Poruka pakistanskog dramaturga Šahida Nadima povodom Svetskog dana pozorišta (27. mart 2020.)

Povodom obeležavanja Svetskog dana pozorišta, 27. marta, sva pozorišta u Beogradu, snimila su zajednički ovogodišnju međunarodnu poruku pod nazivom "Pozorište kao Svetilište", koju je napisao Šahid Nedim dramaturg iz Pakistana                                                                           POGLEDAJTE OVDE

 

 

„Pozorište kao Svetilište“

 

Velika mi je čast što pišem pismo povodom Svetskog dana pozorišta 2020. Osećam zahvalnost, ali sam i uzbuđen mišlju da je Međunarodni pozorišni institut, najuticajnija i najreprezentativnija pozorišna organizacija našeg doba, izabrala pakistansko pozorište i sam Pakistan. Ova čast ukazuje poštovanje i Madihi Gauhar[1], ikoni pozorišta i osnivačici Pozorišta Ajoka[2], kao i mojoj životnoj saputnici, koja je preminula pre dve godine. Tim Ajoke prešao je dug i naporan put od trnja do zvezda. Ali to je, verujem, sudbina mnogih pozorišnih grupa. Taj put nikad nije ni lak, ni jednostavan. I uvek je borba.

Ja dolazim iz dominantno muslimanske zemlje koja je preživela nekoliko vojnih diktatura, stravične napade verskih ekstremista i tri rata sa susednom Indijom, s kojom hiljadama godina delimo istoriju i baštinu. I danas živimo u stalnom strahu od otvorenog rata s našim susedom i bratskom zemljom – obe zemlje sada poseduju nuklearno oružje pa strahujemo i od nuklearnog rata.

Nekad u šali kažemo: „Teška vremena su dobra za pozorište.“ Mi ne oskudevamo u izazovima koji su pred nama, kontradikcijama koje treba otkriti i statusa quo koji treba srušiti. Pozorišna grupa Ajoka hoda po ovoj ivici već trideset šest godina. Ta ivica je zaista oštra jer održavamo balans između zabave i podučavanja; između potrage za prošlošću i učenja od nje, te pripreme za budućnost; između slobodnog kreativnog izraza i izazovnog sukoba s autoritetima; između društveno kritičkog i finansijski održivog pozorišta; između priklanjanja masama i avangarde. Neko bi rekao da pozorišni stvaralac mora da bude vrač, mađioničar.

U Pakistanu postoji jasna razlika između Svetih i Profanih. Profani veruju da ne postoji prostor za verska preispitivanja, dok Sveti odbijaju mogućnost otvorene debate ili novih ideja. Zapravo, konzervativni establišment smatra da su umetnosti i kultura van granica „svetih igara“. Stoga je prostor za scenske izvođače nalik na trku s preponama. Oni prvo moraju da se potvrde kao dobri muslimani i pokorni građani, ali i da pokušaju da dokažu da su ples, muzika i pozorište „dozvoljeni“ u islamu. Mnogobrojni poslušni muslimani stoga zaziru da prihvate scensku umetnost iako su elementi plesa, muzike i pozorišta utkani u njihovu svakodnevicu. A onda smo nabasali na subkulturu koja je imala potencijal da spoji Sveto i Profano na istoj sceni.

Tokom vojne vlasti u Pakistanu osamdesetih godina prošlog veka, grupa mladih umetnika, koji su se suprotstavljali diktaturi svojim društveno i politički odvažnim teatrom disidentstva, osnovala je Pozorište Ajoka. Spoznali su da je jedan sufistički bard[3], koji je živeo pre oko trista godina, precizno izrazio njihova osećanja, njihov bes i njihovu teskobu. To je bio čuveni sufistički pesnik Bale Šah[4]. Pozorište Ajoka je shvatilo da može da iznosi politički zapaljive poruke koristeći njegovu poeziju i da se suprotstavi korumpiranim političkim autoritetima i predrasudama verskog establišmenta. Vlasti su mogle da zabrane ili da ugase pozorište, ali ne i cenjenog i popularnog sufističkog pesnika kao što je Bale Šah. Otkrili smo da je njegov život bio dramatičan i radikalan koliko i njegova poezija, što mu je donelo više fatvi i zabrana tokom njegovog života. Tada sam napisao Balu, komad o životu i mukama Bale Šaha. Njega su mase širom južne Azije od milja zvale „Bala“, a on je poticao iz tradicije sufističkih pesnika koji su stvarali na pandžabi jeziku i svojom poezijom i učenjima bez straha prkosili vladarima i sveštenicima demagozima. Ti pesnici koristili su narodni jezik i pisali o težnjama masa. U muzici i plesu pronalazili su način da ostvare direktnu vezu Čoveka i Boga, zaobilazeći, s prezirom, verske činovnike eksploatatore. Oni su se suprotstavljali rodnim i klasnim razlikama i posmatrali svet sa čuđenjem, kao prikaz Svevišnjeg. Umetnički odbor grada Lahora odbio je tekst, tvrdeći da to nije drama već biografsko delo. Međutim, kada je komad izveden u alternativnom prostoru, tačnije na Geti institutu, publika je videla, shvatila i usvojila simboliku života i poezije tog narodnog pesnika. Mogla je potpuno da se identifikuje s njegovim životom i vremenom u kojem je živeo i da uvidi paralele.

