći i Bogovi – svako prema svom ubeđenju i verovanju. Delimično sam već dala odgovor još u prethodnom pitanju, ali možda je interesantno napomenuti kako sam došla do ovog rešenja. Kada mi je v.d. direktora Opere, dirigent Ana Zorana Brajović, moja dugogodišnja koleginica i saradnica, saopštila da bi volela da radimo Čarobnu frulu ove sezone u okviru Operskog studija i da uključimo i profesionalne soliste u proces rada, oduševio me predlog i odmah sam zagrizla. U prvih nekoliko iščitavanja teksta (i notnog, i libreta), počela je da mi odzvanja jedna zanimljiva paralela u glavi: Sarastro = Maestro… Maestro /Sarastro… Veliki Majstor, Lože/pozorišne lože… Hram Mudrosti/Hram Kulture… U prvom sledećem razgovoru sa Anom, to sam joj napomenula, ali sam, i dalje sve vreme razmišljala ko su onda ta tri dečaka, koja kao tri dobra duha prate mladog princa Tamina na njegovom putu odrastanja. Pronašle smo odgovor – to su muze: Opera, Drama i Balet… ostalo je istorija (hahaha)
„Čarobna frula” se, između ostalog, izdvaja od ostalih opera i po tome što omogućava velikom broju mladih pevača da se ogledaju na sceni. U kojoj meri, zahvaljujući toj činjenici, ova opera, zapravo, predstavlja i veoma važan edukativni stepen u savladavanju Mocartovog vokalnog jezika?
Ovo je pitanje koje nas dovodi na temu rada sa članovima Operskog studija. Operski studio Narodnog pozorišta „Borislav Popović” u ovom sastavu funkcioniše već skoro tri godine. U umetničkom rukovodstvu su vokalni pedagog primadona Suzana Šuvaković Savić, koja svojim savetima i iskustvom pomaže mladim pevačima u izboru i pripremanju uloge u predstavi, ili izdvojene arije, kojom će se polaznik pokazati u najboljem svetlu. Suzana i ja vrlo lepo sarađujemo i dogovaramo se oko svega, kako profesionalno na sceni, tako i van nje. To je jako važno u donošenju nekih odluka koje se tiču budućnosti mladih polaznika, koji nam ukazuju svoje poverenje. Sa članovima studija paralelno radi i dirigent Stefan Zekić, koji nam se priključio ove godine i koji će ujedno i dirigovati premijeru „Čarobne frule” u kojoj će nastupati prvaci i solisti Opere Narodnog pozorišta, zajedno sa polaznicima Operskog studija. Onaj, koji takođe ima mnogo posla u  studiju, a pogotovu na samom početku njihove obuke, je glumac Narodnog pozorišta, Andreja Maričić (čije prezime sasvim namerno nosim), koji sa njima ubrzano radi određene glumačke vežbe i scenski ih opušta. Takođe, sa glumcem savladavaju i scenski govor i uče se da razmišljaju kao izvođači i da se lakše prilagođavaju rediteljevoj koncepciji. Tako scenski opušteni, vokalno potkovani i dirigentski utegnuti, dolaze u moje ruke i vrlo često, u prvoj fazi rada sa rediteljem – sve naučeno, zaborave! Ali kasnije, polako počinju da osvešćuju sve ono što su čuli i naučili od vokalnog pedagoga, dirigenta i glumca i počinju da primenjuju stečena znanja i iskustva na sceni. To su divni trenuci, kada nešto „klikne i ti ukačiš”, kako neki od njih sami kažu. Pre toga, postoji mnogo rada i mučenja, nesporazuma i neprospavanih noći, ali onaj koji u procesu rada „klikne i ukači”, ostaje zaražen scenom i traganjem za tim osećajem, ceo život.
Kada se kaže "moderna režija", obično se misli da će scena i kostimi biti lišeni istorijskih konotacija vremena i mesta radnje - mada to nije uslov za modernu predstavu. Šta u tom smislu očekujemo od "Čarobne frule"?
