ПРЕМИЈЕРА МОЦАРТОВЕ ОПЕРЕ „ЧАРОБНА ФРУЛА“ 17. ЈУНА НА ВЕЛИКОЈ СЦЕНИ

Опера Волфганга Амадеуса Моцарта „Чаробна фрула“, под диригентском управом Стефана Зекића и у режији Иване Драгутиновић Маричић, биће премијерно изведена у среду 17. јуна на Великој сцени.
У подели су Дејан Максимовић/ Стеван Каранац/ Марко Живковић/ Ненад Чича (Тамино), Владимир Андрић/ Вук Матић/ Павле Жарков/ Марко Калајановић/ Гаврило Рабреновић (Папагено), Софија Пижурица/ Александра Стаменковић Гарсиа/ Јелена Јањић (Памина), Снежана Савичић Секулић/ Иванка Раковић Крстоношић/ Александра Јовановић/ Невена Матић (Краљица ноћи), Драгољуб Бајић/ Ненад Јаковљевић/ Михаило Шљивић/ Страхиња Ђокић (Сарастро), Милица Стојчев/ Слађана Стошић, Јелена Шкорић/ Маја Павковић, Јелена Петровић/ Наташа Рашић (Три даме), Слободан Живковић/ Михаило Оташевић/ Иван Дебељак (Моностатос), Ана Шипка/ Милица Стојчев/ Слађана Стошић, Јелисавета Цветковић/ Јелена Шкорић/ Маја Павковић, Наташа Рашић/ Јелена Петровић (Три дечака), Слободан Живковић/ Михаило Оташевић/ Страхиња Ђокић/ Михаило Шљивић/ Гаврило Рабреновић (Два свештеника), Ана Шипка/ Невена Матић/ Слађана Стошић (Папагена) и Михаило Шљивић, Страхиња Ђокић (Говорник).
У представи учествују Оркестар и Хор Народног позоришта у Београду, као и Дечији хор “Хориславци”.
Кореограф је Александар Илић, сценографију, по идеји Иване Драгутиновић Маричић, реализоваће Мираш Вуксановић и Јасна Сарамандић, а костимограф је Катарина Грчић Николић.
“Чаробна фрула”, опера из два чина, праизведена је 30. септембра 1791. године у Freihaus-Theater auf der Wieden у Бечу.
М.Б.

Интервју са редитељком Иваном Драгутиновић Маричић, објављен 30. маја 2015. године у 89. броју "Позоришних новина".

                                                                              На путу ка заједничком сазревању

Моцартова „Чаробна фрула”, која је за многе симбол снаге целокпуне музичке уметности, а истовремено и једно од највећих ремек-дела оперске литературе, после дугогодишње паузе поново се враћа на Велику сцену Народног позоришта у Београду.
Режија ове опере, чије су основне карактеристике прелепа музика и мистични заплет који никога не оставља равнодушним, поверена је Ивани Драгутиновић Маричић, а премијера је заказана за среду 17. јун.
„Чаробна фрула”, са једном од најсложенијих партитура уопште, представља јединствено дело у оперској литератури које истовремено може да одушеви и децу и одрасле. Чиме је Вас освојила?
Управо својом универзалношћу, као што сте и сами рекли. Ова Моцартова генијална опера, забавља и заиграва дете у мени, а интригира интелект, знање и искуство одрасле особе. Срећа је што на овој представи сарађујем са младим уметницима и што смо сви јако посвећени и решени да направимо једно право ремек-дело, јер Моцарт ништа мање и не заслужује. Имам утисак да ме ове пробе некако регенеришу, јер гледам процес настанка нечега што има смисао и што носи јаку поруку, коју шаљемо публици, али и нама самима и свом потомству.
Моцарт се потрудио да у ову оперу унесе своја убеђења - огромну веру у племенитост и добронамерност људских осећања која на крају, ипак, побеђују. Шта сте ви, као редитељка, унели у ово ремек-дело, праизведено давне 1791. године?