Tog dana 2001. rodila se nova vrsta pozorišta sa religioznom Kavali muzikom[5], sufističkim plesom damal[6], kao i recitovanjem inspirativne poezije, čak i meditativnim pojanjem zakir[7]. Grupa Sika[8], koja se zatekla u gradu na kongresu posvećenom pandžabiju, svratila je da vidi predstavu – na kraju je u suzama pohrlila na scenu, grleći i ljubeći glumce. Tada su se prvi put na sceni našli sa muslimanima Pandžaba nakon što je 1947[9] Indija podeljena na Indiju i Pakistan, čime je podeljen i narod Pandžaba. Bale Šah je njima bio drag koliko i muslimanima Pandžaba, pošto su Sufiji iznad verskih ili geografskih podela.

Ova nezaboravna premijera pokrenula je indijsku odiseju Bale Šaha. Na tragu pionirske turneje indijskim delom Pandžaba, Bala je doživela izvođenja svuda po Indiji, čak i u vreme najžešćih tenzija između dve države i u mestima gde publika nije znala nijednu reč pandžabija, ali im se predstava dopadala. Iako su se sva vrata za politički dijalog i diplomatiju zatvarala, jedna po jedna, vrata pozorišnih kuća i srca indijske publike ostala su širom otvorena. Tokom turneje Pozorišta Ajoka indijskim delom Pandžaba 2004, nakon što je seoska publika, koju je činilo nekoliko hiljada gledalaca, vrlo lepo prihvatila izvođenje, jedan starac prišao je glumcu koji je igrao velikog sufističkog pesnika. Sa starcem je došao i jedan dečak. „Moj unuk je jako bolestan. Molim vas, da li biste ga blagoslovili?“ Glumac se iznenadio: „Babađi[10], ja nisam Bale Šah, ja sam samo glumac koji ga igra u predstavi.“ Starac je zaplakao: „Molim vas, blagoslovite mog unuka, znam da će ga to oporaviti.“ Predložili smo glumcu da usliši starčevu želju. Glumac je blagoslovio dečaka. Starac je bio zadovoljan. Pre no što su krenuli, rekao mu je: „Sine, ti nisi glumac – ti si reinkarnacija Bale Šaha, njegov avatar[11].“ Odjednom, ukazao nam se novi koncept glume i pozorišta u kojem su glumci postajali reinkarnacije onih koje su predstavljali na sceni.

Tokom osamnaest godina turneje sa predstavom Bala, primetili smo slične reakcije naizgled neupućene publike za koju ovo izvođenje nije samo zabava ili iskustvo koje stimuliše intelekt, već potresan duhovni susret. Zapravo, glumac koji je glumio Balu Šaha bio je toliko pod uticajem ovog iskustva da je i sam postao sufistički pesnik i do sada je objavio dve zbirke pesama. Izvođači koji su bili deo ansambla otkrili su mi da bi, nakon što predstava počne, osetili da je duh Bale Šaha među njima, a da je pozornica uzdignuta na viši nivo. Pišući o ovoj predstavi, jedan indijski naučni radnik naslovio je svoj tekst „Kada Pozorište postane Svetilište“.

Ja sam sekularna osoba i moja interesovanja za sufizam su striktno kulturološka. Mene više interesuje izvođački i umetnički aspekt sufističkih pesnika Pandžaba od moje publike koju ne čine samo ekstremisti ili ljudi puni predrasuda, već i oni sa iskrenim verskim uverenjima. Istraživanje priče poput one o Bali Šahu – a ovakvih ima mnogo u svim kulturama – može postati most između nas, pozorišnih stvaralaca i neupućene publike pune entuzijazma. Zajedno možemo da otkrijemo duhovnu dimenziju pozorišta i da gradimo mostove između prošlosti i sadašnjosti, idući u budućnost kao u sudbinu svih zajednica – vernika i nevernika, glumaca, staraca i njihovih unuka.

Razlog zašto sa vama delim ovu priču o Bali Šahu i našem istraživanju sufističkog pozorišta jeste taj što se, dok glumimo na pozornici, ponekad zanesemo sopstvenom filozofijom pozorišta, svojom ulogom preteča društvene promene, i u tome izostavimo publiku. U toj sponi sa izazovima sadašnjice, lišavamo se mogućnosti da uronimo u izrazito potresno duhovno iskustvo koje pozorište može da proizvede. U današnjem svetu, netrpeljivost, mržnja i nasilje ponovo su u porastu, nacije se huškaju jedna na drugu, vernici se bore protiv drugih vernika, a zajednice šire mržnju protiv drugih zajednica... u isto vreme, deca umiru od neuhranjenosti, majke umiru na porođaju usled nedostatka adekvatne medicinske nege, a ideologije mržnje cvetaju. Naša planeta sve dublje tone u društvenu katastrofu, i mi ponovo čujemo kopita konja Četiri jahača Apokalipse[12]. Treba da se nadahnemo duhovnom snagom; da se borimo protiv apatije, letargije, pesimizma, pohlepe i ignorisanja sveta u kojem živimo, planete na kojoj živimo. Pozorište ima tu ulogu, plemenitu ulogu, da ispuni čovečanstvo energijom i pokrene ga da se izdigne iznad ambisa. Ono može da uzvisi pozornicu, prostor izvođenja, u nešto sveto.