Svaka predstava, koja dopire do gledaoca (ne samo do slušaoca), koja vas tera da postavljate pitanja, koja donosi svežu i razumljivu poruku, čija je problematika aktuelna i u današnje vreme, je po meni, moderna predstava. Bitan je izbor teme u određenom socijalno-političkom trenutku, izbor užeg autorskog tima i naravno, protagonista. Ako je taj izbor pravi, i bude sreće da svi profunkcionišu i da se slože oko prihvatanja i razumevanja rediteljske koncepcije, tada je sve ostalo potpuno svejedno, da li su svi na sceni goli, ili zabrađeni, obučeni u istorijski, realan, ili pomeren, apstraktan kostim, da li su svi crni, ili beli, ili u svim duginim bojama. To ne znači da kostim nije bitan, to samo znači da je izbor veoma veliki. U mojim predstavama, kostim je veoma bitan deo priče. Mora biti funkcionalan, ovoga puta čak multi-praktičan i govoriti mnogo o karakteru lika. „Čarobna frula” je čarobna i samim tim, puna magije i značajnih simbola. Nijedan kostim ne sme biti slučajno odabran i odrađen. Svaki mora biti promišljen i ispričati svoju malu priču. Kostimi u boji, printu, formi moraju da nam pričaju priče, koje ćemo na kraju predstave povezati u jednu veliku celinu. Kostime za ovu predstavu kreira kostimograf Katarina Grčić Nikolić, sa kojom već jako dugo, a uvek sa novim oduševljenjem sarađujem. Uzdam se u njenu kreativnost i naše zajedničko pozitivno ludilo, da će kostimi biti čarobni, kao iz moderne bajke. Maske, perike i šminka takođe, zahvaljujući našim stručnim umetnicima, koji će se, nadam se, zabavljati ulepšavajući nas, bar onoliko, koliko i mi, igrajući se na sceni. Scenografiju stvaraju u našim radionicama i slikarnicama, umetnici, slikari, vajari, majstori, po skicama i pod budnim okom dva scenografa, Miraša Vuksanovića i Jasne Saramandić. Uvek, kada su me pozivali da režiram neki događaj zajedno sa još nekim rediteljem, postavljala sam pitanje: „A je l’ imate i dva scenografa za levu i desnu polovinu scene?” Ovoga puta sam ja angažovala dva scenografa, ali ne za levo i desno, ne samo za to, nego i za gore i dole i napred i nazad i levo i desno i svuda naokolo, a vi razmislite šta to može da znači… Predstava će biti obogaćena i video-materijalima, obrađenim u našem video-studiju i animacijama, a nadam se da će nam u svemu tome dosta pomoći i dečija mašta. Svetla u ovoj predstavi moraju biti najčarobnija, sasvim ravnopravni učesnik, jer ako nemate pogođene atmosfere, onda ste „džabe krečili” – ne mislim samo na dekor. U koreografiji i scenskom pokretu će nam pomoći koreograf i baletski umetnik, Aleksandar Ilić, sa kojim se razumem bez mnogo reči i čijem umetničkom i kulturnom radu se iskreno divim, i mislim da mogu da kažem da smo oboje jedva dočekali da neku lepu i veliku predstavu uradimo zajedno.
U Narodnom pozorištu, u kojem kao reditelj Opere radite od decembra 2003. godine, kao i na drugim scenama, postavili ste i obnovili više značajnih predstava, režirali ste brojne koncerte, umetničke programe… Šta od svega toga izdvajate kao svoj najveći profesionalni uspeh do sada?
Moj najveći profesionalni uspeh je svaka predstava koju trenutno radim i svaka sledeća, koja me čeka. Takođe, svaki uspeh nekog bivšeg studenta ili polaznika Operskog studija u kojem radim već jako dugo, doživljavam delimično i kao svoj uspeh. Do juče sam bila „mlada rediteljka”, a sada već mogu da se pohvalim određenim brojem mladih pevača, koji aktivno, vrlo uspešno nastupaju kod nas i u inostranstvu, a sa mnom su savladavali prve scenske operske korake i uzajamno smo učili jedni od drugih. Takođe, uopšteno, profesionalnim uspehom smatram i vremenom stečenu sposobnost sagledavanja sopstvenih i tuđih mogućnosti, kao i realne slike u određenoj situaciji, ali i one druge, nadrealne, zbog koje rešite da vredi nositi glavu u torbi, ili zakoračiti odvažno do same ivice ponora, iako znate da su tu negde, oko vas, oni večito iskeženi, spremni da vas bocnu prstom u prolazu, dok balansirate. Ali, ipak, želim da izdvojim nekoliko događaja iz prošlosti, koji su me formirali, malo više od ostalih. „Trubadur” na Niškoj tvrđavi, sa našim i svetskim operskim zvezdama, koji je televizijski prenošen putem satelita; zatim „Don Đovani” takođe na otvorenom, na tvrđavi u Silvešu u Portugaliji sa našim solistima i Horom, u saradnji sa dirigentom i orkestrom iz Lisabona; svetska premijera opere „Hasanaginica” kompozitora Rastislava Kambaskovića, po adaptiranom tekstu Ljubomira Simovića, na Velikoj sceni NP u Beogradu i saradnja sa predivnim i neponovljivim maestrom Mladenom Jaguštom; „Svedok epohe” – mnogoljudna predstava, nastala kao epopeja kojom je obeležen vek novinske kuće „Politika”, 2004. godine i na kojoj sam upoznala moga muža,  glumca Andreju Maričića; i za kraj – najslađe, svaka proba i predstava i svaki njihov uspeh, kad god sam radila sa najmlađim članovima naše kuće, sa dečijim horom „Horislavci”, u kojem peva i glumi i moja četvorogodišnja ćerka, i bez kojih teško da više mogu da zamislim ijednu predstavu (možda samo neku baš, baš tragičnu). Tako da će i oni uzeti ozbiljnog učešća i u „Čarobnoj fruli”, koja neće biti tragična, to vam obećavam!