Оно што је ново и другачије у нашој представи је то да је смештамо управо ту, међу нас, сада у овом и сваком тренутку. Ми одрастамо, заједно са главним јунаком, принцем Тамином, пролазимо кроз животне недаће, окружени смо силама Зла, али се окрећемо силама Добра и верујемо у њих и у свој прави избор на путу ка узвишеном и посвећеном, на путу ка сазревању, емотивном и интелектуалном. На који начин осавремењујем ову представу? Тако што Храм Мудрости, Знања и Посвећености претварам у Национални театар, у наше Народно позориште, које је било, јесте и биће Храм Културе, са своја три велика сектора – Опером, Драмом и Балетом. Ако залутате на неку од драмских проба, на којој глумци, драматурзи и остали учесници и сарадници на представи у разговору са редитељем и ауторским тимом раде на оживљавању једног текста и претварању писане речи у театар, схватићете да је то разговор мудрих. Нанесе ли вас пут на било коју од многих разноврсних проба, које се свакодневно дешавају у Опери, од клавирских, преко ансамбл-проба, режијских, оркестарских, хорских, сценско-оркестарских, просторних, звучних, техничких… схватићете да је за функционисање једног тако огромног броја људи, потребно велико знање свих нас. Завирите ли, којим случајем, ујутру рано у балетску пробну салу, баците ли поглед на лице које вас не види у огледалу, јер је концентрисано на прецизност у достизању савршенства задатог покрета, схватићете шта је посвећеност. Питам се, зашто бих онда морала да измишљам неки апстрактни Храм, када ја, у тај наш стварни Храм, имам срећу да улазим сваки дан и да служим Уметности и њеном вишем циљу, посвећено, зналачки и мудро, колико год умем и могу, дајући све од себе, очекујући то и од других, и у најтежим временима и у најгорим условима, верујући у успех, чак и када он изостане, знајући да је нечије срце те вечери заиграло, да се неко дете насмејало, да је неко за цену карте, излазећи из позоришта, добио порцију наше чаролије и на тренутак заборавио своју муку и остао занесен и замишљен над нечијом туђом судбином, можда заувек помало измењен, помало бољи?
Романтични сиже, у супротности између Сарастра и Краљице ноћи и у симболици слободног зидарског ритуала, представља борбу између светлости и мрака, добра и зла, узвишеног и ниског, те показује пут човека до знања, мудрости, снаге, лепоте, радости, мира и среће. Шта ће бити Ваша упоришна тачка, односно оно што ћете редитељски извући у први план?
У данашње време агресивног наметања „субкултуре” и некултуре, која дивља на све стране око нас, као коров и која утиче на сазревање наше деце, па и нас самих, хтели ми то или не, колико год се бранили и трудили да не гледамо у том правцу, не можемо кроз живот ићи затворених очију и покривених ушију. Дакле, морамо проналазити своје мале мирне луке, своје оазе и своја уточишта мудрости, знања, лепоте, истине и среће где ћемо душу одмарати, срце радовати, а интелект преиспитивати и унапређивати, размењујући мисли, импресије и осећања са нама сличнима, назовимо их чак и „одабранима”. Под овим изразом не подразумевам неку елитистичку групацију, која се издваја по моћи, или по било чему другом, осим по талентима којима их је Бог даровао. Неко ће рећи и Богови – свако према свом убеђењу и веровању. Делимично сам већ дала одговор још у претходном питању, али можда је интересантно напоменути како сам дошла до овог решења. Када ми је в.д. директора Опере, диригент Ана Зорана Брајовић, моја дугогодишња колегиница и сарадница, саопштила да би волела да радимо Чаробну фрулу ове сезоне у оквиру Оперског студија и да укључимо и професионалне солисте у процес рада, одушевио ме предлог и одмах сам загризла. У првих неколико ишчитавања текста (и нотног, и либрета), почела је да ми одзвања једна занимљива паралела у глави: Сарастро = Маестро… Маестро /Сарастро… Велики Мајстор, Ложе/позоришне ложе… Храм Мудрости/Храм Културе… У првом следећем разговору са Аном, то сам јој напоменула, али сам, и даље све време размишљала ко су онда та три дечака, која као три добра духа прате младог принца Тамина на његовом путу одрастања. Пронашле смо одговор – то су музе: Опера, Драма и Балет… остало је историја (хахаха)
„Чаробна фрула” се, између осталог, издваја од осталих опера и по томе што омогућава великом броју младих певача да се огледају на сцени. У којој мери, захваљујући тој чињеници, ова опера, заправо, представља и веома важан едукативни степен у савладавању Моцартовог вокалног језика?
