PREMIJERA DRAME „ČUDO U ŠARGANU“ 20. FEBRUARA NA VELIKOJ SCENI

Drama „Čudo u Šarganu“, po tekstu Ljubomira Simovića, u adaptaciji i režiji Egona Savina, biće premijerno izvedena u petak 20. februara (19,30) na Velikoj sceni.
U ovom komadu koji u sebi nosi duh poetskog realizma, a koji je istovremeno smešan i tragičan, realističan i neverovatan, igraju Dušanka Stojanović Glid (Ikonija), Nataša Ninković (Gospava), Hana Selimović (Cmilja), Ivan Bosiljčić (Anđelko), Aleksandar Đurica (Mile), Nebojša Kundačina (Stavra), Predrag Ejdus (Prosjak), Branko Vidaković (Skitnica), Sloboda Mićalović (Jagoda), Boris Pingović (Vilotijević), Bojan Krivokapić (Islednik), Aleksandar Srećković (Manojlo) i Nikola Vujović (Tanasko).
Drama „Čudo u Šarganu", tokom koje sve vreme pljušti kiša, smeštena je u krčmi na periferiji u kojoj rade, obitavaju i svraćaju ljudi sa margine, zatečeni negde između sela i grada.
Ono što je, osim kafane „Šargan” zajedničko svim ovim ljudima jeste patnja koju svako od njih nosi u sebi i unosi u ovu neobičnu kafanu.
Tako kafana postaje stecište kelnerica, kurvi, političara, prosjaka, skitnica, bivših robijaša… Paralelni tok radnje prati priča o dvojici ratnika iz Prvog svetskog rata, koji, mada odavno mrtvi, i dalje tragaju za pravdom i tako stižu u današnje vreme.
Čudesni lik koji povezuje dva paralelna toka radnje jeste prosjak koji ima natprirodne sposobnosti da na sebe prima rane i bolove drugih ljudi...
Savinova rediteljska koncepcija, kako je najavio, biće usmerena na to da predstavom „odgovori na ovaj nalog vremena".
- Dužni smo da uradimo jedan "Šargan" socijalnog beznađa. Zašto? Zato što živimo u vremenu socijalnog beznađa gde to više nije samo pitanje pravde i nepravde, već jednog odlučnog prizivanja velike nesreće. Ovo socijalno beznađe, zapravo, ima za cilj da ponovo prizove neki veliki rat i veliku revoluciju. To je moj utisak koji bih želeo da prenesem ovom predstavom. Kažem samo „kao utisak", koji, iako postoji, se ne da konkretno videti. Individualne nesreće samo su deo te kolektivne nesreće jednog socijalnog beznađa u kojem ljudi, a naročito deca, ni približno nemaju iste šanse. U takvom svetu, svako razuman će shvatiti da će nužno doći do novog velikog rata i velike revolucije, čim socijalno beznađe dostigne svoj vrhunac. To je, nažalost, samo pitanje trenutka. Naravno, ne smemo ni da zaboravimo da to socijalno beznađe, s obzirom na to gde živimo, smišljeno proizvodi etno-nacionalizam koji će, možda, ponovo zapaliti ovaj naš balkanski prostor – ocenjuje Savin.
Prema njegovim rečima, tema komada je patnja, ljudska nesreća i rane koje proizvode tu nesreću.
- Život nije koncipiran da bude srećan. Život je, u suštini, po sebi, niz nekih nesreća koje dolaze same i veliki broj nesreća koji mi sami izazivamo, svojim životom, ponašanjem, odnosom prema sebi, odnosno prema drugima. Ovde je nesreća toliko istinito, duboko i tačno usađena u ono što se zove neposredna životna istina, a autentičnost, koja je gotovo dovedena do faktografije, je paradoksalno upakovana u jedan poetski metaforički jezik. To je, zaista, šekspirovski postupak. Simović je veliki pesnik, dramski pisac koji neobično snažno oseća ljude i njihove sudbine - smatra Savin koji je uradio i izbor muzike.
Dramaturg je Slavko Milanović, scenografiju je kreirao Geroslav Zarić, kostime Bojana Nikitović, dok je za audio i video dizajn bio zadužen Peca Antonović .
Radovan Knežević je lektor, Belinda Božičković asistent reditelja (na praksi), Jasmina Urošević/Natalija Ignjić organizatori, Ista Stepanov stručni saradnik za scenski pokret, Vladislava Kanington saradnik scenografa, Sanja Ugrinić Mimica/ Sandra Žugić Rokvić inspicijenti, Jelena Halupa sufler i Borislav Balać producent.
M.B.

