Повратак на сцену глумице Народног позоришта у Београду Хане Анђели

Народно позориште у Београду са великом радошћу објављује да се наша глумица Хана Анђели, која је више година била без представе, враћа на сцену својим ауторским пројектом „Лечење душе in vivo“.

Народно позориште тиме наставља процес који је започео са глумцима из свог ансамбла, који нису имали премијеру више од пет година, да добију простор и могућност да поново раде и покажу све своје дарове.
 
Очекујемо да ће публика ову занимљиву представу, у чијем средишту је депресија која је данас једна од најактуелнијих тема савременог човека, видети и у месецу новембру на Сцени „Раша Плаовић“.  

--------------------------------------------------------------------------

Трагикомедија „Лечење душе in vivo“, ауторски пројекат глумице Народног позоришта у Београду Хане Анђели Јовчић, биће изведена 4. октобра (20,30) на Сцени „Раша Плаовић“.

Јунакиња ове представе је Нада Љубић, девојка  „старог кова”, која има емотивне проблеме, депресивна је и не може да ради. 

Тешко комуницира, не прихвата да се интегрише у капиталистичко друштво, због тога тражи психијатријску помоћ, и научни приступ – за рад на себи. 

И ради дуго и темељно, а „Лечење душе in vivo” је прича о њеном путовању…

Сви ликови и догађаји су измишљени, свака сличност са стварним људима и догађајима је случајна и ненамерна.

Хана Јовчић, која потписује текст, режију и извођење, посветила је ову представу (која се први пут изводи на Сцени „Раша Плаовић“, а премијерно је одиграна 11. августа ове године на Сцени „Театријум“) својим родитељима и свима онима који су у потрази за стручном помоћи, и који су у душевном болу имали слична искуства као јунакиња њеног комада, Нада Љубић.

Биографију Хане Анђели можете погледати ОВДЕ

ПОЗОРИШНА КРИТИКА - САЖАЉЕЊЕ И СТРАХ У СЛУЖБИ ИЗЛЕЧЕЊА: Хана Анђели Јовчић: "Лечење душе ин виво", монодрама. Театријум
Драгана Бошковић
-------------------------

ИЗАЗИВАЊЕМ сажаљења и страха врши се прочишћење афеката", слободно интерпретирано, овако је Аристотел говорио о катарзи у драми.

Савремено лечење страха од живота, који је, вероватно, у основи сваког психолошког квара, у протеклих више од пет векова, откад нам је отац драмског писања, Аристотел, прописао позориште као лек, изгубило је, за разлику од страха, емпатију, обично људско разумевање туђе патње.

Хана Анђели Јовчић, коју знамо из великих улога (чланица је Народног позоришта), означила је као трагикомедију драмску исповест о сликовитости типова, какве је могућно сусрести, ако неко одабере психотерапију као помоћ. Притом, јасно је у сваком тренутку, да је у питању криво огледало, избор само "ориђинала" у тешкој професији, која заиста често и спасава људе од сопствених демона. Срозавање терапеутског лечења на трговину и фидбек терапеута, као стварно оштећене психе у том дуету, глумица је приказала вешто, уверљиво и духовито, без имало карикирања, или патетике, очекиваних у овом профајлерском глумачко-редитељском задатку.

Хана Анђели Јовчић се, у црнохуморној приповести о терапеутима, који не само да немају снаге, нити знања да лече друге, него би било неопходно да приступе најпре некој самопомоћи, поиграла и шаблонима, толико присутним у овом друштву, да постају нека врста законитости - као што је онај о природи глуме, као уметности, која тог уметника дефинише као фолиранта и "нетипичног" у психолошкој процени, до мере да се закључак о неизлечивости - подразумева.

У импресивној концентрацији, а лако, духовито, мајсторски, Хана је одиграла трагикомедију психотерапије као преобучену трагедију, а да се пацијент уопште није показао публици. Његов проблем је било могућно спознати из страсти терапеута да га што више заплаши, да би терапија деловала озбиљно и имала сврху, дефинисану ценом, која се за сваку сеансу плаћа.

Иако је о катарзи кроз психотерапију била реч, игроказ, изведен као сонг на самом крају монодраме, када сазнајемо да су радост живота повратили занат, креативност, конструктивност, постигнути шивењем, као професијом (резање и прошивање душе, живота), био је прави коментар на неухватљиву помоћ психотерапије, овога пута употребљене као сценски веома занимљиве теме глумачког поигравања.