Ово је питање које нас доводи на тему рада са члановима Оперског студија. Оперски студио Народног позоришта „Борислав Поповић” у овом саставу функционише већ скоро три године. У уметничком руководству су вокални педагог примадона Сузана Шуваковић Савић, која својим саветима и искуством помаже младим певачима у избору и припремању улоге у представи, или издвојене арије, којом ће се полазник показати у најбољем светлу. Сузана и ја врло лепо сарађујемо и договарамо се око свега, како професионално на сцени, тако и ван ње. То је јако важно у доношењу неких одлука које се тичу будућности младих полазника, који нам указују своје поверење. Са члановима студија паралелно ради и диригент Стефан Зекић, који нам се прикључио ове године и који ће уједно и дириговати премијеру „Чаробне фруле” у којој ће наступати прваци и солисти Опере Народног позоришта, заједно са полазницима Оперског студија. Онај, који такође има много посла у  студију, а поготову на самом почетку њихове обуке, је глумац Народног позоришта, Андреја Маричић (чије презиме сасвим намерно носим), који са њима убрзано ради одређене глумачке вежбе и сценски их опушта. Такође, са глумцем савладавају и сценски говор и уче се да размишљају као извођачи и да се лакше прилагођавају редитељевој концепцији. Тако сценски опуштени, вокално потковани и диригентски утегнути, долазе у моје руке и врло често, у првој фази рада са редитељем – све научено, забораве! Али касније, полако почињу да освешћују све оно што су чули и научили од вокалног педагога, диригента и глумца и почињу да примењују стечена знања и искуства на сцени. То су дивни тренуци, када нешто „кликне и ти укачиш”, како неки од њих сами кажу. Пре тога, постоји много рада и мучења, неспоразума и непроспаваних ноћи, али онај који у процесу рада „кликне и укачи”, остаје заражен сценом и трагањем за тим осећајем, цео живот.
Када се каже "модерна режија", обично се мисли да ће сцена и костими бити лишени историјских конотација времена и места радње - мада то није услов за модерну представу. Шта у том смислу очекујемо од "Чаробне фруле"?
