Povratak na scenu glumice Narodnog pozorišta u Beogradu Hane Anđeli

Narodno pozorište u Beogradu sa velikom radošću objavljuje da se naša glumica Hana Anđeli, koja je više godina bila bez predstave, vraća na scenu svojim autorskim projektom „Lečenje duše in vivo“.

Narodno pozorište time nastavlja proces koji je započeo sa glumcima iz svog ansambla, koji nisu imali premijeru više od pet godina, da dobiju prostor i mogućnost da ponovo rade i pokažu sve svoje darove.
 
Očekujemo da će publika ovu zanimljivu predstavu, u čijem središtu je depresija koja je danas jedna od najaktuelnijih tema savremenog čoveka, videti i u mesecu novembru na Sceni „Raša Plaović“.  

--------------------------------------------------------------------------

Tragikomedija „Lečenje duše in vivo“, autorski projekat glumice Narodnog pozorišta u Beogradu Hane Anđeli Jovčić, biće izvedena 4. oktobra (20,30) na Sceni „Raša Plaović“.

Junakinja ove predstave je Nada Ljubić, devojka  „starog kova”, koja ima emotivne probleme, depresivna je i ne može da radi. 

Teško komunicira, ne prihvata da se integriše u kapitalističko društvo, zbog toga traži psihijatrijsku pomoć, i naučni pristup – za rad na sebi. 

I radi dugo i temeljno, a „Lečenje duše in vivo” je priča o njenom putovanju…

Svi likovi i događaji su izmišljeni, svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima je slučajna i nenamerna.

Hana Jovčić, koja potpisuje tekst, režiju i izvođenje, posvetila je ovu predstavu (koja se prvi put izvodi na Sceni „Raša Plaović“, a premijerno je odigrana 11. avgusta ove godine na Sceni „Teatrijum“) svojim roditeljima i svima onima koji su u potrazi za stručnom pomoći, i koji su u duševnom bolu imali slična iskustva kao junakinja njenog komada, Nada Ljubić.

Biografiju Hane Anđeli možete pogledati OVDE

POZORIŠNA KRITIKA - SAŽALjENjE I STRAH U SLUŽBI IZLEČENjA: Hana Anđeli Jovčić: "Lečenje duše in vivo", monodrama. Teatrijum
Dragana Bošković
-------------------------

IZAZIVANjEM sažaljenja i straha vrši se pročišćenje afekata", slobodno interpretirano, ovako je Aristotel govorio o katarzi u drami.

Savremeno lečenje straha od života, koji je, verovatno, u osnovi svakog psihološkog kvara, u proteklih više od pet vekova, otkad nam je otac dramskog pisanja, Aristotel, propisao pozorište kao lek, izgubilo je, za razliku od straha, empatiju, obično ljudsko razumevanje tuđe patnje.

Hana Anđeli Jovčić, koju znamo iz velikih uloga (članica je Narodnog pozorišta), označila je kao tragikomediju dramsku ispovest o slikovitosti tipova, kakve je mogućno susresti, ako neko odabere psihoterapiju kao pomoć. Pritom, jasno je u svakom trenutku, da je u pitanju krivo ogledalo, izbor samo "oriđinala" u teškoj profesiji, koja zaista često i spasava ljude od sopstvenih demona. Srozavanje terapeutskog lečenja na trgovinu i fidbek terapeuta, kao stvarno oštećene psihe u tom duetu, glumica je prikazala vešto, uverljivo i duhovito, bez imalo karikiranja, ili patetike, očekivanih u ovom profajlerskom glumačko-rediteljskom zadatku.

Hana Anđeli Jovčić se, u crnohumornoj pripovesti o terapeutima, koji ne samo da nemaju snage, niti znanja da leče druge, nego bi bilo neophodno da pristupe najpre nekoj samopomoći, poigrala i šablonima, toliko prisutnim u ovom društvu, da postaju neka vrsta zakonitosti - kao što je onaj o prirodi glume, kao umetnosti, koja tog umetnika definiše kao foliranta i "netipičnog" u psihološkoj proceni, do mere da se zaključak o neizlečivosti - podrazumeva.

U impresivnoj koncentraciji, a lako, duhovito, majstorski, Hana je odigrala tragikomediju psihoterapije kao preobučenu tragediju, a da se pacijent uopšte nije pokazao publici. Njegov problem je bilo mogućno spoznati iz strasti terapeuta da ga što više zaplaši, da bi terapija delovala ozbiljno i imala svrhu, definisanu cenom, koja se za svaku seansu plaća.

Iako je o katarzi kroz psihoterapiju bila reč, igrokaz, izveden kao song na samom kraju monodrame, kada saznajemo da su radost života povratili zanat, kreativnost, konstruktivnost, postignuti šivenjem, kao profesijom (rezanje i prošivanje duše, života), bio je pravi komentar na neuhvatljivu pomoć psihoterapije, ovoga puta upotrebljene kao scenski veoma zanimljive teme glumačkog poigravanja.