Mikojan Bezbradica

Antrfile 1
U trenutku dok vodimo ovaj razgovor, još uvek čekamo da nam pristignu dečiji crteži na muzičko-likovni konkurs, otvoren za beogradske osnovne škole, koji sam osmislila i koji je podržan od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a u cilju upoznavanja učenika, svih uzrasta, sa operskom umetnošću, i muzičkim pozorištem i njihovog aktivnog učestvovanja u stvaranju dela scenografije za predstavu. Više detalja o konkursu, može se naći na našem zvaničnom sajtu NP.

Antrfile 2
U podeli su Dejan Maksimović/ Stevan Karanac/ Marko Živković/ Nenad Čiča (Tamino), Vladimir Andrić/ Vuk Matić/ Pavle Žarkov/ Marko Kalajanović/ Gavrilo Rabrenović (Papageno), Sofija Pižurica/ Aleksandra Stamenković Garsia/ Jelena Janjić (Pamina), Snežana Savičić Sekulić/ Ivanka Raković Krstonošić/ Aleksandra Jovanović/ Nevena Matić (Kraljica noći), Dragoljub Bajić/ Nenad Jakovljević/ Mihailo Šljivić/ Strahinja Đokić (Sarastro), Milica Stojčev/ Slađana Stošić, Jelena Škorić/ Maja Pavković, Jelena Petrović/ Nataša Rašić (Tri dame), Slobodan Živković/ Mihailo Otašević/ Ivan Debeljak (Monostatos), Ana Šipka/ Milica Stojčev/ Slađana Stošić, Jelisaveta Cvetković/ Jelena Škorić/ Maja Pavković, Nataša Rašić/ Jelena Petrović (Tri dečaka), Slobodan Živković/ Mihailo Otašević/ Strahinja Đokić/ Mihailo Šljivić/ Gavrilo Rabrenović (Dva sveštenika), Ana Šipka/ Nevena Matić/ Slađana Stošić (Papagena) i Mihailo Šljivić, Strahinja Đokić (Govornik). U predstavi učestvuju Orkestar i Hor Narodnog pozorišta u Beogradu, kao i Dečiji hor „Horislavci”.

Reč dirigenta Stefana Zekića:

Kombinovanjem italijanskog i nemačkog uticaja sa svojim temperamentom i talentom, Mocart se oslobađa vremenskih okvira, formirajuci na taj način jedan potpuno individualan i prepoznatljiv stil koji je možda najočigledniji u odnosu prema operskom žanru.
Ukoliko bi se usudili da personifikujemo zasluge pojedinih kompozitora u istoriji muzike koji su, na neki način, odredili dalje oblikovanje pojedinih žanrova kroz naredne generacije, i rekli da su na primer Betoven ili Maler sinonim za simfonijsko stvaralaštvo, tako bi smo Mocarta mogli da okarakterišemo kao prevashodno operskog kompozitora, koji je na upadljiv način uneo novu dimenziju u dramaturgiju operskog žanra. Mocartova inventivnost u operskom stvaralaštvu, teško se može meriti sa radovima njegovih savremenika.
Kao što je to često slučaj, kada su u pitanju remek-dela, nastanak Čarobne frule, kao i Rekvijema, prekriven je velom legende. Najraznovrsnije priče, anegdote i navodna istinita predanja ponekad je teško razdvojiti od činjenica.
Verovatno je cela situcija dodatno skretala pažnju i golicala maštu javnosti budući da je godina nastanka ove opere ujedno bila i godina u kojoj je Mocart umro.
Istorijski posmatrano, Die Zauberflotte je možda najznačajnija Mocartova opera jer bez nje, kako primećuje Albert Ajnštajn, možda ne bi bilo ni Oberona ni Čarobnog strelca, ni Vampira, ni Hansa Hajlinga, a shodno tome ni Tanhojzera ni Loengrina, niti bilo čega što je za tim sledilo.