Свака представа, која допире до гледаоца (не само до слушаоца), која вас тера да постављате питања, која доноси свежу и разумљиву поруку, чија је проблематика актуелна и у данашње време, је по мени, модерна представа. Битан је избор теме у одређеном социјално-политичком тренутку, избор ужег ауторског тима и наравно, протагониста. Ако је тај избор прави, и буде среће да сви профункционишу и да се сложе око прихватања и разумевања редитељске концепције, тада је све остало потпуно свеједно, да ли су сви на сцени голи, или забрађени, обучени у историјски, реалан, или померен, апстрактан костим, да ли су сви црни, или бели, или у свим дугиним бојама. То не значи да костим није битан, то само значи да је избор веома велики. У мојим представама, костим је веома битан део приче. Мора бити функционалан, овога пута чак мулти-практичан и говорити много о карактеру лика. „Чаробна фрула” је чаробна и самим тим, пуна магије и значајних симбола. Ниједан костим не сме бити случајно одабран и одрађен. Сваки мора бити промишљен и испричати своју малу причу. Костими у боји, принту, форми морају да нам причају приче, које ћемо на крају представе повезати у једну велику целину. Костиме за ову представу креира костимограф Катарина Грчић Николић, са којом већ јако дуго, а увек са новим одушевљењем сарађујем. Уздам се у њену креативност и наше заједничко позитивно лудило, да ће костими бити чаробни, као из модерне бајке. Маске, перике и шминка такође, захваљујући нашим стручним уметницима, који ће се, надам се, забављати улепшавајући нас, бар онолико, колико и ми, играјући се на сцени. Сценографију стварају у нашим радионицама и сликарницама, уметници, сликари, вајари, мајстори, по скицама и под будним оком два сценографа, Мираша Вуксановића и Јасне Сарамандић. Увек, када су ме позивали да режирам неки догађај заједно са још неким редитељем, постављала сам питање: „А је л’ имате и два сценографа за леву и десну половину сцене?” Овога пута сам ја ангажовала два сценографа, али не за лево и десно, не само за то, него и за горе и доле и напред и назад и лево и десно и свуда наоколо, а ви размислите шта то може да значи… Представа ће бити обогаћена и видео-материјалима, обрађеним у нашем видео-студију и анимацијама, а надам се да ће нам у свему томе доста помоћи и дечија машта. Светла у овој представи морају бити најчаробнија, сасвим равноправни учесник, јер ако немате погођене атмосфере, онда сте „џабе кречили” – не мислим само на декор. У кореографији и сценском покрету ће нам помоћи кореограф и балетски уметник, Александар Илић, са којим се разумем без много речи и чијем уметничком и културном раду се искрено дивим, и мислим да могу да кажем да смо обоје једва дочекали да неку лепу и велику представу урадимо заједно.
У Народном позоришту, у којем као редитељ Опере радите од децембра 2003. године, као и на другим сценама, поставили сте и обновили више значајних представа, режирали сте бројне концерте, уметничке програме… Шта од свега тога издвајате као свој највећи професионални успех до сада?
Мој највећи професионални успех је свака представа коју тренутно радим и свака следећа, која ме чека. Такође, сваки успех неког бившег студента или полазника Оперског студија у којем радим већ јако дуго, доживљавам делимично и као свој успех. До јуче сам била „млада редитељка”, а сада већ могу да се похвалим одређеним бројем младих певача, који активно, врло успешно наступају код нас и у иностранству, а са мном су савладавали прве сценске оперске кораке и узајамно смо учили једни од других. Такође, уопштено, професионалним успехом сматрам и временом стечену способност сагледавања сопствених и туђих могућности, као и реалне слике у одређеној ситуацији, али и оне друге, надреалне, због које решите да вреди носити главу у торби, или закорачити одважно до саме ивице понора, иако знате да су ту негде, око вас, они вечито искежени, спремни да вас боцну прстом у пролазу, док балансирате. Али, ипак, желим да издвојим неколико догађаја из прошлости, који су ме формирали, мало више од осталих. „Трубадур” на Нишкој тврђави, са нашим и светским оперским звездама, који је телевизијски преношен путем сателита; затим „Дон Ђовани” такође на отвореном, на тврђави у Силвешу у Португалији са нашим солистима и Хором, у сарадњи са диригентом и оркестром из Лисабона; светска премијера опере „Хасанагиница” композитора Растислава Камбасковића, по адаптираном тексту Љубомира Симовића, на Великој сцени НП у Београду и сарадња са предивним и непоновљивим маестром Младеном Јагуштом; „Сведок епохе” – многољудна представа, настала као епопеја којом је обележен век новинске куће „Политика”, 2004. године и на којој сам упознала мога мужа,  глумца Андреју Маричића; и за крај – најслађе, свака проба и представа и сваки њихов успех, кад год сам радила са најмлађим члановима наше куће, са дечијим хором „Хориславци”, у којем пева и глуми и моја четворогодишња ћерка, и без којих тешко да више могу да замислим иједну представу (можда само неку баш, баш трагичну). Тако да ће и они узети озбиљног учешћа и у „Чаробној фрули”, која неће бити трагична, то вам обећавам!