Insert iz predstave možete pogledati OVDE

                IZVEŠTAJ SA KONFERENCIJE ZA NOVINARE ODRŽANE 18. FEBRUARA U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA

Nova postavka drame "Čudo u Šarganu" Ljubomira Simovića, u režiji Egona Savina, biće premijerno izvedena 20. februara na Velikoj sceni, najavljeno je na konferenciji za novinare održanoj u sredu 18. februara u Muzeju Narodnog pozorišta.
V.d. upravnika Dejan Savić podsetio je da je taj antologijski tekst o ljudima sa margine puno igran u celoj Srbiji, a i u inostranstvu, ali da je ovo tek treći put u Beogradu, posle praizvedbe pre 40 godina u Ateljeu 212 u režiji Mire Trailović i kasnije predstave Dejana Mijača u istom teatru.
"Sada ga je predložio v.d. direktora Drame Željko Hubač i svi smo odmah sa velikim zadovoljstvom prihvatili. Interesovanje je ogromno i siguran sam da će se dugo igrati na kartu više", izjavio je Savić.
Akademik Simović je rekao da je mimo običaja uzbuđen i da u poslednje vreme stalno sanja pozorište u nekim lošim situacijama prekida struje, poplave, nestanka glumaca, ali je podsetio kako su naše bake tumačile ružne snove - da najavljuju nešto suprotno, pa pretpostavlja da će tako biti i ovoga puta.
"Prva predstava u Ateljeu nametnula se kao mera. Sada se postavlja pitanje odnosa prema toj meri, ali je još važnije što su okolnosti nove, drugačije i što pred novom publikom igra nova generacija glumaca", izjavio je autor.
"Imao sam sreću što je Savin, koji je "Šargan" već režirao sa velikim uspehom u SNP-u pre 20 godna, napravio ovakvu podelu. Uz puno učesnika u stvaranju predstave najvažniji je glumac. Uvek kada sam pisao za pozorište, pisao sam iz pozicije glumca, zamišljao kako bih ja to igrao, trudio se da glumcu pružim sve mogućnosti, da mu ne zadajem suvišne, nategnute probleme, da mu napišem ulogu koja nije ni tesna ni preširoka i u kojoj će moći da nađe i samoga sebe", rekao je Simović.
U velikom ansamblu su Dušanka Stojanović Glid, Nataša Ninković, Hana Selimović, Ivan Bosiljčić, Aleksandar Đurica, Nebojša Kundačina, Predrag Ejdus, Branko Vidaković, Sloboda Mićalović, Boris Pingović, Bojan Krivokapić, Aleksandar Srećković i Nikola Vujović.
Hubač je izjavio da je za svoj prvi repertoarski potez odabrao "Čudo u Šarganu" jer je to, po njegovom mišljenju, najbolji dramski komad na srpskom jeziku, Savin je jedan od najznačajnijih srpskih reditelja, a Narodno pozorište ima odličnu podelu.
"Nismo učinili ni jedan umetnički kompromis i mislim da nam se posrećilo", rekao je on, dodajući da je projekat finansiran iz budžeta za 2014. godinu, uz podršku uprave NP, Upravnog odbora i Ministarstva kulture.
Savin je napomenuo da u pozorištu nema sreće i nesreće, već samo ozbiljnog rada i zahvalio divnim glumcima i saradnicima što su zajedno došli do rezultata kojim mogu biti zadovoljni.
"To je pre svega zahvaljujući komadu koji uz malu adaptaciju deluje kao da je pisan juče za danas, što samo znači da je reč o univerzalnoj drami koja postavlja konačna pitanja. Nije bilo nimalo lako davati teatarske odgovore na ta slojevita pitanja, koja se odnose na sreću i nesreću, imanje i nemanje, snove i javu i sve skupa upakovano u našu nesrećnu političku sudbinu celog ovog kolektiviteta, naroda koji ima nebrojene žrtve u proteklim ratovima", rekao je on.
"Naročito je uzbudljivo nešto po čemu je ovaj komad za mene jedinstven, a to je istovremena prisutnost živih i mrtvih na sceni. Pozorišna scena je naročito prijemčiv prostor i svaki put kada uđem u praznu salu prođe mi kroz glavu koliko je tu ljudi već igralo - velikana i glumaca uopšte, naših umetničkih predaka", izjavio je Savin.
U programu predstave zapisao je da su umetnici "bili dužni da urade jedan "Šargan" koji je svestan svih posledica socijalnog beznađa, zato što inspiratori slepe pohlepe tzv. bankarsko-lihvarskog kapitalizma ponovo prizivaju rat i revoluciju".
"Pojedinačne nesreće su fragmenti jednog surovog sveta u kojem deca nemaju ni približno iste šanse za život. Ta deca su materijal za proizvodnju mržnje, one klasne, verske ili etno-nacionalne. Mržnja će u budućnosti ponovo zapaliti naš balkanski prostor", upozorio je reditelj.
Kako je dodao, u "Šarganu" je "nesreća istinito i duboko usađena u životnu istinu, autentičnost je gotovo faktografska, paradoksalno upakovana u poetski, metaforički jezik. To je šekspirovski postupak. Simović je veliki pesnik, dramatičar koji neobično snažno oseća ljude sa margine i njihove sudbine".
Dramaturg Slavko Milanović istakao je da Simović dramaturški vešto gradi priču o lepezi likova, krećući od poezije, a glumci su izrazili zadovoljstvo i zahvalnost zbog učešca u kreativnom, napornom i pametnom procesu nastanka predstave po ovom značajnom komadu.
Scenograf je Geroslav Zarić, kostimograf Bojana Nikitović, muziku je izabrao Savin, video i audio produkciju potpisuje Petar Antonović.