“Ni jedan Nemac ne može dati odgovarajuću počast Die Zauberflotte jer do njene pojave nemačka opera praktično nije ni postojala, ona ju je praktično stvorila”- tvrdio je Vagner.
I zaista, Mocart je formu zingšipala u svom delu uzdigao do neslućenih razmera, a istovremeno heterogenost Čarobne frule skoro da nema operske paralele.
Potrebno je mnogo truda i proučavanja kako bi se upustili u detaljnu analizu različitih aspekata, ali jedno je sasvim sigurno - okosnica radnje se bazira na simbolici i višeslojnosti, a gotovo nijedan lik ne pripada sasvim profanom svetu ovostranosti.
Podela likova u Čarobnoj fruli definiše se iz polariteta dobra i zla; kao u svakoj bajci, upravo na toj suprotnosti između ekstremnih predstavnika svetlosti i tame počiva glavni pokretač dramske radnje, direktno ili indirektno.
Posebno je značajno istaći važnost i simboliku broja tri koja se neprestano javlja na različitim nivoima: tri dame, tri dečaka, tri akorda na početku uvertire i njihova kasnija ponavljanja, tri susreta sa dečacima, tonalitet Es dur (koji ima tri snizilice), itd. Očigledno je da je simbolika broja tri bila veoma značajna i neobično važna u Čarobnoj fruli, zbog čega su je mnogi kritičari opravdano povezali sa slobodnim zidarstvom. Osim toga, Šikaneder je u libretu otvoreno koristio masonske simbole.
Pod kapom simbolizma Čarobna frula je bila delo pobune, utehe i nade, a Zarastro i njegovi sveštenici simbolišu nadu u pogledu svetlosti, humanizma, bratstva među ljudima.
Čarobna frula je jedan od raritetnih primeraka u istoriji muzike, koji na sopstvenom primeru dokazuje da spoj najraznorodnijih elemenata, u rukama velikog majstora, ne mora nužno formirati jedan eklektički organizam koji je lišen visokoumetničkog vrednovanja.
Snaga i šarm ovog izuzetnog operskog dela leži upravo u majstorskom kombinovanju elemenata buffo i seria, natprirodnih i ljudskih bića, homofonije i polifonije, narodne pesme i luteranskih himni i mnogih drugih elemenata.
Upravo ta simbolična i stilizovana višeslojnost koja je pažljivo izgrađena na svim planovima, kako dramaturškim tako i muzičkim, doprinela je strahovitoj popularnosti ove opere.
Alfred Ajnštajn, ističe: “kritičari koji zbog toga smatraju da je ceo tekst detinjast i besmislen, sami sebe obmanjuju. Gete sigurno nije mislio tako kada je napisao drugi deo Čarobne frule.”
Bilo da je reč o bratstvu iz lože, plemstvu, aristokratiji ili profanoj publici koja živi jednostavnim životom, Čarobna frula je iznudila velike simpatije i pokazala da svakome može sugerisati najplemenitiju pouku. Svaka nova generacija bi bez nje bila mnogo siromašnija.

IZVEŠTAJ SA KONFERENCIJE ZA NOVINARE ODRŽANE 15. JUNA U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA
Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u sredu 17. juna biće premijerno izvedena opera V.A.Mocarta "Čarobna frula", pod dirigentskom upravom Stefana Zekića u režiji Ivane Dragutinović Maričić.
"Ovo je poslednja premijera u ovoj sezoni, a raduje nas što smo plan ispunili stopostotno", rekao je na konferenciji za novinare v.d. upravnika Narodnog pozorišta Dejan Savić.
"Veoma smo ohrabreni rezultatima Narodnog pozorišta, s obzirom u kakvom stanju nam je kultura. Ovo je pre svega jedna autonomna institucija i sa ljubavlju radimo ovaj posao tako da uspevamo da prevaziđemo prepreke", dodao je Savić.
Koreograf predstave je Aleksandar Ilić, scenografiju, po ideji Ivane Dragutinović Maričić, realizovaće Miraš Vuksanović i Jasna Saramandić, kostimograf je Katarina Grčić Nikolić a u predstavi učestvuju Orkestar i Hor Narodnog pozorišta kao i dečji hor "Horislavci".
Sa likovnog konkursa koje je organizovalno Narodno pozorište povodom premijere "Čarobne frule" za đake osnovnioh škola u Beogradu, izabrano je 11 radova koji će biti prikazani na premijeri a pobednički rad će biti uključen u scenografiju predstave.