Микојан Безбрадица

Антрфиле 1
У тренутку док водимо овај разговор, још увек чекамо да нам пристигну дечији цртежи на музичко-ликовни конкурс, отворен за београдске основне школе, који сам осмислила и који је подржан од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја, а у циљу упознавања ученика, свих узраста, са оперском уметношћу, и музичким позориштем и њиховог активног учествовања у стварању дела сценографије за представу. Више детаља о конкурсу, може се наћи на нашем званичном сајту НП.

Антрфиле 2
У подели су Дејан Максимовић/ Стеван Каранац/ Марко Живковић/ Ненад Чича (Тамино), Владимир Андрић/ Вук Матић/ Павле Жарков/ Марко Калајановић/ Гаврило Рабреновић (Папагено), Софија Пижурица/ Александра Стаменковић Гарсиа/ Јелена Јањић (Памина), Снежана Савичић Секулић/ Иванка Раковић Крстоношић/ Александра Јовановић/ Невена Матић (Краљица ноћи), Драгољуб Бајић/ Ненад Јаковљевић/ Михаило Шљивић/ Страхиња Ђокић (Сарастро), Милица Стојчев/ Слађана Стошић, Јелена Шкорић/ Маја Павковић, Јелена Петровић/ Наташа Рашић (Три даме), Слободан Живковић/ Михаило Оташевић/ Иван Дебељак (Моностатос), Ана Шипка/ Милица Стојчев/ Слађана Стошић, Јелисавета Цветковић/ Јелена Шкорић/ Маја Павковић, Наташа Рашић/ Јелена Петровић (Три дечака), Слободан Живковић/ Михаило Оташевић/ Страхиња Ђокић/ Михаило Шљивић/ Гаврило Рабреновић (Два свештеника), Ана Шипка/ Невена Матић/ Слађана Стошић (Папагена) и Михаило Шљивић, Страхиња Ђокић (Говорник). У представи учествују Оркестар и Хор Народног позоришта у Београду, као и Дечији хор „Хориславци”.

Реч диригента Стефана Зекића:

Комбиновањем италијанског и немачког утицаја са својим темпераментом и талентом, Моцарт се ослобађа временских оквира, формирајуци на тај начин један потпуно индивидуалан и препознатљив стил који је можда најочигледнији у односу према оперском жанру.
Уколико би се усудили да персонификујемо заслуге појединих композитора у историји музике који су, на неки начин, одредили даље обликовање појединих жанрова кроз наредне генерације, и рекли да су на пример Бетовен или Малер синоним за симфонијско стваралаштво, тако би смо Моцарта могли да окарактеришемо као превасходно оперског композитора, који је на упадљив начин унео нову димензију у драматургију оперског жанра. Моцартова инвентивност у оперском стваралаштву, тешко се може мерити са радовима његових савременика.
Као што је то често случај, када су у питању ремек-дела, настанак Чаробне фруле, као и Реквијема, прекривен је велом легенде. Најразноврсније приче, анегдоте и наводна истинита предања понекад је тешко раздвојити од чињеница.
Вероватно је цела ситуција додатно скретала пажњу и голицала машту јавности будући да је година настанка ове опере уједно била и година у којој је Моцарт умро.
Историјски посматрано, Die Zauberflotte је можда најзначајнија Моцартова опера јер без ње, како примећује Алберт Ајнштајн, можда не би било ни Оберона ни Чаробног стрелца, ни Вампира, ни Ханса Хајлинга, а сходно томе ни Танхојзера ни Лоенгрина, нити било чега што је за тим следило.