U južnoj Aziji, umetnici s poštovanjem dodiruju daske scene na koju stupaju, a ta drevna tradicija potiče iz vremena prožimanja duhovnog i kulturnog. Vreme je da ponovo ostvarimo tu simbiozu umetnika i publike, prošlosti i budućnosti. Rad u pozorištu može da bude sveti čin i umetnici zaista mogu da postanu avatari uloga koje glume. Pozorište podiže umetnost glume na viši duhovni nivo. Pozorište ima potencijal da postane svetilište, a svetilište prostor za izvođenje.

 

                                                                          Šahid Nadim, dramaturg

Šahid Nadim je vodeći pakistanski dramaturg i upravnih čuvenog Pozorišta Ajoka. Rođen je 1947. u gradu Sopore u Kašmiru. Postao je izbeglica već u prvoj godini života kada je njegova porodica morala da migrira u novoustanovljenu državu Pakistan nakon rata koji se vodio 1948. između Indije i Pakistana zbog sporne regije Kašmir. Živeo je u Lahoru u Pakistanu, gde je završio master studije psihologije na Univerzitetu u Pandžabu. Prvu dramu napisao je kao student, ali se posvetio pisanju drama kad je, iz političkog egzila u Londonu, počeo da dostavlja drame pakistanskoj disidentskoj pozorišnoj trupi Ajoka, koju je osnovala Madiha Gauhar, jedna od prvih pozorišnih aktivistkinja, sa kojom je kasnije stupio u brak. Šahid Nadim je napisao više od pedeset originalnih drama koristeći jezike pandžabi i urdu, kao i nekoliko adaptacija Brehtovih drama.

Povezan je sa Televizijom Pakistana kao producent i član uprave. Tri puta je bio u zatvoru zbog suprotstavljanja različitim vojnim vlastima da bi ga organizacija Amnesty International prihvatila kao zatvorenika savesti. U ozloglašenom zatvoru Mijanvali počeo je da piše vikend-drame koje su zatvorenici postavljali za druge zatvorenike. Kasnije je radio za Amnesty International kao koordinator međunarodnih kampanja i oficir za komunikaciju za azijsko-pacifički region. Dobitnik je stipendija Getijevog instituta, Međunarodnog PEN centra i američkog Nacionalnog fonda za demokratiju. Učlanjen je i u mrežu Pozorište bez granica.

Njegove drame izvode se i objavljuju širom Pakistana i Indije. Uz to, doživele su izvođenja širom sveta – komad Bala je igran u Londonu (pozorište Hamersmit), Glazgovu (pozorište Tremvej) i u Danskoj (pozorište Helsinger), komad Amrika Chalo u Vašingtonu (Dejvis centar za scenske umetnosti na Univerzitetu Džordžtaun), Bala King u Osly (pozorište Blek boks), Burqavaganza u San Francisky (pozorište Brava za žene u umetnosti), Acquittal u Santa Moniki (pozorište Hajvejs) i Njujorku (pozorište Rau), a Dara u Londonu (pozorište Litlton) i na Univerzitetu Severna Karolina.

Njegove drame su prevedene na engleski jezik i objavljene kod nekoliko izdavača, uključujući Oxford University Press i Nick Hern Publishers, kao i u više antologijskih izbora. Dobitnik je Medalje za ponos izvođača predsednika Pakistana 2009. Postavio je predstave za izvođenje u pozorištu i na televiziji i pokrenuo festivale Pozorište za mir u Indiji i Pakistanu. Saradnik je vodećih pakistanskih i indijskih listova, te Bi-Bi-Sijevog programa na urdu jeziku. Producirao je dokumentarce o kulturnim pojavama, delatnicima i institucijama – između ostalog i o Muzeju Lahora, običajima Pandžaba, pesniku Ikbalu i slikaru Sadekaina.

Drame Šahida Nadima su dobro prihvaćene zbog svojih društveno relevantnih i ponekad tabuiziranih tema poput verskog ekstremizma, nasilja nad ženama, diskriminacije protiv manjina, slobode govora, klimatskih promena, mira i sufizma. Nekoliko njegovih drama tematizuju podele država u južnoj Aziji i zajedničko kulturno nasleđe te regije. On vešto kombinuje savremene društvene i političke teme sa tradicionalnim formama i narodnim nasleđem, stvarajući predstave koje su zabavne i intrigantne. Muzika je sastavni deo njegovih pozorišnih produkcija. Predaje kreativno pisanje na Ajoka institutu scenskih umetnosti i na Institutu umetnosti i kulture u Lahoru.

Sa engleskog preveo: Dragan Babić