“Ни један Немац не може дати одговарајућу почаст Die Zauberflotte јер до њене појаве немачка опера практично није ни постојала, она ју је практично створила”- тврдио је Вагнер.
И заиста, Моцарт је форму зингшипала у свом делу уздигао до неслућених размера, а истовремено хетерогеност Чаробне фруле скоро да нема оперске паралеле.
Потребно је много труда и проучавања како би се упустили у детаљну анализу различитих аспеката, али једно је сасвим сигурно - окосница радње се базира на симболици и вишеслојности, а готово ниједан лик не припада сасвим профаном свету овостраности.
Подела ликова у Чаробној фрули дефинише се из поларитета добра и зла; као у свакој бајци, управо на тој супротности између екстремних представника светлости и таме почива главни покретач драмске радње, директно или индиректно.
Посебно је значајно истаћи важност и симболику броја три која се непрестано јавља на различитим нивоима: три даме, три дечака, три акорда на почетку увертире и њихова каснија понављања, три сусрета са дечацима, тоналитет Ес дур (који има три снизилице), итд. Очигледно је да је симболика броја три била веома значајна и необично важна у Чаробној фрули, због чега су је многи критичари оправдано повезали са слободним зидарством. Осим тога, Шиканедер је у либрету отворено користио масонске симболе.
Под капом симболизма Чаробна фрула је била дело побуне, утехе и наде, а Зарастро и његови свештеници симболишу наду у погледу светлости, хуманизма, братства међу људима.
Чаробна фрула је један од раритетних примерака у историји музике, који на сопственом примеру доказује да спој најразнороднијих елемената, у рукама великог мајстора, не мора нужно формирати један еклектички организам који је лишен високоуметничког вредновања.
Снага и шарм овог изузетног оперског дела лежи управо у мајсторском комбиновању елемената buffo i seria, натприродних и људских бића, хомофоније и полифоније, народне песме и лутеранских химни и многих других елемената.
Управо та симболична и стилизована вишеслојност која је пажљиво изграђена на свим плановима, како драматуршким тако и музичким, допринела је страховитој популарности ове опере.
Алфред Ајнштајн, истиче: “критичари који због тога сматрају да је цео текст детињаст и бесмислен, сами себе обмањују. Гете сигурно није мислио тако када је написао други део Чаробне фруле.”
Било да је реч о братству из ложе, племству, аристократији или профаној публици која живи једноставним животом, Чаробна фрула је изнудила велике симпатије и показала да свакоме може сугерисати најплеменитију поуку. Свака нова генерација би без ње била много сиромашнија.

ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА НОВИНАРЕ ОДРЖАНЕ 15. ЈУНА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
На Великој сцени Народног позоришта у среду 17. јуна биће премијерно изведена опера В.А.Моцарта "Чаробна фрула", под диригентском управом Стефана Зекића у режији Иване Драгутиновић Маричић.
"Ово је последња премијера у овој сезони, а радује нас што смо план испунили стопостотно", рекао је на конференцији за новинаре в.д. управника Народног позоришта Дејан Савић.
"Веома смо охрабрени резултатима Народног позоришта, с обзиром у каквом стању нам је култура. Ово је пре свега једна аутономна институција и са љубављу радимо овај посао тако да успевамо да превазиђемо препреке", додао је Савић.
Кореограф представе је Александар Илић, сценографију, по идеји Иване Драгутиновић Маричић, реализоваће Мираш Вуксановић и Јасна Сарамандић, костимограф је Катарина Грчић Николић а у представи учествују Оркестар и Хор Народног позоришта као и дечји хор "Хориславци".
Са ликовног конкурса које је организовално Народно позориште поводом премијере "Чаробне фруле" за ђаке основниох школа у Београду, изабрано је 11 радова који ће бити приказани на премијери а победнички рад ће бити укључен у сценографију представе.